Vremena ne biraju

Februar je poklonio Moskvi i čitavoj Rusiji novo pozorište – Teatar mjuzikla. On je otovren premijerom spredstave Vremena ne biraju.

Možda ništa manja senzacija od samog otvaranja Teatra mjuzikla nije bila činjenica da je njegov osnivač i umetnički rukovodilac Mihail Švidkoj – državni činovnik visokog nivoa: ranije ministar kulture, a sada specijalni predtavnik predsednika RF za međunarodnu kulturnu saradnju. Istoričar pozorišta po obrazovanju, Mihail Švidkoj uveren je da vreme diktira potrebu otvaranja takvog pozorišta. Ali kalkiranje brodvejskih etalona, rekao je on u intervjuu za Glas Rusije, niko ne želi da pravi.

Ne planiramo da se takmičimo sa Brodvejom – nastavlja Mihail Švidkoj. To je glupo. Mi planiramo da napravimo pozorište za rusku publiku. I nadamo se da ćemo u tom pozorištu moći da pokazujemo ono što će publika tražiti. Mislim da danas ljudima nedostaju neke pozitivne emocije. Ljudima nedostaje radosti, ako hoćete. I ja smatram: ako možemo da donesemo ljudima makar malo radosti, onda ćemo ispuniti svoj zadatak. Sada, primećuje Mihail Švidkoj, kako bi pogledali mjuzikle, ljudi putuju u London i Njujork, a ne u Moskvu, Varšavu, i ne u Pariz. Ali zato imamo publiku koja voli muzičke predstave. Zato smatram da će ova ponuda za moskovljane biti zanimljiva. Mi pravimo teatar koji će imati principe brodvejskog modela, kada nema stalne trupe, već se svi učesnici pozivaju na određeni projekat, ali spojene sa tradicijom ruskog repetoarskog pozorišta. Želimo da na našem repertoaru budu 3-4 naziva koji bi išli u bloku.

Za prvu predstavu Teatra mjuzikla Mihail Švidkoj je vezan još i kao scenarista. Vremena ne biraju mjuzikl je napravljen na osnovu popularnih američkih i ruskih pesama 20-ih i 30-oh godina. Slična varijanta predstave već je bila prikazana snagama američke i ruske umetničke omladine u SAD, na sceni njujorškog centra Mihaila Barišnjikova.

Siže mjuzikla sa jedne strane potvrđuje misao scenariste, sa druge je opovrgava. To je priča o ljubavi američke pevačice i svojetskog muzičara koja se desila 30-ih godina. Priča o ljudima osuđenim na raskid zvog javnog mnjenja, politike, državnih zakona. Priča koja se nastavlja u naše dane – složenim preokretima u sudbini njihovog sina.

Scensku realizaciju sižea čija se radnja odvijaja u SSSR i Americi smislili su reditelj Garij Černjahovski i scenograf Semjon Pastuh – iseljenici iz Rusije, koji žive u SAD. Koju ključnu ideju su oni pronašli govori u intervjuu za Glas Rusije Semjon Pastuh.

Ideja je tu čisto arhitektonska, govori scenograf. Njujork i Moskva, dva grada koja vrlo dobro znam, ispostavila su se prilično slična arhitektonski. Njujork 30-ih godina je kada su tamo počeli da grade nebodere. Istovremeno u Moskvi su počeli da zidaju visoke zgrade. I arhitektonski one vrlo liče. Krajsler-Bilding, Empajer Stejt Bilding – oni su u suštini isti kao Moskovski univerzitet. I kada u predstavi iznad zgrada umesto običnih lampica gore crvene rubinske zvezde, njujorški pezjaž se na čudesan način pretvara u moskovski. Za mene samog je to neočekivano!

Između ostalog, istu sličnost, ista preplitanja lako se vide i u muzičkom tkivu predstave, koje se sastoji od omiljenih starih hitova – ruskih i američkih. Mihail Švidkoj objašnjava to i time što su sa obe strane okeana u to vreme radili kompozitori sa zajedničkim, ruskim korenima.