Dokazi zatiranja?

19.02.2012. god.

Udruženje „Ćirilica“-Beograd poziva sve ljude koji su bili na takvim mestima u Jugoslaviji na kojima je vršeno zatiranje ćirilice da javno iznesu svoja iskustva iz prakse. Pogotovo pozivamo prosvetne radnike i državne činovnike koji su MORALI primetiti dirigovano isključivanje ćiriličnih pisaćih mašina iz upotrebe, njihovo sklanjanje u magacine, skladišta, podrume i budžake za pribor čistačica, i njihovo zamenjivanje „novim“ latiničnim mašinama. Naravno da vlastodršci nisu o tome ostavili pisanog traga, nisu čak ni telefonom o tome razgovarali, nego su u partijskim telima poput „partizanskih telefona“ od uha do uha usmeno prenosili takva naređenja po sistemu „bombardovanja atoma“ - jedan razbije tri, pa svaki novi razbije nova tri, itd. Pisani trag nam i ne treba, jer PRAKSA I ŽIVOT pokazuju šta se stvarno htelo sa „ravnopravnošću pisama i bogatstvom dvoazbučja“ koje je jedino važilo za Srbe, ali ne i za Hrvate. Kada na ulici vidimo potpuno nepoznatu trudnicu koju nikad nismo videli, mi ZNAMO UZROK iako nismo „držali sveću“.

Ima autora koji smatraju da je postojala zavera protiv ćirilice, ali je malo verovatno da će se ona razotkriti, jer nema sumnje da su protivnici srbskog pisma vešto prikrivali svoju delatnost. Dobro poznajući prgav i prkosan srbski narod, oni nisu zabranili ćirilicu, niti su zvanično davali prednost latinici, već su je postepeno nametali Srbiji, pa je danas gotovo sasvim proterana iz naše države, a o Crnoj Gori i da se ne govori. Borci protiv ćirilice dobili su snažno uporište u Novosadskom dogovoru o jeziku i pismu Srba, Hrvata i Crnogoraca, u decembru 1954. godine. Tada je zaključeno da su srbskohrvatski i hrvatskosrbski jedan jezik, a da su im pisma, ćiriličko i latinično – ravnopravna. Usvojena je i preporuka da u Srbiji treba podsticati učenje latinice, a u Hrvatskoj ćirilice. Uporedo sa tim, razvijao se i mit o tome kako su Srbi (pa tako i tadašnji Crnogorci; današnji su i zvanično usvojili latinicu) u velikoj prednosti nad ostalim narodima na svetu, jer, zaboga, mogu da koriste dva pisma, dok za Hrvate u tom smislu nije ništa rečeno.
Šta se događalo u Srbiji posle Novosadskog dogovora? Partiji odani kadrovi, usvojili su oduševljeno mantru o ravnopravnosti dva pisma, te su sami uglavnom sve više koristili “ravnopravnu” latinicu, a isto takvu ćirilicu sve više zaboravljali. Da li je za to postojala partijska direktiva ili neka čudna spontanost u koju nije lako poverovati ne mogu da tvrdim, samo znam da su ćirilicu postepeno, a uspešno pretvarali u drugorazredno pismo.
Ključnu ulogu u potiskivanju ćirilice odigrala je u prvim godinama svoga postojanja Televizija Beograd. Sve njene emisije imale su latinične naslove i potpise. Od toga nisu bile pošteđene ni one namenjene srbskoj deci. Uzalud su Televiziji Beograd pisali bezbrojni pretplatnici iz cele Srbije. Direktorima njihovi protesti nisu ništa značili.

Radeći kao urednik u Školskom programu Televizije Beograd od 1966. godine, a u znak protesta što mi nije dopušteno da koristim svoje nacionalno pismo, odlučio sam da svoje emsije ne potpisujem. Taj moj postupak (bar koliko mi je poznato) nije izazvao neke loše posledice po mene, iz čega naslućujem da su i neki moji šefovi i kolege imali sličan stav, ali da ih je verovatno partijska poslušnost onemogućavala da mi se otvoreno pridruže. Iz tog mračnog razdoblja sećam se i jednog sastanka na kome jej glavni urednik Obrazovnog programa Miroljub Jevtović, upitavši gradskog sekretara partije, Simeona Zatezala, da li bi emisije Školskog programa trebalo potpisivati ćirilicom ili latinicom, dobio sledeći, tipično politički odgovor: “Pa, nećete, valjda, na ekranu da ispisujete “Rat i mir”! I, razume se, latinica je ostala.
Jednom sam, kao član Radničkog saveta TV Beograd, na sastanku postavio pitanje po kojoj se odredbi Statuta TV Beograd sve emisije potpisuju latinicom. Posle manje zabune, ili, bolje reći, uznemirenosti, odgovorila mi je nadležna pravna služba: u Statutu nije bilo ni reči o tome koje će se pismo koristiti. Očigledno, latinicu je uveo neki direktor u prvim danima TV Beograd, a niko se nije nikad javno zapitao zbog čega je srbsko pismo proterano sa malih ekrana.
Više godina kasnije, TV Beograd je, ipak, otkrio ćirilicu. Izgleda da je to došlo na izričit zahtev Draže Markovića, tada prvog čoveka Srbije. Dobro se sećam kada je jedne nedelje prvi put prikazan film sa ćiriličkim potpisima. Za mene, a verujem i druge gledaoce u Srbiji, bio je to nestvaran, neverovatan doživljaj, a šta su o ovom postupku pomislili u TV Zagreb može se samo pretpostaviti. Beogradska filmska redakcija izazvala je kod svojih zagrebačkih kolega najpre šok, zatim nevericu i bes i naposletku odlučan rez: prekid emitovanja zajedničkog filmskog programa sa Beogradom. Tek da se vidi koliko su ozbiljno shvatili i prihvatili preporuku sa Novosadskog dogovora 1954.
Danas se za TV Beograd može reći da je (pošto je godinama i godinama doprinosila potiskivanju ćirilice) postala prava i gotovo jedina srbska televizija u Srbiji. Nažalost, suviše kasno. Oko nje su desetine i desetine isključivo latiničnih televizijskih stanica, novine, časopisi, knjige koje se u ogromnoj većini štampaju latinicom, o potpisima u filmovima i da se ne govori... Posle gotovo šest decenija od Novosadskog dogovora o jeziku i pismu, zajednički jezik se raspao, a ćirilica sve brže nestaje, što, razume se, ne bi bilo moguće da je više Srba koji će se starati o očuvanju svoga pisma.