Anđelković: Hladni dani sećanja na srpske žrtve hrvatskog genocida

MARGINALIZOVANI GENOCID

Ne samo što je Artuković načelno učestvovao u planiranju i sprovođenju politike „konačnog rešavanja“ srbskog pitanja na teritorijama koje su nemački nacisti dodelili svojim hrvatskim sledbenicima, već je i direktno bio angažovan u vezi sa organizacijom i puštanjem u rad jednog od najstrašnijih „logora smrti“ epohe hitlerizma (Jasenovac), te je, između ostalog, i lično naredio masakr 4 hiljade Srba u Širokom bregu (maj 1941. godine). Ipak, sud u Zagrebu osudio ga je samo „za ratne zločine počinjene protiv civilnog stanovništva u NDH“, a i zbog spomenutih zlodela nije pogubljen.

Manje je bitno što su titoističke vlasti procenile da je Artuković bio suviše bolestan (starački dementan) za izvršenje smrtna kazna na koju je bio osuđen, te što je tako posredan i neposredan krvnik stotina hiljada ljudi ostavljen da umre prirodnom smrću (što se dogodilo 1988. u njegovoj 88 godini). Mnogo je važnije što ga hrvatski komunistički sud nije osudio za ono zašta je zapravo bio jedan od krivaca. A to je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, sproveden od strane ustaškog režima uz, nesumnjivo, masovnu podršku hrvatskog naroda (što je bio jedini genocid na našim prostorima koji se odigrao u 20. veku, ma koliko sada bile rasprostirane laži o Srebrenici, genocidu balkanskih hrišćana nad Turcima i Albancima 1912-13. godine, itd.

VILA LUBURIĆ

Proporcionalno transformaciji Jugoslavije iz komunističke federacije u konfederaciju nacional-boljševičkih država – odnosno, uz Titov blagoslov preuzimanju vlasti od strane prikriveno separatističkih kadrova od strane komunističkih političara (uglavnom srbskih) opredeljenih za jedinstvo jugoslovenske države – odvijao se proces istorijskog revizionizma. Genocid počinjen od strane hrvatskih ustaša nad Srbima postepeno je, u duhu tadašnje verzije politike korektnosti, ne samo umanjivan, već i suštinski relativizovan. U kontekstu toga, pravljena je i nakaradna simetrija sa izmišljenim srbskim (četničkim) masovnim zločinima nad južnoslovenskim (najvećim delom srbskim) muslimanima i Hrvatima.

Da ne ostanemo u domenu „teorije“, evo jednog sramnog primera koji slikovito govori o tome; koji nas upečatljivo podseća na koji način je genocid nad Srbima guran „pod tepih“, kako bi postepeno bio, ako ne zaboravljen, onda bar sveden na „obične“ ratne zločine nad civilima kakvih, u većoj ili manjoj meri, ima gotovo u svakom ratu. I kakve su, navodno, činili i Srbi tokom Drugog svetskog rata. Taj primer predstavlja slučaj tzv. „Vile Luburić“!

ZATIRANJE JUGOSLAVIJE

U proleće 1941. godine, ustaše su u samom centru Sarajeva, u jednom reprezentativnom zdanju, osnovale koncentracioni logor u kome su do početka aprila 1945. godine (kada je glavni grad BiH oslobođen) mučile i ubile hiljade Srba i Jevreja. Taj logor cinično je prozvan „Vila Luburić“ (po ustaškom krvniku Vjekoslavu Maksu Luburiću), a posleratna sudbina objekta u kome je bio smešten, simbolički govori o odnosu novih vlasti prema ustaškom genocidu nad Srbima, državnom jedinstvu pa i našem narodu generalno.

Ubrzo  posle oslobođenja Sarajeva doneta je odluka da se na mestu gde se nalazio spomenuti ustaški logor napravi „Muzej žrtava genocida“ (uz izvesno već tada prisutno korigovanje njegove suštine u duhu floskula o bratstvu i jedinstvu). Verovatno ne treba ni reći, to na odgovarajući način nikada nije urađeno, iako su realizovana izvesna polovična rešenja. No, posle smene Rankovića, stvari su krenule još u mnogo gorem smeru. Kako sa državom tako i odnosom prema srbskim žrtvama ustaškog genocida.

Jugoslovenska komunistička vlast od samih svojih početaka vodila je antisrpsku politiku (određivanje granica i broja federalnih jedinica, promovisanje tzv. crnogorske i makedonske nacije). No, činjenica je da je to neko vreme rađeno u skladu sa formulom: „Slabo Srpstvo – jaka Jugoslavija“. Građana je jaka federalna Jugoslavija, kojoj su srbski interesi podređivani. To ne opravdava tadašnje srpske komunističke funkcionere što su u takvoj antinacionalnoj raboti učestvovali, ali su njihovi postupci ipak donekle razumljivi. Kao zagriženi Jugosloveni i komunisti bili su spremni da žrtvuju srpske interese radi stvaranja i razvoja jake Jugoslavije, za koju su, verovatno, potajno verovali da će postepeno i u nacionalnom smislu dobiti jugo-integralni karakter. Radi zajedničke države sa kojom su se primarno identifikovali žrtvovali su interese svog naroda. Seme koje je kralj Aleksandar Karađorđević posejao među Srbima, uveliko je već davalo plodove.

ANTISRPSKI EPILOG

Međutim, to što su srbski jugo-komunisti priželjkivali, ne da se nije desilo, već ja u prvi plan došlo opredeljenje: „Slabo Srpstvo – slaba Jugoslavija“. Posle  više ciklusa smene pristalica državnog jedinstva (pri čemu je tzv. razračunavanje sa, navodno, svemoćnom „Udbom“ – koja je bila tek mač a ne srž komunističkog režima – bilo samo jedan od izgovora za udar na njih), započela je ubrzana konfederalna transformacija Jugoslavije (pa i same Srbije čije pokrajine su dobile gotovo istovetne ingerencije kao i republike). Ujedno, iako u uvijenoj formi – navodno kao borba protiv unitarizma, hegemonizma i sličnog – započelo je bujanje prvog antisrbizma širom SFRJ. Ukratko, posle razaranja Srpstva, na red je došlo rušenje Jugoslavije.

U takvom idejno-političkom kontekstu, epilog je dobila i priča oko „Vile Luburić“. Početkom 70-ih godina glavna zgrada i prateći objekti tog ustaškog logora smrti, odlukom tadašnjih bosansko-hercegovačkih vlasti, srušeni su! Na mestu gde se nalazila krvava „Vila“ – verovali ili ne – munjevito je sagrađeno dečije obdanište. Jedino što je ostalo da svedoči o strahotama koje su se tu dešavale – i to na apstrakcijama obesmišljen način, tako da gotovo više nije ni bilo jasno ko je koga tu ubijao, i zašto je to činio – bila je neugledna komemorativna ploča! Tako su titoističke vlasti „odavale počast“ ne samo sarajevskim već i drugih srbskim mučenicima koje su brutalno poubijale hrvatske ustaše!

VAPAJ IZ DRAKULIĆA

A kako sadašnji oficijelni Beograd odaje počast tim našim stradalnicima? O tome treba da razmislimo tokom ovog hladnog februara! U zimskom mesecu tokom  koga nije samo Artuković izručen Jugoslaviji (gde nije osuđen na adekvatan način), već se desio i jedan od najmasovnijih i najbrutalnijih pojedinačnih ustaških pokolja Srba tokom Drugog svetskog rata (ponaosob možda i najgori). Hrvatske ustaše su – tačno pre 70. godina – 7. februara 1942. godine, u Drakulićima kod Banja Luke, u roku od nekoliko sati, hladnim oružjem masakrirale 2300 srbskih civila. Meću poklanim, raskomadanim i maljevima usmrćenim ljudima, bilo je i 550 dece! Koliko građana Srbije to pamti? Koji „veliki“ srbski mediji su se ovih dana, kada su bili dužni da to učine, time bavili? Da li smo se potrudili da iko u svetu zna za taj užasni zločin?

Titoistički režim je prekrajao istoriju. Genocid nad Srbima prikazivan je kao niz zločina okupatora i njihovih (neretko neimenovanih) „domaćih sluga“ nad narodima Jugoslavije. Ipak, iz ideološke oblande kako-tako provejavala je istina. Ma koliko iskrivljavana na ideološki podoban način, i makar u kontekstu opšteg negovanja sećanja na NOB, ipak, ustaška zverstva i njihove žrtve nisu sasvim gurnute u vrtlog zaborava. Da nije došlo do srbskog buđenja krajem 80-ih godina, te da je SFRJ u poznom (ogoljeno antisrbskom) vidu potrajala još koju deceniju, možda bi se i to desilo. No, za tako nešto nije bilo vremena, pa su čak i na mestu gde je bila „Vila Luburić“, do 1992. godine održavani kakvi-takvi godišnji komemorativni skupovi.

U današnjoj Tadićevoj Srbiji, s druge strane, o genocidu nad „prekodrinskim“ Srbima tokom Drugog svetskog rata, kako generalno tako i u vezi sa konkretnim masovnim pokoljima i stratištima, vrlo malo se govori. Valjda, predsednikova neumesna i neosnovana izvinjenja Hrvatima i svima drugima, u svetlu istorijske istine, više ne bi delovala relevantno. Činjenica je da su oni i u najnovijoj, a kamoli nešto starijoj prošlosti, učinili mnogo više zla nama nego mi njima (o kome god da se radi u našem okruženju). To neotitoisti žute boje žele da zaboravimo. I tako, odricanjem od srbskih žrtava a ne samo teritorija, inostranim mentorima na naš račun isplate nadoknadu za dovođene na vlast. Jer, Vašington i Brisel su, u „regionalnoj idili“ koju na tzv. „Zapadnom Balkanu“ grade, Srbima namenili mesto loših momaka koji uporno moraju da se kaju za svoje „zločine“ i radi „njih“ sopstvene interese podređuju drugima. U toj kombinaciji – koju je „naš“ režim, nažalost, prihvatio – nema mesta za istinu o ustaškom genocidu nad Srbima. Kao ni za zlodela koja su nam od strane Hrvata, Arbanasa i tzv. Bošnjaka učinjena od 1991. do danas.

SRPSKI ZID PLAČA

Tadićev establišment se prema genocidu nad Srbima odnosi čak i gore od titoističkog režima iz vremena eskalacije antisrpstva. To, kao i sve drugo loše što nam je učinio, ne smemo da mu zaboravimo i oprostimo. Dužni smo da se svojski potrudimo da ga na izborima (ili ako njih pokuša da lažira putem narodnog bunta) oteramo i tako onemogućimo da dalje razara našu zemlju i prekraja istoriju. A od novih vlasti – sada pre svega pričamo o ustaškom genocidu – moramo energično da zahtevamo da se prema njemu odnose onako kako dolikuje.

Zar su srpske žrtve manje vredne od jevrejskih? Ako se sećanje na holokaust posvećeno neguje širom sveta, bar u svojoj državi na isti način dužni smo da se odnosimo prema ustaško-hrvatskom genocidu nad Srbima. Zato zahtevajmo od onih koji nastoje da zamene Tadića i njegove na čelu države, da deo njihovog državnog programa bude i vođenje odgovarajuće politike u vezi sa sećanjem na naša „polja smrti“.

U Izraelu od 1953. godine, na osnovu odluke tamošnjeg parlamenta (Kneseta), postoji monumentalni memorijalni centar (Jad Vašem), posvećen holokaustu, odnosno jevrejskim žrtvama nacističkog genocida. Prvi korak u pravcu drugačijeg odnosa prema srbskim mučenicima iz vremena Drugog svetskog rata, trebalo bi da bude oličen u energičnom zalaganju za osnivanjem memorijalnog centra sličnog izraelskom i kod nas. On je važan sam po sebi ali i kao baza za delovanje na širenje istine o genocidu nad Srbima, kako u svetu tako i u samoj Srbiji. Dužno poštovanje jevrejskim žrtvama holokausta, ali neshvatljivo je da srbska deca o njemu i njima danas znaju više nego o svojim precima koji su doživeli još monstruozniju sudbinu (užasnu smrt klanjem pa i komadanjem delova tela, a ne samo relativno brzu likvidaciju gasom). Svako ko istinski želi da menja Srbiju, mora da počne i od promene takvog stanja. Narod koji ne pamti svoje stradalnike, priziva nove nesreće! Zar nam ih nije bilo dosta?
Piše: Dragomir Anđelković

Izvor: Fond strateške kulture, Moskva