Amerika i "omiljeni neprijatelji"

Kao recimo ona o Iranu i njegovoj neprozirnoj nuklearnoj politici?

Ja ne bih bio tako siguran da Iran zaista ima atomsku bombu. Možda samo želi da dođe u situaciju da može proizvesti atomsku bombu. Možda će se Iran zadovoljiti time da može ako hoće, ali da neće. Znam kako to zvuči, ali treba biti realista. Sankcije su se pokazale neefikasnim, diplomatija je spora, nešto treće bi bilo katastrofa.

Da li je sada Kina postala "omiljeni" neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država, onako kako je pre bila Rusija?

Svima koji su išli u realno-političku školu Hladnog rata, poznat je američki refleks "koncentracije" na jednog prominentnog konkurenta. Takvi se sada naravno pitaju - za koga bi se Amerika mogla trenutno odlučiti kada razmišlja o prioritetima za 21. vek? Sigurno da Kina, kao sledeći izazivač za svetsku premoć, "ispunjava" uslove. Možda će Obama morati da uvaži taj refleks američke spoljne politike. Sve bi to moglo biti istina, kada bi Kina bila voljna za tu vrstu antagonizacije. Ali ona to nije.

Drugim rečima, ako problema bude, ja ih ne očekujem sa kineske strane. Kina je u međuvremenu izrasla u odgovornu velesilu koja nema, ili neće imati drugog izlaza, nego da odgovorno deluje po nizu pitanja, kao što su svetska ekonomska i finansijska kriza, globalna teroristička i nuklearna pretnja, ekologija. Kina zna da sedi na glečeru koji se topi, nisam siguran koliko to zna Amerika.

Mislim da će između te dve sile biti više kooperacije, manje antagonizma, naravno, ako Obama i Demokrate ostanu u Vašingtonu. Ako Republikanci na jesen dođu na vlast, moraće da se nauče drugom ponašanju, jer to kako oni danas razgovaraju o Kini - "Kina je lopov koji krade podatke i radi na uništenju američke ekonomije!" - upravo vodi ka opasnoj antagonizaciji. Kina to sigurno neće trpeti.

Ni Rusija se više u Americi ne doživljava kao "prominentan" neprijatelj?

Zapravo, tu su se stvari razvijale dobro, u smislu kontrole naoružanja, dok Vašington nije počeo da insistira na raketnom štitu za Evropu. Jednu stvar treba uvek držati na umu: ako je Amerika postala odgovornija u svojoj spoljnoj politici, to je uglavnom zbog Obame. Buš je reagovao iz refleksa neodgovorne velesile. Ako se Republikanci vrate na vlast, nije isključeno da se opet krene u neodgovorne eksperimente.

Za Kosovo plaća onaj ko je kriv za rat

Kada se globalni raspored snaga pogleda američkim očima, minorna uloga Kosova postaje više nego očita. Da li se Amerika povlači s Kosova?

Oficijelno, oni to demantuju. Rekao bih da bi to oni jako rado napravili, kada bi znali kako da se izvuku iz čitave situacije. Čekaju na znak da su Evropljani spremni i voljni da se dalje brinu o Kosovu u onom smeru kako to želi SAD. Kad dobiju garancije da će se stvari tamo razvijati po američkoj volji - a to je samostalno Kosovo - povući će se. Sigurno da bi se to moglo odraziti i na srpske pregovore sa Evropskom unijom.

Zašto su se Amerikanci tako snažno angažovali na Kosovu - šta je bila ideja iza toga?

Zato što je to Evropa! Samostalnost Kosova proizašla je iz unutrašnje logike diplomatskog mehanizma koji je Zapad u početku polako, a onda sve brže, gradio za suočavanje s "problemom" Miloševića. Za Kosovo i probleme koje Srbija danas ima s time ne treba se vraćati ni sto ni šesto godina unatrag. Milošević i njegova politika uzrok su sveg zla koje danas snalazi Srbiju, vremenski dalje od njegove vladavine ne treba gledati.

Samostalnost Kosova je njegovo nasleđe. Bez njegove politike postojao bi gorući problem, ali ne bi bilo rata, a kada je došlo do rata, ratovi razvijaju vlastitu logiku. Kad se reguliše posleratni poredak, plaća onaj ko je kriv za rat - za Zapad to je neosporno Miloševićeva Srbija. To što danas u Beogradu sedi neko drugi na vlasti, ne menja situaciju - Zapad se i dalje smatra uvučenim i isprovociranim, ne vidim spremnost za promenu tog trenda. Krivci za rat plaćaju reparacije ili gube teritorije.

Drugim rečima, Kosovo se uzima Srbiji za kaznu?

Kazna je preteška reč, ja je ne bih upotrebio. Recimo da svaki posleratni poredak razvija vlastitu dinamiku. Ko kaže A, mora da kaže i B.

Zaboravljate jednu stvar: zašto bi Srbija priznala Kosovo, kada ni sve zemlje Evropske Unije ne priznaju Kosovo?

Zemlje koje ne priznaju Kosovo, boje se njegove poruke čiste etničke države. Kosovo se danas formira oko čistog albanskog nacionalnog principa i to je loše.

"Jedna etnija" je još i optimistično gledanje - Kosovo kao država formira se oko principa plemenskih klanova...

Znam, i opet, to je loše. Ali ideja je bila, i Ahtisarijev plan to predviđa - da će to biti multietnička država.

Zapad je prihvatio rušenje jedne multietničke države kakva je bila Jugoslavija tako što je prešao na ideju mnogo malih multietničkih država. Ali, ako te etnije nisu htele da žive u velikoj multietničkoj državi, zašto bi živele u maloj multietničkoj? Nešto čisto logički nije u redu u stavu koji Evropa zauzima prema državama naslednicama stare Jugoslavije.

Da, to se nije razvijalo dobro. Principi su ostali da vise u vazduhu. Ali, barem formalno gledano, Evropa nikada neće prihvatiti ideju da su se zemlje naslednice nekadašnje Jugoslavije formirale oko jednonacionalnih principa, nema ničega čega se evropske države više boje, nego čistih državno organizovanih etnija. Formula je sledeća: suverenitet se seli u Brisel, države gube na značaju.

Šta jača kada države gube na značaju? Nacionalizam! Engleska zbog Škotlanđana, Španija zbog Baska, Belgija s Valonima, Flamancima i Nemcima - svi se oni boje da bi mogli proći kao stara Jugoslavija. Evropa će se držati principa multietničkih država na Balkanu, čak iako on ne odgovara realnosti.

Što se tiče Kosova, jedina mogućnost koja Beogradu stoji na raspolaganju je da Evropsku uniju uzme za ruku, odvede je na Kosovo i kaže - obećali ste da će to biti multinacionalna država, sad naterajte Prištinu da stvara multietničke forme!

A ako se u perspektivi pojavi mogućnost razmene teritorija?

Loša ideja. Još više čistih nacionalnih država, to nije dobro.

Svet je pun zamrznutih konflikata - zašto ne "zamrznuti" problem Kosova i rešavati ga kasnije?

Ne vidim da je globalna situacija takva da bi to rešenje bilo tolerisano.