Deda, gde da pritisnem „LJ“?

Kako sačuvati srpsku nacionalnu kulturu u 21. veku?
 
Srbin u Evropu može da stigne na dva načina: usponom do Evrope, i srozavanjem do Evrope. Ako je Evropa u nekim oblastima ispred nas, i ima osobine koje su dobre i za samu Evropu i koje imaju budućnost i u samoj Evropi, a mi te osobine nemamo, dobro bi bilo da ih steknemo – efikasnost u industrijskoj proizvodnji, pravno uređenje zemlje, primena nauke u životu, itd. – čime bismo napravili uspon do Evrope.


https://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/683/category/cirilicnetastature

Ako Evropa ima osobine koje mi nemamo, a koje nisu dobre ni za samu Evropu i nemaju budućnost ni u samoj Evropi, onda ne treba ni da ih steknemo, jer bismo time napravili srozavanje do Evrope. Švedska je zemlja sa najvišim životnim standardom stanovništva u Evropi, i u isto vreme zemlja sa najvećim brojem samoubistava među tim najbogatijim stanovništvom. Treba li sad Srbi da zaređaju sa samoubistvima da bi „ušli u Evropu“? Nemac i Slovenac iz šićardžijskih razloga stupaju u brak sa svojim sestrama od tetke, strica i ujaka, dok se nama prevrće utroba i od same pomisli na takvu gadost. Treba li sad Srbi da zaređaju da se žene u srodstvu da bi „ušli u Evropu“? Posle „Pesme Evrovizije“, održane u Beogradu, ljudi sa RTS-a su se u javnosti hvalili kako su izraelskom novinaru omogućili da svoje izveštaje šalje sa kompjutera koji je imao tastaturu sa jevrejskim slovima. To je u redu, to je ljudski, i to je lepo i zbog sveta, i zbog Izraelaca, i zbog nas samih. Međutim, možete li da zamislite kako bi u našoj sredini prošao neki Srbin koji bi se usudio (baš tako – usudio!) da za sebe zatraži to isto – tastaturu sa slovima svog naroda! Njegovi sunarodnici bi ga prvi ismejali, a čovek bi samo tražio nešto što bi moralo da se podrazumeva i bez traženja!
SRBI SE BOJE ŠTO SU SRBI

Srbi su počeli da se boje što su Srbi. Oni misle da nije dobro što su Srbi, da svoju srpsku narodnost treba da prikriju pred svetom i da treba da se lažno predstavljaju, a izbegavanje svog narodnog pisma – ćirilice vukovice – i korišćenje tuđeg pisma – hrvatske latinice – smatraju za dobar način da se lažno predstavljaju. Strah od upotrebe sopstvenog narodnog pisma – koji je stvoren u komunističkoj Jugoslaviji zbog otvorenog a nekažnjenog izražavanja netrpeljivosti prema ćirilici od strane rimokatoličkog i muslimanskog stanovništva, a naročito političara! – doveo je do prakse koja se ne može drukčije smatrati nego kao poniženje za naš narod.I pored postojanja ćiriličkih slova u fiskalnim kasama, upotreba srpske ćirilice u fiskalnim računima je prepuštena na volju šefovima samousluga i njihovom skorojevićkom malograđanskom mentalitetu, pa dobijamo „racune“ u kojima „pise“ da smo kupili „psenicno brasno“, „secer“, „cokoladu“, „suboticki kackavalj“, „pecurku bukovacu“, „zele bombone“ „pilece i curece meso“, „prsutu“, „susenu pecenicu“ itd. 

U najvećim Miškovićevim maloprodajnim objektima na policama sa robom piše: „kreda skolska“, „tus crni“, „sestar“, „tasna zenska“, „kais kozni muski“, „kisobran“, „tehnicka roba“. Na gradskim autobusima u Nišu na elektronskim displejima pišu odredišta „Zeleznicka stanica“, „Niska banja“, „Trosarina“, „Cele kula“, „Duvaniste“, „Donja Vrezina“. U ribljem restoranu nude „riblju corbu“, salatu od „svezeg kupusa“, „nisko pivo na tocenje“, „oslic“. Meni država dostavlja „resenje o placanju poreza na ziro-racun za lovacko i licno naoruzanje“, a na koverti piše moja adresa „Vozdova“, grad mi je „Nis“, a ja sam „Filipovic“. U banci moja supruga je „Filipovic Snezana“, a ja „Zeljko“. Lično sam slušao žalbe gospođe Mićić u banci da ima problema da podigne svoj sopstveni novac koji joj suprug šalje iz Rusije gde radi, jer bankarska tehnika nije pripremljena za upotrebu u Srbiji i ne može da ispiše srbsko prezime Mićić! Jedan Nišlija Đorđević mi je pričao da je prilikom dobijanja nove lične karte njegovo prezime ispisano ćirilicom „Djordjević“! Čovek otvorio školu engleskog jezika, pa na firmi ispisao „strucni prevod – nize cene“ (fakultetski obrazovan Srbin!). Drugi otvorio „Skolu stranih jezika“, takođe fakultetski obrazovan Srbin! 

U vitrini niškog Narodnog pozorišta možete videti koja predstava se daje u „cetvrtak“. Kada uplatimo kredit za mobilne telefone, operateri – svi do jednog – nas izveste: „Postovani, vas racun je uvecan za 200 dinara. Hvala sto koristite nase usluge“… Teletekst na srbskim televizijama nije na srbskim slovima, pa na RTS-u vidimo „u cetvrtak oblacno sa kisom“; na „Pinku“ „pevacica snimila plocu“; a na „B-92” „Srbi su zlocinacki narod“. Na Srbskoj kablovskoj televiziji (srbskoj!) Srbi strane filmove titluju na nekom samo njima znanom „pismu“. Turistička agencija nudi „paket aranzman“ sa „polaskom iz Nisa“ koji „vazi samo za uplate“. Svi plakati kojima kafići reklamiraju dočeke novih godina su obavezno na – engleskom jeziku. Gimnazijalci svoje igranke oglašavaju takođe na engleskom – haj skul parti! Mnoge priredbe u gradu, skupovi lekara, seminari matematičara (sve Srbi!) se objavljuju na – engleskom. Skorojevići na vratima svoje prodavnice ispisali poruke na engleskom, iako ne znaju šta znači ono što su napisali, pa na zatvorenoj radnji sa spuštenim rešetkama piše OPEN, a na otvorenoj radnji sa robom iznetom na ulicu da privuče pažnju kupaca piše CLOSED.
SRBI, MODNI EVROPEJCI

Srbi se Srbima u Srbiji obraćaju na engleskom! Čisti Evropljani, n’umem ti objasnim! Od silne upotrebe engleskog jezika, Srbi izdali „Opštu LARUS enciklopediju“, umesto „Opštu enciklopediju LARUS“ . Grci službenici u Grčkom konzulatu u Nišu su Nišlijama u početku istakli natpis: „Sva dokumenta koja se podnose Konzulatu moraju da budu pisana na – latinici“! Stranac u mojoj zemlji meni određuje moju slobodu! Kad su konačno shvatili gde se nalaze, počeli su da natucaju pismo zemlje u kojoj su na službi, pa su napisali na ćirilici: „Konzulat neće raditi SLEDECIH dana“, i „CETVRTAK“. Moj petogodišnji unuk želi da na kompjuteru ispiše ime svoga dede – naravno, na pismu našeg naroda – pa me pita: „Deda, gde da pritisnem ’lj’?“. Neka slova može i sam da prepozna, ali ne vidi nigde „lj, nj, đ, č, ć, dž“. Deca odrastaju u takvom okruženju, pa još pre polaska u osnovnu školu stiču odbojnost prema pismu svog naroda kao nečemu „prevaziđenom“, „zaostalom“, „starinskom“, „nepraktičnom“!

Ministarstvo prosvete je objavilo nameru da svim školama u Srbiji obezbedi kompjutere. Ovo može da bude prilika da se naša deca osposobe, prosvete, i postanu učena, ali i da se zatucaju, otuđe od svog naroda i postanu izrodi. Jedna ili druga odluka je u rukama Ministarstva prosvete, Ministarstva kulture i cele Srpske Vlade, već prema tome kakve tastature će obezbediti kompjuterima po školama. To je prilika da se ukaže na sramnu praksu sa upotrebom srbskog pisma u javnom životu, ali i na sasvim drukčiju praksu kod drugih naroda kada su njihova pisma u pitanju. U Srbiji nijedan akademik, nijedan ministar, nijedan univerzitetski profesor, ni građanin, ni premijer, ni predsednik Republike nema mogućnost da pisane poruke na mobilnom telefonu šalje na pismu svog naroda, ćirilici vukovici! Ljudi se pravdaju „tehničkim razlozima“. Navodno, „ja bih hteo, ali ne da tehnika“. To uopšte nije tačno! Nije problem „u tehnici“, nego u srbskim glavama! U strahu od sebe samih! Mi se bojimo što smo Srbi. Ja imam četiri mobilna telefona, i sva četiri sam samostalnim radom osposobio da pisane poruke šalju na srbskoj ćirilici vukovici! Kod sva tri srbska operatera (srbska!) su me ismejali kad sam se interesovao da li postoje modeli koji bi mogli da pišu srbskim slovima. I kompjuteri sasvim lepo mogu ne samo da pišu na srbskom jeziku, nego i srbskim slovima. U Nišu se u prodavnicama mogu naći kompjuterske tastature koje, pored latinskih, imaju uporedo i ruska ćirilična slova. Srbi strašljivci kažu: „Pa Rusi su veliki narod“. A da li su Makedonci veliki narod, da li su Hrvati, Grci, Bugari, Mađari „veliki narodi“? A svi oni do jednog – osim Srba – imaju svoja pisma na mobilnim telefonima i kompjuterima. Oni drže do sebe! Oni se ne boje što su Makedonci, Hrvati, Grci… Jedino Srbi pretrnu kad treba da kažu ko su. Ne radi se o „tehničkim ograničenjima“, nego o ograničenjima u srbskim glavama. Nastrano je danas postalo toliko često da već deluje kao „normalno“, pa normalno deluje kao „nastrano“! Ko je želeo da bude normalan, on je to i ostao. Nije problem u tehnici, nego u srbskim glavama. Pogledajte kako strana banka u Bugarskoj igra pipirevku sa bugarskim ćiriličnim slovima, jer Bugarin drži do sebe, a pogledajte kako se ta ista banka u Srbiji ponaša kao okupator, veći gazda od domaćina, jer Srbin ne sme da kaže ko je! Pogledajte kako u Grčkom konzulatu u Nišu upotrebljavaju svoja slova za nabrajanje: A, V, G, D! Zašto baš a, v,g, d? Pa zato što u njihovoj azbuci ide „alfa, vita, gama, delta“! Ko još od Srba zna redosled slova u srbskoj azbuci? Svi govore A, V, S, D! Boje se i svoje narodnosti, i svojih slova, i njihovog redosleda u azbuci. 

Naravno da Vlada i njena ministarstva nisu „proizvođači tastatura“, ali mogu i moraju da kod proizvođača pokrenu inicijativu i stvore uslove da u Srbiji postoje srpske tastature, sa paralelnim oznakama srbskih i latinskih slova (latinskih, a ne „engleskih“ ili čak „američkih“, kako to neznalice misle!). Akciju uvođenja kompjutera u srpske škole odgovarajući državni organi treba da iskoriste da obezbede da svaki takav kompjuter ima tastaturu i sa srbskim ćiriličnim slovima, da srbska deca kompjutere uče kao Srbi, a ne kao Norvežani. Da li bi Ministarstva prosvete i kulture dopustila da bukvari u srbskim školama budu na – francuskom jeziku? Pa zašto onda dozvoljavaju da tastature na kompjuterima u srbskim školama budu samo na latinskim slovima? Srbin u Evropu može da uđe usponom, ili srozavanjem. Ako je neki Srbin siromašan, dobro bi bilo da se radom i znanjem obogati. Da postane bogat, a ostane Srbin. Da postane bogat Srbin, a ne bogat Italijan. Ako je neki Srbin znojav i prašnjav, dobro bi bilo da se opere i postane čist. Da postane čist, a ostane Srbin. Da postane čist Srbin, a ne čist Nemac. Ako je neki Srbin neuk, dobro bi bilo da se nauči. Da postane učen, a ostane Srbin. Da postane učeni Srbin, a ne učeni Francuz. Srpkinja sa raskošnom i bujnom kosom zavidi bogatoj ćelavuši na njenoj – perici. Mlad i zdrav Srbin sportista zavidi bogatašu na njegovim – invalidskim kolicima! 

Bar u pitanju pisma i pravopisa mi Srbi ne treba ni na koga da se „ugledamo“! Tu ceo svet nama gleda u leđa. Jedino kod Srba unuci moraju da pitaju: „Deda, gde da pritisnem ’lj’?“. U svim drugim narodima, pa i manjim od srbskog, to već piše na tastaturi. 

Uspnimo se do Evrope, nemojmo se srozavati!

Autor: Željko Filipović, Broj 1010, Rubrika Kultura
Objavljeno i na:
https://pravoslavlje.spc.rs/broj/1010/tekst/deda-gde-da-pritisnem-lj/
https://srpska-azbuka/Otvorena-Pisma/zahtev-za-snabdevanjem-srpskog-trzista-kompijuterskim-tastaturama-sa-srpskim-slovima.html