Humanije nego u mnogim zemljama

Odnos prema deci i omladini ometenoj u mentalnom razvoju u Srbiji je mnogo humaniji nego u velikom broju evropskih zemalja, izjavio je juče direktor Doma za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju Sremčica Milenko Čurović.

Radi se na visokostručnom nivou, multidisciplinarni pristup apsolutno ispunjava standarde, a odnos prema toj kategoriji izuzetno je profesionalan, po čemu se naše institucije već nalaze u Evropi, rekao je Čurović. „Kod nas se, naravno, oseća nedostatak novca, ali nije sve u njemu, već i u osmehu i toplom odnosu, koji zaposleni u ovom i drugim domovima i institucijama u Srbiji ne štede prema toj deci”, istakao je on.

Čurović je ocenio tendencioznim nedavni izveštaj Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju (MDRI) u kome je ustanovljeno navodno kršenje ljudskih prava dece i odraslih s posebnim potrebama.

U njemu se navodi da su deca i odrasli u institucijama za osobe s posebnim potrebama u Srbiji potpuno isključeni iz društva i da žive u nehumanim i užasnim uslovima.

Demantujući tu tvrdnju, Čurović je naglasio da se, primera radi, u domu u kome je on direktor, sprovodi radna terapija, kako bi ta deca osetila zadovoljstvo življenja.

Prema njegovim rečima, oko 300 dece, koliko sada živi u tom domu, rangiranom kao hotel Be kategorije, ima apsolutnu slobodu kretanja i izlaska u grad, kao i mogućnost da rade koliko i šta žele.

Čurović smatra da je ta međunarodna organizacija, „iza koje sigurno stoji Soroš”, zloupotrebila izveštaj s obzirom na to da je posetila samo domove u kojima su smešteni bolesni sa psihijatrijskim smetnjama.

Prema rečima Čurovića, vezivanje pojedinih lica za krevet, koje se navodi u izveštaju te organizacije, mora da postoji u takvim institucijama, kako bi agresivne osobe bile kontrolisane da ne povrede sebe ili one koji vode brigu o njima.

Ukazavši da se u holandskim i češkim ustanovama zaposleni terapeuti obučavaju i za džiudžicu, on je rekao da je tokom obilaska ustanova sličnih „njegovom” domu, u čitavoj Evropi, u Solunu video vezanu decu lancima za krevet, „o čemu se, očigledno, ne piše”.

Čurović tvrdi da su snimci iz doma u Kulini kod Aleksinca, koje je MDRI predstavio u izveštaju, napravljeni još 2001. godine i da su „apsolutno neautentični i zloupotrebljeni u nečije svrhe”. „Oni ne pišu o lepim stvarima koje se dešavaju kod nas, poput učešća dece iz našeg doma na olimpijadama, evropskim i svetskim prvenstvima u raznim disciplinama, gde su osvojili brojne medalje i priznanja”, istakao je on.
Čurović je dodao da su se, prilikom nedavne posete i uručenja donacije tom domu u Sremčici, slovenački ambasador i njegova supruga prijatno iznenadili radom zaposlenih, rekavši da odavno prisniji odnos osoblja i veseliju decu nisu videli u sličnim ustanovama u Evropi.

Direktor doma u Kulinama: Slika koja zgražava – lažna

Kulina, kod Aleksinca – Nema nikakvog zlostavljanja, maltretiranja i torture nad štićenicima u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Kulini, kod Aleksinca, rekao je juče direktor doma Dragoljub Marković prilikom vanredne posete ministra za rad i socijalna pitanja u Vladi Srbije Rasima Ljajića. Ljajić je došao u Kulinu u nenajavljenu posetu zbog izveštaja o situaciji u Kulini. – Nema mučenja dece, nema neljudskog ponašanja. Pre samo nekoliko dana oba vljena je i vanredna inspekcija i kontrola. Smatram da se protiv naše zemlje sprovodi hajka i organizovana kampanja i da se loši primeri izvlače i pokazuju. Stanje u mnogim našim ustanovama jeste teško, mi to znamo, i radimo na ispravljanju nedostataka. Ali, mora se znati da oni koji brinu o osobama ometenim u razvoju rade u najtežim uslovima, da je njihov posao teži od rudarskog i netačni su i tendenciozni svi navodi da oni nekoga zlostavljaju i muče – rekao je Ljajić pre odlaska iz Kuline.

Direktor doma Dragoljub Marković rekao je za „Politiku” da „objavljena fotografija svezane i napaćene devojčice nikada nije snimljena u Kulini”.

– Zaista ne znamo gde je mogla da se načini fotografija. Čak bih rekao da je stara bar desetak godina, ako ne i više, jer prikazuje neku sumornu situaciju iz prošlosti, ali gde je snimljena zaista ne znam – rekao je direktor Marković i dodao da od predstavnicika međunarodne organizacije ništa nije skrivano, ali da su oni “zloupotrebili gostroprimstvo”.

Optužbe da se štićenici doma maltretiraju, da u konopcima i bolesni, zbog čega su i na doživotnom boravku u Kulini, vezani za metalne krevete čekaju smrt, takođe su demantovane.

– U našoj ustanovi je 560 štićenika starosti od šest meseci, pa sve do 70 godina, iz svih krajeva Srbije, RS, Makedonije i Crne Gore, rekao je za „Politiku” dr Vojislav Cvetković, lekar u Domu.

On je dodao da je reč o osobama rođenim sa Daunovim sindromom, cerebralnom paralizom, hidro i mikrocefalne, odnosno sa izrazito velikim ili malim glavama, sa nedostatkom dela kičmenog stuba.

- Prosto rečeno, to su osobe rođene sa težim i teškim mentalnim i fizičkim oboljenjima. Štićenici su na čuvanju u našem domu i o njima se od prvog do poslednjeg dana vodi besprekidna briga. Svi su oni pod određenom neuropsihijatrijskom terapijom, koja se povremeno, uz dogovor sa psihijatrima, koji su spoljni konsultanti naše ustanove, koriguje.

Govoreći o devojčici za koju je u izveštaju navedeno da je nepomična, nepokretna i neprestano u krevetu, dr Cvetković je rekao:

– Devojčica je nažalost pre mesec dana preminula. Ta devojčica je imala tumor na mozgu, pored svih drugih i tu neizlečivu bolest i zaista je bila prikovana za krevet nekoliko poslednjih meseci.Nije, međutim, ona ostavljena na milost i nemilost, ponajmanje nebrigu.

Socijalna radnica Malinka Antić i direktor Marković uputili su poziv javnosti da dođu u Kulinu i sami se uvere u stanje u Domu u Kulini. To isto učinio je i Ljajić.

O štićenicima doma, rečeno nam je, brinu 82 negovateljice, 17 spremačica, 40 medicinskih sestara, pet stalno zaposlenih i isto toliko lekara, koji povremeno dolaze u ustanovu, i 17 radnih terapeuta. Ostali su pomoćno i administrativno osoblje.

Kad se vezuju bolesnici

I svi naši štićenici obolevaju od prehlada, upala, bronhitisa i drugih bolesti i prema njima se svi u domu odnose kao što je odnos prema deci u porodičnom domu. Postoje i osobe koje su agresivne prema drugima i prema sebi. Samo u tim situacijama primenjuju se fiksatori, ortopedsko sredstvo koje proizvodi „Rudo” Niš i tada se agresivni štićenik privremeno veže za ležaj. Ali, to traje 30 do 45 minuta, vrlo retko malo duže od tog vremena. Čim počne delovanje terapije štićenik se oslobađa fiksatora. Niko nije vezan stalno, niti postoji štićenik doma kome je onemogućeno kretanje ili je zabranjeno da bude sa drugima – rekao je dr Vojislav Cvetković, lekar u Domu u Kulini. On je rekao da fiksatori stavljaju dok štićenici primaju intravenoznu infuziju, kako ne bi došlo do samopovređivanja i kidanja dovoda infuzionog rastvora.

Let iznad kukavičijeg gnezda

Kako biste opisali fotografiju koja prikazuje izgladnelu i dehidriranu devojčicu, koja pati od dijareje opasne po život, i leži vezana u svom krevecu u domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Kulinima. Mučenje ili lečenje?

Reagujući na izveštaj Organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju,ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić je izjavio da tu „postoje neke tačne ocene, ali da naslov izveštaja nije adekvatan stvarnom stanju”. Dakle, problem je u naslovu, a ne u činjenici da se deca u 21. veku vezuju za bolničke krevete i da im se ne pruža adekvatna medicinska nega i pomoć?

Komentarišući izveštaj ove međunarodne humanitarne organizacije, Ljajić ističe da „naslov dezavuiše namere i optužuje sve one koji žele da na najhumaniji način pomognu deci sa posebnim potrebama”.

Ne osvrćući se na činjenicu da ti „koji žele da na najhumaniji način pomognu deci sa posebnim potrebama” tu istu decu vezuju za krevet, Ljajić optužuje predstavnike ove međunarodne organizacije za političku zlonamernost .

On takođe ističe da je „izveštaj te međunarodne nevladine organizacije bio gotovo identičan i pre dve godine”. Da li to govori u prilog tezi da se u protekle dve godine ništa nije promenilo u tretmanu i lečenju ove dece, odnosno da su ona bila vezivana i ranije i da će biti i ubuduće? Jer, ako jeste, zašto ministar Ljajić odbija da kaže šta je Ministarstvo uradilo u toku protekle dve godine da bi poboljšalo položaj ove dece.

Ljajić ne negira da su oni „svesni problema”, ali dodaje da „uslovljavanje prijema Srbije u Evropsku uniju poboljšanjem položaja dece sa posebnim potrebama ne ulazi u sferu socijalne pomoći, podrške i humanizma, već su to političke ocene”.

Sve može biti politička ocena i svako ima svoju definiciju mučenja – počev od srednjoškolca koji se nalazi u milosti i nemilosti profesora koji se predomišlja oko prolazne ocene do – administracije predsednika Buša koja negira optužbe da je ono što se radi u Gvantanamu tortura. Ali, za fotografije iznurene i vezane dece nisu krivi istraživači ove humanitarne organizacije, već osoblje koje je zaduženo za brigu o dobrobiti ovih mališana.

Reakcija Ljajića na objavljivanje ovog izveštaja nije usamljen eho na našoj političkoj sceni. Jer, svaki put kada na adresu Srbije stigne neka primedba o kršenju osnovnih ljudskih prava ljudi koji pripadaju ranjivim socijalnim kategorijama, naši zvaničnici reaguju izjavom da je to politička ocena. Ostaje nejasno da li je, u konkretnom slučaju, fotografisanje dece vezane za bolnički krevet propušteno kroz posebnu političku blendu?

Ili su ih predstavnici Organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju sami vezali da bi dočarali surovost bolničkog lečenja u Srbiji?

Kada su se u našoj javnosti pre nekoliko godina pojavile jezive slike iz Doma za zaštitu dece i omladine u Kulinama, politički kreatori kampanje za pomoć ovim mališanima isticali su da su te jezive fotografije dece „slika i prilika Miloševićevog zdravstva”. Na listu donatora koji su želeli da humanizuju uslove života dece sa mentalnim poremećajima upisale su se gotovo sve međunarodne humanitarne organizacije – između ostalih i Unicef, Humanitarni biro Evropske unije, Hendikep internešenel, Karitas, Inc....

Sedam godina kasnije, mi viđamo slike te iste dece koja danas leže vezana –

istini za volju, u novim krevetima, u sobama sa sveže okrečenim zidovima, pored kojih se nalaze nova kupatila. I slušamo cinične komentare lekara da deca obolela od hidrocefalusa ne dobijaju adekvatnu medicinsku terapiju, „jer će ionako umreti”. Čemu je služilo renoviranje prostorija, popravljanje sanitarnih čvorova, farbanje zidova u vesele dugine boje i kupovina novih kreveta? Da li su svi napori usmereni ka poboljšanju životnih okolnosti ovih mališana bili sinonim za tapaciranje stolica na Titaniku? I ilustracija teze da „bolesnike ne leče zidovi, već lekari?”