Anđelković: Evro-Otomanizacija Srbije

 


ISTRAŽIVAČKE MANIPULACIJE

Kako nam je rečeno, Vladina kancelarije za ulazak Srbije u EU sprovela je 22. decembra2011. godine – nakon odluke Evropskog saveta da Srbiji ne dodeli status kandidata za članstvo u EU– spomenuto istraživanje. Prema njegovim rezultatima ukoliko bi sledećeg dana bio raspisan referendum sa pitanjem: „Da li podržavate učlanjenje Srbije u EU“, 51 procenat građana glasalo bi za to, 28 procenata bilo bi protiv, 18 procenatane biizašlo na referendum, dok tri procenta ne zna kako bi se izjasnilo.

Ono što je Milica Delević naglasila, to je da je u kratkom roku došlo do pada podrške evro-integracijama od nekoliko procenata. To je tačno, ali nije naročito bitno. Tzv. efekat kiselog grožđa o kome je govorila – tj. da je sve više Srba sebe ubedilo da i ne želi u EU pošto je krajem 2011. godine Nemačka (privremeno) podigla barijeru na magistrali koja nas vodi ka toj uniji – samo je vrh ledenog brega. Akcentovanje toga deo je predizborne kampanje vlasti, odnosno maskiranja istine.

A ona je da topljenje mase EU opredeljenih Srba kontinuirano traje od ustoličenja tzv. Cvetkovićeve vlade. Pošto su vodeće zemlje Unije podržale secesionistički akt Prištine, došlo je do osetnog rasta nepoverenja pa i odbojnosti naših građana u odnosu na Brisel. No, na osnovu predizbornog zastrašivanja građana pretnjom od navodno novih ratova u koje će zemlju gurnuti nacionalne snage, te obećanja „kula i gradova“ – tadašnja „Koalicija za evropsku Srbiju“ (pre sveta DS i G 17 plus) ne samo što je trijumfovala na izborima, već je i omekšala stav Srba prema EU. Ali, ubrzo je nastavljeno njegova transformacija negativnog tipa.

REFORMSKE PAŠE

Čim je Tadićeva i Dinkićeva koalicija preuzela kormilo Vlade, i povela Srbiju u „bolju“ „evropsku budućnost“, naša država je ubrzano počela da dobija karakteristike orijentalne prćije otomanskog stila. Korupcija, lopovluk, nepotizam i sve druge moguće zloupotrebe vladajućih struktura – počele su da cvetaju. Umesto da dobijemo evropski sistem dobili smo ponašanje vladajućih krugova koje je bilo karakteristično za turske paše iz vremena opšteg rasula u 18-19. veku. A vlast nam je uporno govorila o tzv. evropskim vrednostima.

Srpske zemlje su u 15. veku umnogome istrgnute iz okvira evropskog civilizacijskog kruga kome iskonski pripadaju. S druge strane, izborivši se za državnost početkom 19. veka, nukleus današnje Srbije otpočeo je proces svestrane evropeizacije, kako političkog sistema tako i stanovništva, koji se postepeno rasprostirao po širini i dubini srbskog prostora. Iz drugog pravca, sličan proces se i ranije odvijao među Srbima na prostoru Austrijskog carstva. Kasnije je on nastavljen u jugoslovenskoj državi, bez obzira na pojedine reverzibilne elemente i specifičnosti koje je sa sobom donela potonja komunistička vladavina. No, za dvesta godina se do kraja ne odstranjuje talog stvaran tokom skoro pet vekova. Ma koliko da su se Srbija i Srbi preobrazili, ostalo je još nemalo turskog nasleđa.

I šta u takvim okolnostima radi vlast koja tvrdi da je proevropska? Dovodi do metastaze otomanskog raka, umesto da ga leči. Uz to, nameće nam i loše strane Evrope. Za nju je evropeizacija da Srbima naturi održavanje homoseksualnih karnevala i sklapanje takvih brakova, razori porodične vrednosti promovisanjem nakaradno shvaćenih prava dece, obesmisli klasične kulturne uzore i zameni ih modernim kičem i šundom. Umesto efikasnosti nemačke državne uprave i sudstva, nudi nam se holandsko shvatanje tzv. gej prava. Umesto zapadnog standarda, među Srbima se sistematski širi najgori vid tamošnje dekadencije. Eto, to su rezultati Tadićeve evropeizacije (čitaj: evro-otomanizacije) Srbije.

PREUSMERAVANJE KRIVICE

Narod sve to zna. I dobro shvata da je pitanje Kosova samo opravdanje za vlast. Ona ga nikada istinski nije ni branila, pa se na taj način nije ni zamerila Briselu ili Vašingtonu. Samo je, iz unutrašnjopolitičkih razloga, malo odugovlačila sa ispunjavanjem obećanja datih atlantskim moćnicima, da će dovesti Srbiju do toga da potpuno digne ruke od odbrane tog dela svoje teritorije. Da se nisu približili izbori, Boris Tadić, Vuk Jeremić i drugi žuti „rodoljubi“, već bi počeli da vode tzv. postkosovsku politiku (što su Amerikancima, kako njihove diplomatske depeše svedoče, obećali već 2006. godine). Ovako, moraju još neko vreme da se pretvaraju da im je stalo do Kosova.

Da sa tom političkom igrom ne bi preterali, Berlin je onemogućio Srbiju da pređe još jednu etapu na, nesumnjivo, i posle toga neizvesnom putu EU integracija. A to mu nije bilo teško. Jer, jedno je ucenjivati Srbiju sa otomanskim sistemom, koja je sve dalje od one pozitivne strane tzv. evropskih vrednosti, a drugo bi bilo razgovarati sa uspešnom Srbijom, čija vlast je nešto uradila na polju svekolikog napretka. Lako je uslovljavati dronjavog i prljavog prosjaka, a to je pod vlašću DS postala Srbija. To bi bilo mnogo teže da čvrsto stojimo na svojim nogama umesto što se valjamo u blatu.

Lično sam izraziti evroskeptik. Ali, sada analiziram delovanje vlasti u prilog ciljeva koje je sama postavila i zatim naturila našem društvu. To delovanje je pogubno. Nikakvom manipulacijom vladajuće strukture nisu u stanju da sakriju tu činjenicu. Čak i rezultati istraživanja institucije koju vodi bivša supruga sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, pokazuju da znatno više građana Srbije (53 procenata) za naš zastoj na tzv. evro-magistrali krivi srpsku vlast, nego Brisel (32 procenata), ma koliko na njega objektivno bili ljuti. On može kako god hoće. ali Beograd je dužan da štiti srpske (unutrašnje i spoljnje) interese. Čak i kada ih drugi ugrožavaju on je kriv što ih dobro ne brani.

BAJKA O EVO-STANDARDIMA

Još nešto je važno, da ne bi došlo do zabune. I pomenuto istraživanje vladine kancelarije za evrointegracije pokazuje da Srbi ne krive vladu što radi EU nije dala Kosovo, već je smatraju odgovornom iz drugih razloga. Oko 75 procenata građana Srbije smatra da problem Kosova treba da rešavamo u svom interesu, bez obzira na posledice koje to može da ima na potencijalni ulazak u EU. Oni su vladom nezadovoljni, odnosno krive je za skretanje sa tzv. evropskog kursa, zbog unutrašnjih neuspeha, bujanja kriminala, sloma ekonomije.

Ogromna većina Srba, čak njih 85 procenata, bez obzira da li su ili nisu za ulazak Srbije u EU, podržava dubinsku evropeizaciju naše države i društva. Pod tim podrazumeva prihvatanje pozitivnih evropskih standarda, tj. onoga zašta misle da je Zapadnu Evropu učinilo uspešnijom od drugih delova našeg kontinenta. Vlast ne da im to nije pružila, već je svojim beskrupuloznim ponašanjem prouzrokovala da Srbija i Srbi svakim danom budu sve dalje od pozitivnih evropskih standarda. Ne samo da bagateliše naše nacionalne interese – za koje nam, doduše, nikada sa mnogo entuzijazma nije ni tvrdila da će se lavovski boriti – već gazi i vrednosti u koje se kune!

To su činjenice a ne politički stav. Što se njega tiče, on je sadržan u opredeljenju protiv ulaska u EU (kao i za to). A baš zahvaljujući nedelima vladajućih lažnih Evropejaca, broj Srba koji bi glasali za ulazak u Uniju ne da je pao na 51 procenata, već je prema drugim ispitivanjima spao i na svega 30-35 posto. Da posledice onoga što režim radi, po Srbiju i životne uslove njenih građana, nisu toliko tragične, zahvalio bi mu se pošto sam evroskeptik. Ovako, to ipak ne mogu. Cijena onoga što DS i njegovi sateliti čine toliko je velika da bi bilo sramno da bude kompenzacija za bilo kakav politički stav.
Piše: Dragomir Anđelković
 

Izvor: Fond Strateške kulture, Moskva