Partnerstvo bez uslova

U Nemačkim spoljnopolitičkim krugovima predstavljen je referat posvećen analizi efektivnosti programa EU Istočno partnerstvo. Kako piše na svom Internet-portalu radio Dojče vele, grupa eksperata koja sadrži bivše ministre, bivše parlamentarce i činovnike EU, došla je do neutešnih zaključaka. Oni čine osnovu referata.

Program EU Istočno partnerstvo bio je prijavljen kao forma proširivanja kontakata sa 6 zemalja postsovjetskog prostora – Azarbejdžanom, Jermenijom, Belorusijom, Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom. Ipak Brisel, po rečima autora dokumenta, od samog početka postavio je sebi zadatak da proširi na članove programa sopstvene političke i ekonomske standarde, da veže za sebe čitav region. Ne predlažući za uzvrat perspektive članstva EU, hteli bismo da dodamo.

Po mišljenju autora referata, došlo je vreme da se odbace kategorije rasporeda snaga i podela sfera uticaja. Kada je reč o odnosima sa susedima na istiku treba u prvom redu uzimati u obzir stav Rusije. To je strateški partner EU, koji ima svoje interese u regionu, i sa njim treba graditi konstruktivne odnose.

Jedan od razloga neuspeha programa autori referata vide u isticanju preliminarnih uslova za partnerstvo. Ali one koji žele promene u pojedinim zemljama treba privlačiti ne sankcijama, već proširenjem forme saradnje. Sav autora referata vrlo je indikativan – jer oni u suštini zahtevaju revidiranje svih osnova spoljne politike EU. Tako, između ostalog, smatra Nikolaj Kavešnikov, šef sektora za političku integraciju ruskog Evropskog instituta.

Jezgro programa Istočno partnerstvo upravo je i bila politika izvoza vrednosti i izvoza zakonodavstva, govori Kavešnikov. A pitanja saradnje su zauzimala u okviru programa mnogo manji obim. To se ticalo razrade infrastrukturnih projekata, pogranične saradnje i slično. Efekstivnost programa Istočno partnerstvo nije vrlo visoka. Koliko je realna perspektiva njegove tranformacije, ja bih se suzdržao od tačnih ocena.

Razume se, smatra Nikolaj Kavešnikov, pojavu referata ne treba razmatrati kao svedočanstvo o tome da EU revidira osnove svoje spoljne politike. Ali ipak to je određeni simptom da u jedinstvenoj Evropi započinje da se pojavljuje razumevanje neefikasnosti nasilnog guranja evropskih standarda u susedne zemlje i regione. Kao i pokušaj da se one dovedu u situaciju „lažnog izbora“, kako se izrazo ekspert – ili sa Rusijom, ili sa Zapadom.