Anđelković: Gde smo posle sto godina?

Dragomir Anđelković

Posle balkanskih ratova, KiM, Raška oblast i Vardarska Makedonija, ponovo su postali delovi Srbije, a znatno je „narasla“ i druga srbska država – Crna Gora. Danas je pitanje da li istinski postoji i jedna srbska država. Crna Gora je, istorijski i na osnovu opredeljenja velikog dela naroda, i dalje srbska zemlja, ali je postala antisrbska država. Republika Srbska je, ma koliko dubinski nacionalna, za sada još deo BiH, te je time njena državnost okrnjena. Što se Srbije tiče, ona se, bez obzira na Ustav, umnogome odrekla svog srbskog karaktera. Sve više je amorfna tvorevina, pod mekom evroatlantskom okupacijom. Na stranu to što Makedonija više nije u njenom sastavu a KiM se nalaze pod punom kontrolom NATO-a.

BOLNE PARALELE

Pre sto godina Srbija je imala snažnu armiju, koja je kvalitativno bila iznad austrougarske (koja je oličavala centralnoevropski civilizacijski krug) a nije zaostajala ni za nemačkom (koja je u pogledu efikasnosti simbolisala sve najbolje što se vezuje za tzv. „pravu“ Evropu). Imali smo i realnu ekonomiju, a nismo više bili ni samo „seljačka zemlja“. Početkom 20. veka već je broj ljudi koji su se bavili poljoprivredom pao na 65%. U zanatstvu, industriji, trgovini i saobraćaju, radilo je 21% zaposlenih, dok su ostali radili u javnim službama ili na polju „slobodnih zanimanja“. Danas Srbija skoro i da nema industriju, a nezaposlenost i beznađe u njoj cvetaju. A vojska? Ona je svedena na „proširenu žandarmeriju“, namenjenu da pre ili kasnije bude pomoćni kontingent u atlantističkim ratovima, a ne da brani zemlju.

Srbija je početkom 20. veka bila država sa zavidnim stepenom demokratije. Kako je Jovan Dučić uočio, susedna Austro-Ugarska, feudalni anahronizam u srcu Evrope, nje se nije plašila samo zato što je za Srbe pod žezlom Habzburga bila „Pijemont“, već i zbog potencijala da za ostale njene narode postane demokratski katalizator. Srbija je imala dobro uređenu državnu upravu i solidan sudski sistem. Sada imamo samo privid demokratije. Kao retko gde u Evropi, mediji su pod kontrolom centara moći spregnutih sa režimom a vlast je totalno izmeštena iz institucionalnih okvira. Ili možda neko misli da Srbiju vodi Vlada a ne predsednik – postmoderni samodržac? O korupciji koja se da meriti sa onom iz doba turskih paša, da i ne govorimo.

Srpske zemlje su pre sto godina bile demografski prosperitetne. Svake godine je Srbija (u granicama pre 1912.) imala rast od 45 hiljada stanovnika, a danas u njoj umre 40 hiljada ljudi više nego što se rodi. Stabilan rast imali su i Srbi u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji … Sada na prostoru R. Hrvatske, gde je nekada bilo skoro 20% Srba, naših sunarodnika ima tek 4-5%, u BiH ih je manje od islamiziranih Srba kojih je pre sto godina bilo za četvrtinu manje od pravoslavaca, a koji su se od tada još i dodatno udaljili od svojih nacionalnih korena. Nažalost, to se desilo i sa velikim delom Crnogoraca.

Srbi su ušli u fazu intenzivnog izumiranja. Činjenica je da je to opšteevropski trend, ali su drugi narodi našeg kontinenta, koji su imali šansu  da reše svoje nacionalno pitanje, nju uglavnom iskoristili. U tim okolnostima demografska kontrakcija, proizašla iz civilizacijske dekadencije, ako i nije manji problem, bar ne boli toliko. Tako stvari stoje i sa identitetskom utemeljenošću. Čak i Francuzi – za koje se posebno smatra da su ispunjeni nacionalnim nabojem – pridaju manji značaj patriotizmu. No, to nije tako strašno kao kada je u pitanju narod Srbije, koja je izložena mirnodopskoj agresiji. Ali, i u tim uslovima mi smo gori od mnogih drugih naroda. Srbi kao da još ne shvataju da Jugoslavije više nema, a neke je od Srpstva i sramota. Višedecenijski nacionalni mazohizam, posejan od strane srbskih neprijatelja, dao je obilje plodova. A država Srbija ne da se protiv toga ne bori, već na mnogim poljima ide antisrbskim kolosekom trasiranim u doba titoizma.

SOPSTVENA KRIVICA

Podsetili smo se gde smo. A zašto smo tu? Pokušaćemo da to sagledamo iz jednog specifičnog ugla. Nećemo se baviti drugima, već – na koji način sami idemo zlotvorima na ruku¬¬? Tu je temelj srpske nesreće. Naš veliki prijatelj, A. Rajs, s pravom nam je poručio „Srbi čuvajte se sebe“. Ipak, neću sada opširnije da govorim o stvarima na koje je stavljao akcenat – a to su bujanje korupcije, lopovluka, nemorala – što je sve bilo posledica ratnog gubitka najboljih sinova Srbije, dok su najgori neretko spasli „kožu“ i posle pobede, koračajući po trupovima palih heroja, dospeli na društveni vrh. Srbska „elita“ posle 1918. bila je senka one predratne. Ali već i ona je obolela od strašne boleti koja traje do danas.

Nesreća je nastupila kada je, posle pobede u balkanskim ratovima, naš „nacionalni pragmatizam“ nadvladala „nacionalna megalomanija“. Ludo nas je poneo uspeh. Nacionalno-revolucionarna omladina i pojedini vojno-politički krugovi – što nije bilo daleko ni od raspoloženja velikog dela javnosti – usiljeno su počeli da rade u prilog toga da munjevito, bez obzira na ogroman rizik, pokušamo da uzmemo ono što nam po pravdi pripada. Ali jedno je pravda a drugo racionalnost. A nju su odražavale reči Nikole Pašića, koji je isticao da posle značajnih gubitaka u balkanskim ratovima „Srbija ima potrebu da se odmori bar za jednu generaciju“. I u skladu sa tim tvrdio – u našem interesu je da „Austro-Ugarska poživi još dvadeset pet do trideset godina“, da bi integrisali oslobođene krajeve na jugu, ekonomski i vojno ojačali, pa se onda u povoljnijim geopolitičkim uslovima (Rusija je još bila slaba zbog poraza u ratu sa Japanom) upustili u borbu za oslobođenje svih srbskim zemljama.

Međutim, oni koji su drugačije mislili isterali su svoje. Nije bitno da li su ili ne, bilo motivisani od strane onih zapadnih centara moći koji su želeli veliki rat radi krvavog podrivanje vere u dotadašnji vladajući vrednosni sistem, kao etape na putu ka preovladavanju aktuelnog kvaziliberalnog poretka. Bitno je da im je deo naše elite išao na ruku. Zanemarujući staru kinesku mudrost „da treba birati vreme i mesto bitke“, olakšali smo Beču i Berlinu da, pre nego što je nama to odgovaralo, pokrenu ratnu mašineriju. To smo platili sa preko milion glava a naše kretanje stranputicom je ubrzano.

Srbija je, uz užasnu cenu, izborila pravo da posle rata sedi sa pobedničke strane pregovaračkog stola. Iako svi „saveznici“ nisu bile blagonakloni prema našim aspiracijama, bili smo u situaciji da stvorimo državu koja bi objedinila glavninu našeg etničkog prostora. Umesto toga, srbsko vođstvo se odlučilo za ujedinjenje sa Slovencima i Hrvatima. Mala nam je bila i Velika Srbija. A iskustvo koje smo imali sa njihovim pukovnijama i političara tokom rata, kao i gotovo dijametralni koncepti uređenja zajedničke države, jasno su ukazivali da će ona biti trula. Previđajući rečeno, realne srpske interese žrtvovali smo zarad jugoslovenske iluzije sa kojom smo se poistovetili. A koliko god da je to bilo negativno u vezi sa Kraljevinom Jugoslavijom, kada je ona zamenjena Titovom, negiranje srbskih interesa poprimilo je umesto kolateralnog, ciljni i sistematski karakter.

MEGALOMANIJA I RAZOČARENJE

Mi smo narod velikog ega. Kada je on podivljao, kao da nam je postalo nedovoljno da budemo Srbi već naša lična veličina zahteva da budemo nešto više (Evropljani, Jugosloveni). Na stranu još gore manifestacije ega, kada radi lične koristi radimo protiv svoje nacije. I još nešto. „Put u pakao često je popločan dobrim namerama“. Videli smo da pre nego što smo došli do oportunizma i odricanja od nacionalnih interesa kao modusa da se bolesno veliki ego nemalog dela naše „elite“ što više ostvari, on se ispoljavao na polju nacionalne megalomanije. Umesto da težimo manjem a realnom kopali smo sebi jamu insistiranjem na velikom a nerealnom. U skladu sa tim, kako u prošlosti tako i danas, i neracionalni patriotizam može da bude poguban jednako kao i izdaja. Stvari treba raditi promišljeno, a ne na način koji u sebi ima veliki samodestruktivni potencijal.

Da posle narednih sto godina neko ne bi odgovarao na pitanje – „zašto više nema Srba?“ – sa tim moramo da prestanemo. Pri tome mislim na patriotski deo srbskog društva a ne onaj koji je bespovratno utonuo u vode nacionalnog mazohizma. Taj patriotski deo srpske „elite“ mora da shvati da na ivici ponora nema pravo na diktat nesloge, egocentrizma, samoživosti. Sve to moramo da obuzdavamo, te smo dužni da težimo najmanje lošim ako još ne možemo i najboljim rešenjima. Jevreji su vekovima ponavljali „dogodine u Jerusalimu“ i evo ih tamo pošto su dočekali pogodne priliku za to.

Moramo uporno da ponavljamo „dogodine u Prizrenu“ i tako održavamo borbeni duh, ali ne smemo da srljamo ni da se demorališemo pošto se to brzo neće desiti. Svet se menja, i u roku od deceniju-dve to će se manifestovati i na naš region. Do tada je na patriotskoj „eliti“ da što više uradi na polju identitetske bitke, te da spreči dalju eroziju naše državnosti, ulazak u NATO i slično. Ako to bude činila, doći će trenutak za radikalan geopolitički i unutrašnje-sistemski zaokret, te otvorenu borbu za nacionalni preporod. Možda za to sazri vreme i ranije nego što sada deluje. No, da bi mogli da ga iskoristimo, ne dopustimo da megalomanija u nama uguši potrebnu istrajnost, i nepovratno nas posle razočarenja gurne u drugu krajnost – nacionalnu apatiju!
Dragomir Anđelković


Izvor: Pečat, br. 200.