Jozef Stiglic: Kako je MMF uništavao države!

 Prenosimo tekst uglednog svetskog ekonomiste Jozefa Stiglica o četiri načina na koja je MMF uništavao zemlje koje su mu se obraćale za pomoć. Rezultate delovanja ova četiri koraka naši građani mogu da prepoznaju i na svojoj koži. Ono što sledeće možemo očekivati je sve veće i veće smanjivanje socijalnih davanja…

Četiri koraka do prokletstva

Perfidno smišljeni scenario je sledeći:

Prvo se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake države koja zatraži finansijsku pomoć za svoj razvoj ili opstanak. Nakon toga, Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.

Prvi korak: Privatizacija

Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodložno da sprovede je privatizacija, a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih poduzeća koja čine kičmu privrede jedne zemlje.

Umesto da se argumentovano usprotive zahtevu za hitnu prodaju javnih poduzeća mnogi su političari požurili da sprovedu radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao svojevrsni imperativ.

Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka kojji ima teške i dalekosežne posljedice, oni se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj. „Možete videti kako im se razogače oči na mogućnost dobijanja provizije ako se u proceni vrednosti imovine velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili bar nekoliko stotina miliona dolara“ – kaže profesor Stiglic.

Drugi korak: Liberalizacija

Nakon kampanjski sprovedene privatizacije obavezno sledi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez, teorijski posmatrano, omogućuje investicijskom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u „zemlju-žrtvu“, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit“ način nesmetano izlazi iz zemlje.

Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom „krug vrućeg novca“.

Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital ulazi u „zemlju-žrtvu“ prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost. U tom paničnom begu kapitala, državne rezerve mogu da „presuše“ za samo nekoliko dana.

Nakon takvog vešto insceniranog bega kapitala, MMF obavezno traži od vlade „zemlje-žrtve“ da odmah drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80% kako bi velike svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala.

„Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, je predvidljiv“ – kaže profesor Stiglic. Astronomske kamatne stope, svakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane one sistemski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu riznicu  „zemlje-žrtve“.

Treći korak: Tržšno određivanje cena

Tada MMF „zemlju-žrtvu“ koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak – tako zvano „tržišno određivanje cena“. To je lep izraz za dramatično podizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. To, dakako, ne znači i podizanje cena rada (plata i ostalih naknada po osnovu rada) i penzija. Time se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom scenariju, sledi i završni četvrti korak.

Četvrti korak: MMF-of protest

Tim protestom je „zemlja-žrtva“ doslovce bačena „na kolena“ i „de facto“ se nalazi pred izvesnijim privrednim i ekonomskim uništenjem. U tim dramatičnim okolnostima, MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava „vatru“ i podiže socijalnu temperaturu dok napokon „celi kotao ne eksplodira“. Time je otvoreno i samo predvorje pakla.

Eklatantan primer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, nakon čega su širom zemlje buknuli žestoki protesti i nemiri.

U tom pogledu je, takođe, poučan primer Bolivije u kojoj su prošle godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode. Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti, kao svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz „zemlje-žrtve“, a neretko dovode i do stečaja vlade u toj zemlji.

Takav, sve izrazitiji privredni požar i kolaps ima i svoju svetlu stranu, naravno, samo za bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji oni mogu po smešnim i simboličnim cenama otkupiti preostalu imovinu „zemlje-žrtve“ u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u posljednjim decenijama u zemljama Trećeg sveta stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u bezdušnom lovu za kapitalom ne prezaju ni pred čim.

(tekst u originalu na engleskom jeziku: Joseph Stiglitz: „IMF’s four steps to damnation“, april 2001.)