Zašto su SAD ratovale u Avganistanu?

U sredu je, krećući u Brisel na samit NATO, ministar odbrane SAD Leon Paneta dao neočekivanu izjavu. Po njegovim rečima, SAD neće prestati da vode aktivna vojna dejstva u Avganistanu 2014. godine, kao što je pre obećano, već godinu dana ranije – sredinom ili u drugoj polovini 2013. godine, nakon što u zemlji ostanu samo američki vojni instruktori i savetnici. Temu nastavlja Boris Volhonski, stariji naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja.

Sad posmatrači postavljaju pitanje: šta se krije iza tako radikalne izjave šefa Pentagona i promene planova američkog rukovodstva? Ovo pitanje je posebno aktuelno u situaciji kad su se dan ranije u britanskoj štampi pojavili fragmenti zatvorenog referata NATO o stanju stvari u Avganistanu («Stanje Talibana-2012», State of the Taliban, 2012), u kojem se opisuje slika – nimalo ružičasta za Amerikance. Ispostavlja se da pokret „Taliban“ ne samo da nije pobeđen, već se naprotiv, razvija i potpuno je odlučan da se vrati na vlast u zemlji posle odlaska snaga SAD i NATO.

Ostavimo po strani unutrašnje američke razloge vezane za predstojeće izbore u novembru. Iako, naravno, tako bitna izjava ministra odbrane, koju je dao upravo sad, treba da utiče na jačanje imidža predsednika Obame kao mirotvorca u svesti običnog Amerikanca.

Pogledajmo međunarodne, a pre svega regionalne, aspekte izjave Leona Panete u kontekstu referata NATO. Pre sveta, težnja da se vojne jedinice izvedu iz Avganistana ni na koji način ne govori o tome da SAD nameravaju da u potpunosti prestanu da obraćaju pažnju na ovu zemlju i ceo region. To je potvrdio i sam Paneta izjavivši da će SAD sačuvati «dugotrajno prisustvo» (enduring presence) u Avganistanu. Gubitak uticaja u Avganistanu, koji igra ključnu ulogu u američkoj strategiji za uspostavljanje svoje kontrole nad „velikim Bliskim istokom“ od Maroka do Pakistana i koja daje direktan izlaz u naftonosni region Centralne Azije očigledno ne ulazi u strateške planove Vašingtona. Pitanje se sastoji u tome što su, pošto nisu mogli da pobede „Taliban“ oružanim putem, američki stratezi primorani da traže druge oblike za očuvanje svog uticaja.

Na moguće načine i metode delovanja nove američke strategije ukazuje, na primer, nacrt vojnog budžeta SAD, koji je Paneta dostavio krajem januara. U njemu se pored ukupnog smanjenja vojnih troškova, predviđa, preusmeravanje pažnje s vojnih operacija, koje sprovodi redovna vojska, na specijalne operacije poput one koju su morski «mačići» obavili u maju 2011. godine na teritoriji Pakistana ubivši Osamu bin Ladena i članove njegove porodice, kao i na operacije s primenom bespilotskih aviona.

Osim toga, iskustvo Iraka pokazuje da se takozvani «savetnici i instruktori» u suštini po malo čemu razlikuju od vojnih jedinica. Kad je u avgustu 2010. godine Barak Obama objavio potpuno povlačenje svih vojnih jedinica iz Iraka tamo je ostalo 50 hiljada «savetnika». Ostali bi i duže, ali su iračke vlasti od oštro zahtevale njihovo potpuno povlačenje do kraja 2011. godine. Tako da i u Avganistanu treba očekivati da američki kontingent prosto zameni natpis.

Drugi pravac u kojem Vašington namerava da deluje s ciljem očuvanja svog uticaja, povezan je sa maksimalnim korišćenjem potencijala zemalja-suseda Avganistana. I ovde su poslednjih godina SAD naišle na vrlo ozbiljan problem koji su same izazvale. Trenutni odnosi SAD i Pakistana (jedina zemlja koja ima bar neki politički uticaj na talibane) nalazi se na vrlo niskom nivou, a sam Pakistan sve jasnije prelazi na pozicije vernog saveznika Kine i sprovodnika njenih interesa u regionu, da se praktično ne može računati na njegovu pomoć posle povlačenja vojske.

Dakle, treba tražiti druge saveznike. Ovde SAD u mnogome računaju na Indiju koja zauzima jasno antitalibanske pozicije i ima davnašnje veze sa sadašnjim režimom u Avganistanu. Drugi mogući saveznik je Uzbekistan, koji ima bitan uticaj na severne krajeve Avganistana. Ovih dana su SAD napravile širok gest prema ovoj zemlji ukinuvši zabranu za isporuku oružja, koja je uvedena zbog kršenja prava čoveka u Uzbekistanu. Kad je reč o strateškim interesima, može se i zaboraviti na prava čoveka.

I istovremeno SAD čine sve kao bi smanjile uticaj svog bivšeg druga i saborca – Pakistana na Avganistan. U referatu NATO se ne govori samo o tome da su talibani odlučno raspoloženi da se vrate na vlast, već se još jednom ponavlja stara priča o vezama između pakistanske Međunadleške obaveštajne službe (Inter-Services Intelligence, ISI) i pokreta «Taliban» (Pakistan odlučno odbacuje ovu optužbu). Pojava ovih informacija je sad očigledno upriličena povodom posete ministarke inostranih Pakistana Hine Rabani Kar Kabulu. Tamo je čak morala da se pravda. «To je staro vino u još starijoj flaši,» - izjavila je gospođa Kar u odgovor na optužbe upućene njenoj zemlji da podržava talibane.

U suštini, ista definicaja se izvesnom opaskom može primeniti i na svu navodno novu politiku SAD prema Avganistanu: to je isto ono staro vino – težnja ka nepodeljenoj dominaciji u jednom od ključnih regiona, pretočena u staru flašu s novom nalepnicom.