Ruska „igranka“ tek počinje

Rusi su se očigledno malo kasno probudili. Prespavali su celo urušavanje bivših socijalističkih zemalja, pa razbijanje i bombardovanje Jugoslavije, Avganisatn, Irak, celo „Arapsko proleće“ gde su SAD u seriji rušile vlade lidere i „diktatore“ – čerečili Gadafija..., pa se neminovno stiglo i do same Rusije. Putin se naglo probudio i sada optužuje SAD da žele da vladaju Svetom. Dobro jutro Vladimire Vladimiroviču – pa oni to i ne kriju, već na tome rade intenzivno, drsko, potpuno otvoreno, a sve u duhu njihove „demokratije“.
Rusija posle raspada SSSR-a objektivno nije mogla da se suprostavi zapadu u faktičkom porobljavanju zemalja Istočne Evrope, odnosno uvođenja dirigovane zapadne „demokratije“. Pogotovu što su i građani, nesvesni šta im takva „demokratija“ donosi, u taj mnogo hvaljeni kapitalistički sistem želeli da uđu odmah, i bez razmišljanja. Uticaj holivudskih filmskih laži, gde svi žive lepo i bogato, napravio je idealnu podlogu da su gotovo svi željno čekali da u to medeno carstvo što pre uplove. Carstvo nije bilo medeno ali su sve zemlje istočnog bloka preko noći prešle u kapitalizam. I sama Rusija je taj kapitalizam uvela, i bila debelo, kao i svi ostali opljačkana.

Kapitalizam i sa njime nova pravila ponašanja su stigla, ali su svi i dalje nastavili da razmišljaju socijalistički. Niko se nije zapitao kako to da se na zapadu tako lepo živi a nemaju naftu, gas, rudna bogatstva, milione hektara plodnih njiva… Floskula tamo se mnogo radi je samo maskirna fraza za naivne – jer i u Mađarskoj, Poljskoj… se mnogo radi (ko uopšte ima posao) ali se vrlo teško živi. „Niko da se seti“ da Bakingemska palata nije izgrađena od onog što je rodilo na engleskim njivama, već od onog što je opljačkano po kolonijama u Svetu. Kad tih pljački više ne bude, na razvijenom zapadu liberalni kapitalizam će se ugasiti, a standard građana će biti bar pet puta niži nego što je danas.

Možda je Rusija bila slaba pa nije mogla da reaguje kada je napadan Avganistan – ali nije morala da prihvati da pod plaštom borbe protivu terorizma i logistički u tome pomaže SAD. Nezainteresovano je posmatrala kako SAD i Britanija napadaju Irak, iako je znala da Irak nema sredstva za masovno uništenje – već da je to samo „igra“ kako da se Iraku otme nafta. Znala je da Sadam ne pomaže terorizam, da se ne radi ni o kakvom „diktatoru“ - već se u celoj krvavoj američkoj pljačkaškoj igri ponašala kalkulantski, čekajući da nafta drastično poskupi kako bi za sebe izvukla profit.

Ako je Putin mirno gledao kako jednog po jednog, navodno diktatora, u afričkim zemljama ruše, a u stvari pljačkaju te zemlje, logično je bilo da će ta ekspanzija siledžijstva stići i do Moskve – da i tu naprave „igranku“ i krupnu pljačku. I veliku „igranku“ će Amerikanci napraviti, jer za te svrhe kongres je odobrio sredstva. Navodno 50 miliona, ali obavešteni krugovi navode 500-600 miliona. Na destabilizaciju Rusije zapad će potrošiti i 5 milijardi jer će iz nje odmah izvući 500, a kasnije i znatno više. To je način zapadnog razmišljanja i oni na to gledaju kao na biznis u koji uložiš 5 milijardi (fiktivnih i onako bezvrednih dolara), a onda godišnje iz te zemlje izvlačiš po 500 milijardi. Samo takava neka krupana otimačina mogla bi da oporavi posrnulu zapadnu ekonomiju. Zato SAD i vodeće zemlje EU neće žaliti para da destabilizuju Rusiju, a Putinu na izborima zagorčaju život, i ako mogu proguraju za predsednika svog kandidata marionetu - kojom će kasnije upravljati i pljačkati Rusiju.Ruski proklamovani stav o nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja na zapadu se shvata kao slabost Rusije – pa ako ste vi slabi mi nismo, i mešaćemo gde god to možemo, a eto možemo i u samoj Rusiji. I ta igranka će potrajati sve dotle dok se Rusija ne „probudi“ i istim „demokratskim“ sredstvima počne da se meša u unutrašnje stvari zapadnih zemalja. Pravila liberalnog kapitalizma se sprovode u potpunosti ili se iz tog sistema izlazi i ulazi u neki Kineski (danas najuspešniji), „gde nije važno da li je mačaka crna ili bela važno je da lovi miševe“.

Rusija je u SB UN bila uzdržana kad su zapadnjaci pripremali okupaciju Libije, a linč Gadafija posmatrali su bez ozbiljnog suprotstavljanja tom zapadnom siledžijstvu. Rusija nije smatrala za potrebnim da neke male zemlje zaštiti. Nije razumela da je pametnije, mnogo jeftinije i efikasnije Amerikancima zagorčavati život u Libiji nego se od njenih akcija braniti u samoj Rusiji. To što je Putin oštro kritikovao SAD zbog želje da vladaju svetom njih i ne dotiče – oni idu svojim utvrđenim putem i samo ih konkretne akcije u tome mogu sprečiti. SAD su zato u Moskvu i poslale kao ambasadora Majkla Makfola stručnjaka za „revolucije u boji“ koji se bez mnogo obzira, sasvim „demokratski“ sastaje sa opozicijom, njenim liderima i protivkandidatima Putina, NVO organizacijama, omladinskim aktivistima… To je zapadna „demokratija“ koju Rusi očigledno nisu razumeli, a ona podrazumeva stalnu težnju da se kontroliše i opljačka sve što je moguće. „Dobrih odnosa“ između bogate Rusije i zapada nema i nikada ih neće ni biti, jer bi to značilo da zapad odustane od osnovnih odlika kapitalizma – opljačkati sve što je moguće, a bilo kavu konkurenciju uništiti. Liberalni kapitalizam podrazumeva stalnu borbu gladijatora gde samo jedan pobeđuje i ostaje živ. Prema tome kritike Putina upućene zapadu imaju samo prazno-retorički karakter. Odbijanje agremana ili zahtev da se Majkl Makfol povuče iz Moskve značile bi nešto konkretno što SAD mnogo bolje razumeju, dog bi budućim ambasadorima dalo do znanja da se u unutrašnje stvari Rusije ne mogu mešati.

Srbska politika

Putin oštro kritikovao SAD
zbog želje da vladaju svetom.

Ruski premijer Vladimir Putin oštro je kritikovao politiku SAD optužujući ih da žele da vladaju svetom i istovremeno uputio indirektnu poruku američkom ambasadoru u Moskvi Majklu Makfolu, koji se našao na meti kritike ruske javnosti zbog „tajnog” sastanka s opozicijom.

MOSKVA – Putin je rekao da SAD nastoje da dominiraju svetom i da je instrument koji koriste u ispunjavanju tog zadatka osporavanje legitimiteta unutrašnjih političkih procedura koje su usvojene u drugim zemljama.

Tokom današnjeg gostovanja na Politehničkom univerzitetu u Tomsku, Putin je to izrekao u odgovoru na pitanje jednog studenta o razlozima negativnog reagovanja Zapada na ishod nedavnih izbora u Kazahstanu, ali teško je verovati da nije imao u vidu i ruske izbore, odnosno kritike koje su na njihov račun uputile SAD.

„To je povezano sa spoljnopolitičkom doktrinom SAD. Oni žele sve da kontrolišu. Ponekad imam utisak da SAD ne žele saveznike, nego da su im potrebni vazali”, rekao je Putin i dodao da „to ne znači da je sve dobro u Kazahstanu. Ali to takođe ne znači da ne treba da razvijamo građansko društvo, da ne treba da osiguravamo slobodu medija i da ne razmišljamo kako funkcionišu naše demokratske institucije, gde takođe ima mnogo problema”, objasnio je Putin. On je dodao da to „ne znači ni da je kod nas sve loše, da se ništa ne razvija, a ne znači ni da je kod njih sve dobro” - prenele su Ria Novosti.

Putin je ocenio da SAD „nisu spremne da ravnopravno sarađuju ni sa Evropom ni sa Rusijom”, navodeći da ravnopravna saradnja znači zajedničko upravljanje što su SAD „kategorično odbile”. „Sve podvrgavaju sumnji i govore da ne zadovoljavate neke standarde, a te standarde oni sami biraju”, rekao je Putin.

Tanjug

Ambasador sa diplomom inženjera
za „revolucije u boji“

Pošto je krajem prošle godine dobio nameštenje, novi ambasador SAD u Moskvi 48-godišnji profesor Stenfordskog univerziteta Majkl Makfol (Michael McFaul),koji je do sada bio na dužnosti starijeg direktora za Rusiju i Evraziju u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD, vrlo je poznat, i to ne samo kao inicijator kursa ka „resetovanju“ odnosa između Moskve i Vašingtona.

Novopečeni američki ambasador koji odavno proučava Rusiju, koji je napisao dvadesetak knjiga i veliki broj članaka o unutar-političkom životu Rusije, istovremeno ima veliko iskustvo u organizovanju „revolucija u boji“ na postsovjetskim prostorima. O tome govore njegove monografije, kao «Russia's Unfinished Revolution: Political Ghange from Gorbachev to Putin», «Popular Choice and Managed Democracy: The Russian Elections of 1999 and 2000», «Democracy and Authoritarianism in the Rostcommunist World» i«Advancing Democracy Abroad: Why We Should and How We Can» ,kao i njegova lična priznanja u toku javnih nastupa i na specijalnim predavanjima u Kongresu SAD. Majkl Makfol je bio taj, koji je pripremao zaključni izveštaj za američku Agenciju za međunarodni razvoj, u kome se izlažu specifičnosti rada sa ukrajinskim elektoratom u predizbornom periodu i u toku izbora 2004. godine u Ukrajini, kada je Viktor Juščenko uspeo da pobedi, što je bila vrlo popularna tema među američkim establišmentom.

Novi poslanik Vašingtona, koji ruski govori tečno, do tada je više puta dolazio i u Rusiju, i u Ukrajinu radi proučavanja mišljenja različitih biračkih grupa i rešavanja kojim će se načinom delovati na njihovo raspoloženje, a vrlo je aktivno učestvovao i u izradi i realizaciji biračkih političkih tehnologija u zemljama bivšeg SSSR-a.

Prema njegovom javnom priznanju, američke nevladine organizacije potrošile su na obezbeđenje pobede Viktora Juščenka u toku izbora u Ukrajini 2004. godine ukupno 18,3 miliona dolara. Mada su ti izbori davno otišli u istoriju, interesantno je propratiti kako su i za šta su se trošili američki dolari u toku pripreme tih izbora i procesa glasanja.

Ta sredstva, po rečima novog američkog ambasadora u Rusiji, izdvajana su uglavnom preko američke Agencije za međunarodni razvoj i slata su preko pet različitih pravaca za informaciono-propagandni rad među ukrajinskim biračima, kao i biračkim komisijama u Ukrajini. Kako je govorio Majkl Makfol, upravo je taj novac odredio rezultat „narandžaste revolucije“ u Ukrajini 2004. godine koju je Vašington pozdravio sa entuzijazmom.

Po preporuci M. Makfola koji je koordinisao sve te novčane tokove, njihov najveći deo, konkretno 12,45 miliona dolara ili 68% od ukupnog iznosa, je otišlo na monitoring izbora i aktiviranje članova različitih političkih partija koje je trebalo da podrže kandidaturu V. Juščenka tako što bi i same učestvovale na njima.

Navedeni iznos je potrošen na slanje 250 posmatrača iz SAD preko Biroa demokratskih institucija i preko linije za ljudska prava OEBS-a, koji su sređivali rad u svim političkim partijama i među vodećim ukrajinskim političarima, kao i analizirali predizborni proces. Deo sredstava je izdvojen za finansiranje svih „oblasnih koordinacionih sredstava“, čiji je zadatak bio da prate predizborni proces i da „Centralnoj radnoj grupi posmatrača“ prenose odgovarajuće informacije. Drugi deo tih sredstava je potrošen za finansiranje „Komiteta birača Ukrajine“ preko američkog „Nacionalnog instituta demokratije“. Taj Komitet je pratio ukrajinske masmedije, formiranje civilnih organizacija za posmatranje izbora na licu mesta i pripremu posmatrača u regionalnoj kariki.

Američki „Fridom haus“ je uz pomoć „Nacionalnog instituta za demokratiju“ i „Međunarodnog republičkog instituta“ finansirao pripremu predstavnika građanskog društva koji bi posmatrali izbore, obezbeđivali izlaznost birača, širili predizborne agitacione plakate i materijale, a takođe se bavili slanjem u Ukrajinu 1.000 stručnjaka međunarodnih nevladinih organizacija (NVO) radi monitoringa procesa glasanja, između ostalog, i slanjem „aktivista“ iz Gruzije, Poljske, Srbije i Slovačke. „Međunarodni republički institut“ je davao sredstva i za pripremu stručnjaka za izbore iz svih političkih partija koje podržavaju V. Juščenka, između ostalog i za eksperte za formiranje međupartijskih koalicija, mionitoring izbora, planiranje predizbornih mera, obavljanje usmerenog rada među ženama i omladinom, kao i analitičare koji prate mišljenje birača.

„Nacionalni institut demokratije“ istovremeno je izdvajao sredstva za obezbeđenje jedinstva u redovima svih partija koje podržavaju Viktora Juščenka, kao i za poboljšanje koordinacije među biračkim okruzima na nacionalnom i regionalnom nivou. Deo sredstava je iskorišćen i za pripremu članova partije čiji su zadaci bili izbor stručnjaka za rad sa biračima, analiza izbornih procesa i kontakti sa masmedijima, kao i eksperata za operativno prebrojavanje glasova.

„Američka asocijacija bivših članova Kongresa“ uz pomoć „Američko-ukrajinskog fonda“, je izdvojila sredstva za pripremu stručnjaka za obezbeđenje kontrole političke situacije u zemlji uoči samih izbora i u toku njih. Rađeno je i sa saradnicima Službe bezbednosti Ukrajine. Cilj je bio da se u njihove redove unese razdor kako saradnici te Službe ne bi učestvovali u rasterivanju demonstracija birača.

2,62 miliona dolara je dato preko „Asocijacije za razvoj“ SAD za okrugle stolove na kojima bi učestvovali predstavnici Rade (parlamenta) i različitih državnih struktura, kao i vođa ukrajinskih NVO. Posebna pažnja je posvećena povećanju profesionalnih znanja rukovodilaca izbornih komisija. Specijalni grantovi su dodeljivani građanskim grupama koje su istupale za reformu izbornog zakonodavstva Ukrajine. „Asocijacija za razvoj“ je paralelno finansirala pripremu saradnika izbornih komisija, članova partija i pravnika, koji su bili otvoreni simpatizeri V. Juščenka, usmeravajući ih da povedu računa o načinima pojavljivanja „prekršaja i falsifikovanja u toku glasanja“.

Za podršku masmedijima koji su agitovali za V.Juščenka izdvojeno je 1,13 miliona dolara. Deo novca je otišao na pripremu novinara, na njihovo navikavanje na prenošenje predizbornih kampanja i izbore uopšte. Specijalni fond koji je otvoren u ambasadi SAD u Kijevu („Fond za razvoj masmedija“) davao je sredstva za podsticanje pojedinih novinara i predstavnika NVO kao i određenih masmedija. Majkl Makfol priznaje da su specijalni „grantovi“ u iste ciljeve dodeljivani i „nekim drugim zapadnim ambasadama“ u Ukrajini. Deo američkih sredstava za rad s ukrajinskim masmedijima u regionima je davan i preko OEBS-a.

1,12 miliona dolara je iskorišćeno i za naučno-istraživačke radove u vezi sa problematikom predsedničkih izbora i za što šire uvlačenje potencijalnog elektorata da radi za njih. Ta su sredstva išla i za finansiranje učešća u predizbornom agitovanju lokalnih nevladinih organizacija, za podršku pri anketiranju javnog mnjenja po liniji naučno-istraživačkih centara, za pripremu posmatrača na izborima i brojača iz redova predstavnika građanskog društva radi anketiranja birača po njihovom izlasku sa biračkih mesta.

Podelu odgovarajućih sredstava su koordinisale američke NVO „Institut stabilnih zajednica“, „Nacionalni fond u korist demokratije“, ukrajinski fond „Evrazija“, kao i specijalno formirana u Ambasadi SAD u Kijevu „Komisija za pitanja demokratije“ (ona je dodeljivala sredstva za rad ukrajinskih NVO, konkretno za širenje informacija o toku izbora).

Posebna pažnja je davana realizaciji strategije prekida prve runde izbora, ukoliko bi se izbori odvijali nepovoljno za Viktora Juščenka, tako što bi se širile tvrdnje o kobajagi postojećim „značajnim prekršajima, koji su konstatovani u toku glasanja“. Pripremom i širenjem dezinformacija se bavilo oko 10.000 ljudi, uglavnom članova „Komiteta ukrajinskih birača“.

Najzad, 985 hiljada dolara je izdvojeno po liniji „Američke asocijacije advokata“ i „Pravne inicijative za zemlje Centralne i Istočne Evrope“ radi povećanja nivoa spremnosti osoblja za pripremu birača, kao i pravnika, članova partija i NVO radi postizanja najpotpunijeg mogućeg monitoringa u predizbornoj borbi.

Interesantna je izjava Majkla Makfola o tome da je pobeda Viktora Juščenka na izborima 2004. godine bila obezbeđena uglavnom na teret intenzivnog rada sa ukrajinskom omladinom, za američka novčana sredstva. 2007. – 2008. godine Majkl Makfol je aktivno iskoristio svoje „iskustvo“ manipulacije ukrajinskim elektoratom za organizovanje i obavljanje predsedničkih i parlamentarnih izbora u Rusiji.

17. maja 2007. u Komitetu za međunarodne poslove Predstavničke palate Kongresa SAD održana su specijalna predavanja na kojima je doneta odluka o stvaranju odgovarajućeg konceptualno-analitičkog prilaza predstojećoj predizbornoj kampanji u Ruskoj Federaciji, a određeni su i oblici i metode američkog uticaja u toj kampanji. Za taj posao su pozvani najveći američki analitičari i stručnjaci za Rusiju, među kojima i Majkl Makfol. On je tada imao izlaganje sa konkretnim preporukama i praktičnim predlozima koji su prihvaćeni za postupanje upravo po njima.

Sada, pred ruske predsedničke izbore 2012. godine, američki eksperti za administraciju SAD pripremaju preporuke za pružanje značajne finansijsko-političke i moralne podrške opozicionim partijama i pojedinim ruskim masmedijima. Formulisana je strategija usko usmerenog delovanja na ruske građane koji rade u vladinim i drugim državnim strukturama, koji su izabrani u Državnu Dumu, a koji imaju i privatan biznis.

Sudeći prema skorašnjim Makfolovim izjavama, obzirom da će on rukovoditi ambasadom SAD u Moskvi, on ima nameru da u Rusiji proširi strukture za dijaloge o problemima zaštite ljudskih prava, obezbeđenju sloboda masmedija, borbi sa korupcijom. Izlažući svoje poglede preko „Radio Slobode“ u junu 2011. godine Makfol je izjavio da se priprema da u vezi sa odnosima napravi koncepciju „resetovanja“, tako što će u diskusiju o problemima demokratije i ljudskih prava uvući vladu Rusije.

Predlaže se da se na predstojećim izborima personalno podrže određena lica koja imaju kvalitete vođa, makar njihovi pogledi na rad i budućnost zemlje bili nemušti. Posebno se kao cilj postavlja vršenje aktivnog propagandnog rada sa građanima, nezadovoljnim politikom sadašnjeg režima, kao i sa mladima koji su, prema razmatranju socioloških centara, predstavljali otprilike 60% učesnika mitinga u Moskvi, na Prospektu akademika Saharova, u decembru 2011. godine.

Pošto je u Moskvu Majkl Makfol sada stigao već kao diplomata, bivši direktor Centra za pitanja demokratije, razvoja i vlasti zakona na Stenfordskm univerzitetu, namerava da ustanovi tesne kontakte sa ruskom „nesistemskom opozicijom“ sa nadom da će onemogućiti izbor na predsedničku dužnost Vladimira Putina koji, prema sociološkim anketama, uživa značajnu podršku birača. U Vašingtonu bi želeli da se na njegovom mestu nađe drugi kandidat, koga simpatiše i Zapad, i koji se ne bi bavio borbom za interese ruske države. Majkl Makfol smatra da „izvesne diktature“ jednostavno nisu u stanju da razvijaju demokratiju i zato, smatra on, treba im pomoći, pisalo je 24.02.2011. godine u „Njujork tajmsu“.

Kako svedoči Leri Dajmond, jedan od profesora na Stenfordskom univerzitetu, koji dobro poznaje Makfola zato što su zajedno radili, Makfol će u Rusiji da održava liniju u kojoj će da „ ističe američke vrednosti i principe, kao i da pokušava da održava i uvlači u svoj rad različite socijalne i političke snage Rusije“. O tome su 26.09.2011. pisale novine „Stenford dejli“.

Pozvan da koordiniše sav taj posao, novi ambasador SAD u Rusiji nikada nije osećao posebne simpatije prema ruskoj državi. Konkretno – on je više puta negativno govorio o sadašnjem predsedniku vlade RF Vladimiru Putinu, o čemu je pisao „Njujork tajms“ 29.05.2001. god., kao i Majkl Makfol lično u žurnalu „Forin Efears“ (u januaru – februaru 2008.) i u svojim drugim mnogobrojnim publikacijama.

Baš zahvaljujući istupanjima Makfola najveće američke novine su inicirale seriju publikacija koje su bile usmerene da onemoguće uspeh Vladimira Putina ili, ako ništa drugo, da minimiziraju njegovu pobedu na predsedničkim izborima u martu 2012. godine. Svoj glavni zadatak oni i ne kriju: da se oslabi autoritet V. Putina ukoliko na izborima pobedi, da se podrije linija ruskog rukovodstva u vezi sa odlučivanjem o najvažnijim socijalno-ekonomskim zadacima, kao i pozicije Moskve na međunarodnoj areni uopšte.

Političkom portretu novopečenog američkog ambasadora koji važi za drugog rukovodioca diplomatskog predstavništva SAD u Rusiji koji nije profesionalni diplomata, treba da se dodaju i takve njegove odluke, kao što je njegova aktivna podrška agresiji Gruzije protiv Južne Osetije u avgustu 2008. godine, a nedavno – njegovi napori da se Rusija isključi iz procesa određenja budućnosti Libije posle svrgavanja Moamera Gadafija u oktobru 2011. godine. Majkl Makfol istupa takođe protiv davanja Moskvi pravno obavezujućih garancija da se protiv ruskih strateških nuklearnih snaga neće koristiti sila i sredstva protivraketne odbrane, kao i protiv postizanja sa RF sporazuma o formiranju zajedničke EvroPRO na uzajamno prihvatljivoj i ravnopravnoj bazi.

I poslednje. Krajem 2011. godine Kongres SAD je za vođenje aktivne antiruske propagande pred predsedničkim izborima u RF odredio iznos od 50 miliona dolara, što je dva puta više od iznosa koji je u istu svrhu bio određen 2008. godine.

Ta okolnost, kao i postavljenje Makfola za ambasadora SAD u Rusiji u periodu između parlamentarnih i predsedničkih izbora, daje dovoljno hrane za razmišljanja o pokušajima koji nemaju kraja, da se otvoreno i sa više različitih pozicija Vašington umeša u unutrašnje poslove RF. Na to, u suštini, SAD i svode kurs ka „resetovanju“ američko-ruskih odnosa koji je, kako tvrde američki eksperti, osmislio – opet, taj isti, Majkl Makfol.

Džon Ljuis