Štiti li Evropa pravo na maternji jezik?

Na pozadini ekonomske krize u Evropi sazreva jezička kriza. Na jesen će biti sakupljeni potpisi u znak podrške promeni statusa većine ”konfliktnih” jezika regiona. Zvanični u EU mogu da postanu baskonski, bretonski, valijski, galicijski, katalonski, korzikanski, frizijski, bavarski, aragonski, oksitanski, elzaški, kornuelski i ruski.

Povod za reformu postao je letonski referendum, koji je zakazan za 18. februar. U baltičkim zemljama jeziki problem je na ivici nacionalnog konflikta, mada u EU postoje zemlje gde je situacija još gora, jednostavno o tome se ne govori, rekao je za Glas Rusije letonski politikolog, lider stranke Za ljudska prava u jedinstvenoj Letoniji Miroslav Mitrofanov.

U Grčkoj situacija oko prava makedonske manjine koja živi na granici sa BJR Makedonijom mnogo je gora. Grci kategorički ne priznaju postojanje Makedonaca kao nacionalne manjine. Još pre 10 godina pravobranioci su govorili o tome da se oni podvrgavaju nasilju zbog pokušaja da realizuju pravo na maternji jezik. Sami Grci, čak predstavnici levih partija, trude se da ovo pitanje ne pokreću i ne razmatraju. Druga problematična zemlja je Francuska, koja nije ratifikovala okvirnu konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina. Bez obzira na odbijanje da ih prizna, poslednjih godina odnos vlasti ka korišćenju regionalnih jezika postao je blaži, na primer prema bretonskom, koji se veoma razlikuje od francuskog.

Sličnih lokalnih jezičkih konflikata u zemljama EU je na desetine. Upravo zato opšteevropska partija Evropska slobodna Alijansa podržala je inicijativu Tatjane Ždanok, jedine predstavnice Letonije u Evropskom parlamentu, za iskorenjivanje jezičke diskriminacije. Zvanični predlog o promeni statusa jezika nacionalnih manjina biće formulisan u aprilu, a već na jesen će započeti sakupljanje potpisa. Zatim je Evropska komisija dužna da razradi odgovarajući zakon. Potrebna je podrška svega milion građana EU, a to je sasvim realno, uverena je ruski politikolog Jekaterina Šibaeva.

Milion potpisa za zvanični status ukazanih jezika realno je sakupiti. Svaka zemlja će dati svoj mali doprinos. Ali mogu da se pojave teškoće oko sledeće procedure: potrebno je da se svaka od zemalja EU saglasi na uvođenje tih jezika.

Broj potpisa od svake zemlje treba da bude proporcionalan broju stanovnika. Na primer, u Letoniji će biti potrebno da se sakupi svega 6500 potpisa, u Nemačkoj oko 70 hiljada. Najvažnija i jedina izmena posle proširenja spiska zvaničnih jezika biće pravo svakoga da se obraća institucijama EU na maternjem jeziku, a to već nije tako malo, ističe Miroslav Mitrofanov.

Status zvaničnog jezika EU ne znači zvanični status u zemljama EU. Nemoguće je pritisnuti odozgo zemlju i naterati je da prizna ili ne prizna jezik. Sa druge strane, ako ruski bude priznat za zvanični jezik EU, Rusi će lakše tražiti zvanični status ili garancije očuvanja ruskog jezika u istoj toj Letoniji ili Estoniji.

U Evropi ruski govori oko 6 miliona ljudi, to je nešto više od broja stanovnika Danske ili Finske, pri tome svima njima ozbiljno je ograničeno pravo na maternji jezik. Predstojeće sakupljanje potpisa pokazaće da li će EU uspeti da zaštiti nacionalne manjine od diskriminacije. Tim pre što Lisabonski sporazum (dokument koji ispunjava funkcije Ustava EU) omogućava da se među zvanične jezike uključuju oni koji su maternji za milione stanovnika Evrope.