O Svetom Savi

 Hristos je presjekao  vremena, sišao u svijet, i od tada računamo:  prije Hristosa, i, poslije Hristosa. Tako  je Hristos vrijeme, tu najveću iluziji  – stavio pod svoju vlast. A tada je i smrt  pobijedio, i, zaista, onoga najvećeg dana  u istoriji čovječanstva, smrt se vratila  praznih ruku sa Golgote. Ako smo ikoliko  ukriljeni u vjeri, onda i umijemo da čitamo  svijet, onda i znamo: od toga dana živimo  bez godina, i bez smrti. Do Hristosa vrijeme  je teklo unatrag, pa je i laik mogao nasluti  da će nulte godine vrijeme polomiti zube.  I desilo se najveće čudo pod nebom: Bog  je poslao na svijet Sina svoga jedinorodnog  Isusa Hristosa. 
I zaista, u božjim  paralelnim rukavcima dalekim, nailazimo  na jedan izvor sa kojega je Hristos poslao  svetoga Savu da stori svoj narod, i od  toga jutra na Svetoj Gori, srbski narod  jeste prije, i, poslije svetoga Save. Sveti  Sava je prvoprestolik koji je iskočio  iz vremena i uskočio na put Hristov, koji  je iskočio iz svijeta i uskočio u svjetlost,  i otišao za Vladikom Nebesnim i krilatom  gospodom.  
Neko je usput  rekao da sva nesreća ovoga svijeta  dolazi otuda što niko neće da ostane kod  svoje kuće. Ali, nama, Srbima, upravo se  to posrećilo, i spasilo nas što je jedno  dijete pobjeglo od kuće. A to dijete je  niko drugi do princ, sin Velikog Župana  Stefana Nemanje – Rastko. Cvijet žrtvova  plodu, prosu smaragde i rubine, i umjesto  carske krune i porfire navuče crne rize,  i ne htjede da vlada nego da služi, ne  htjede da bude car, nego sluga. Ali, da  čudo bude veće i od toga čuda, onda i otac  pobježe za sinom. I, još, da bi čuda dosegla  zvezdana kola, ni Ana, mati monaha Save,  a Nemanjina žena, ne ostade kod kuće, već  primi monaški čin, dobi ime Anastasija,  i povuče se u manastir. Kad se osvrnemo  na cijelu Nemanjićku lozu dobroplodnu,  vidimo da je svako zrno iz toga grozda  sazrelo u božjoj svjetlosti. Zato su nad  onim zemaljskim, u Nemanjićkoj lozi sve  sami božji odnosi: otac je ocu otac, ali  i sin je otac ocu, i otac je sinu brat,  ali i brat je sinu otac. 
Izvori složno  govre o žudnji mladoga Rastka za  slatkom pustinjom, asketskim prebivanjem,  postom i samoćom u stijenama planine,  o žudnji za spasom duše.  


Prije svetog Save  nijesmo narod, jer narod koji nije božji  narod, i nije narod. Prvu božju riječ primamo  od svetog Save. Sveti Sava nas je upisao  u istoriju zemaljsku i nebesku, i mi smo  istorijski nebeski  narod. Od Oca i Sina, od svetoga Simeona  Mirotičivog i svetoga Save, počinje prava  srbska država. Najveće učenje svetoga  Save jeste da nastajanje crkve, i narodnosti,  i države – mora biti utemeljeno na tradiciji.  Taj nauk jeste i naša svetosav-ska crkva,  temelj svih srbskih država na ma kojim  mapama se nalazile.  
Ne može imati  Boga za oca onaj koji nema crkvu  za majku, kaže sveti Kiprijan. Poslije  upokojenja Simeonovog 1199. godine, Sava  je još neko vrijeme u Hilandaru, okupljajući  bratstvo. Poslije pada Carigrada 1204, vratio  se u Srbiju sa očevim moštima, izmirio  zavađenu braću, i ostao u Studenici kao  arhimandrit sve do 1217. Onda se opet vraća  u Svetu Goru, i odatle nastavlja put, i  put se pred njim otvara, i, u Nikeji 1219.  dobija čin arhiepiskopa, i status autokefalnosti  za srpsku crkvu. Nema većeg datuma  u istoriji  Srba.   
Dok slavimo Savindan,  evo jedne priče. Davno sam u jednom putopisu  pročitao otprilike sledeće. Naime, jedan  naš poznati pisac boraveći na Svetoj  Gori, i sjedeći u Trpezariji kod igumanije  Hilandarske Trojeručice, pitao je starca  Nikanora, monaha, nastojnika Hilandra:  ko je, u stvari, monah. Starac Nikanor  je odgovorio: monah – znači sam sa Bogom.  A odgovor na drugo pitanje posebno je dramatičan.  Pisac, kaže, da u svijesti nas, mirjana,  svaki dah i zalogaj na Svetoj Gori jeste  ''na račun smrti'', ili, kako je sam Nikanor  za monahe imao izraz ''koji samoumiru''...  ''Kad biste vi, mirjani'', kaže Nikanor,  ''nas monahe razumjeli kao što mi vas razumijemo,  vi bi znali odgovor na to pitanje. Mi oblačimo  monašku rizu, prihvatajući dragovoljno  smrt da biste vi živjeli''. Kroz ove riječi  treba da razumijemo i veličinu srbskih  monaha na čelu sa svetim Savom. Bog ljubomorno  čuva monaha za sebe. Gospod kroz monahovo  postojanje i služenje, i svoje postojanje  u ljudima – jasnije naznačuje.  Svi svetoga  Save monasi do danas moraju strogo poštovati  tri zavjeta – koje je sveti Sava postavio  u tipiku – djevičanstvo, siromaštvo,  poslušnost.  

Da gvirnemo  šta u pismu upućenom iz Svete zemlje arhimandritu  Studenice, još šalje sveti Sava. Šalje mu  krstić, pojasac, ubruščić, i kamenčić,  koje je polagao na Hristov grob. Šalje  mu jedno cijelo bogatstvo koje bi moglo  stati u šačicu djeteta. Šalje mu ono za  čim je pobjegao u pustilju.  
Prvu pjesmu  koju sam čuo jeste: Moj  zaludni odu/ na Savinu  vodu. 
Rovčani, Moračani,  Uskoci, planinštaci, gorštaci, znamo  da je to ono jezero, onaj izvor na  Sinjajevini, koji se zove Savina voda. 
O zaludnom odu  na Savinu vodu, pjevaju momci i djevojke,  čekajući drugo  ljeto, i nadajući se drugoj  zgodi, na Savinoj vodi. 
I noćas, sa svojim  vukovima, ide sveti Sava po bijelim previjama,  kosama i počelima sinjajevinskim. A na  Savinoj vodi, sveti Sava opraće šape svojim  vukovima, jer šape vukova svetoga Save  moraju biti čiste, da ne ostavljaju trag  u snijegu.