Ruski patrijarh: Srbi su žrtve velikih igara

Ruski patrijarh Kiril o mukama našeg naroda na KiM, pomoći iz Rusije, odnosima sa Vatikanom: „Braćo sa Kosmeta, Ruska crkva, pravoslavni ruski narod, nikada se neće od vas okrenuti!“

Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji postali su taoci velike geopolitičke igre. Uz ravnodušan odnos mnogih država oni su prisiljeni da žive u zatvorenim enklavama, osećajući svakodnevnu brigu zbog neprijateljskog okruženja. Naša braća po veri imaju veliku hrabrost i ne ostavljaju svoju mnogonapaćene zemlju i svetinje, žive kao u koncentracionim logorima. Ne daje im se čak ni osnovno pravo na život. Tu vidimo nedopustivu nepravdu, dvojne standarde i laž politike koja deklariše privrženost idealima humanizma, zaštite ljudskih prava, a zatvara oči pred paklom koji su napravili ekstremisti uz podršku sponzora iz inostranstva – rekao je patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril u ekskluzivnom intervjuu stalnom dopisniku „Večernjih novosti „u Moskvi.

Srbi sa KiM su se nedavno obratili predsedniku Medvedevu sa molbom da im se da rusko državljanstvo. Istovremeno, obratili su se i vama. Šta biste u ovom teškom trenutku mogli da poručite građanima Srbije, a pogotovo pravoslavnim vernicima?

- Kada su iscrpljena sva ljudska sredstva i mogućnosti, kada se čini da nema nikakve nade, tada vidimo tu Božiju pomoć o kojoj je Gospod govorio apostolu Pavlu: „Snaga moja izvršava se u nemoći“. U istoriji Rusije bilo je mnogo primera kada se zemlja nalazila na granici da bude pokorena i uništena. Tako je bilo 1612, u vreme nereda i intervencije Poljaka, zatim 1812. godine, kad je ušla Napoleonova armija, pa munjeviti prodor Hitlerove armije na teritoriji SSSR. Ne jednom u istoriji neprijatelj je bio blizu svom cilju, ali Rusija je ustajala iz ruina i pepela. U tome verujući čovek vidi Božju pomoć.

Ja nemam pravo da dajem nekakve političke savete kosovskim Srbima. Ali ću im dati savet koji je uvek aktuelan: obraćajte se iskreno molitvama gospodu Bogu za pomoć! Zajedno sa vama moliće se i vaša sabraća i ljudi iste vere u Rusiji, a mislim i sva Vaseljenska crkva.

Oni žive pod stalnim pretnjama…

- U Jevanđelju gospod naš Isus Hristos mnogo puta ponavlja reči „Ne boj se!“ Strah pred opasnostima, pred pretnjama, prirodni je čovekov osećaj. Ali, Gospod je uvek sa nama i on danas govori Srbima na Kosovu i Metohiji: „Ne bojte se!“

Duboko sam zahvalan kosovskim Srbima za pismo koje su uputili meni i državnom ruskom rukovodstvu, kao i ruskom narodu i braći. To pismo je potpisalo desetine hiljada ljudi. Nije ostavilo ravnodušnim nikoga ko ga je pročitao. Naša su srca duboko ganuta iskazom poverenja i ljubavi prema Rusiji u tom pismu. Kao odgovor hoću da kažem: Braćo, Ruska crkva, pravoslavni ruski narod, nikada se neće od vas okrenuti! Nikakve zemaljske koristi, nikakva promena političke konjunkture, neće nas naterati da zaboravimo naše mnogovekovno duhovno rodstvo!

Rusija u okvirima svojih diplomatskih i političkih mogućnosti pruža podršku Srbima na KiM. Kakvu podršku Srbi mogu očekivati od Ruske pravoslavne crkve?

- Ruska Federacija zaista pruža značajnu podršku kosovskim Srbima. Primera radi, ruske vlasti su izdvojile sredstva koja će se kroz Unesko koristiti za obnavljanje crkava na Kosovu. Ta inicijativa zaslužuje svu podršku. Preduzimaju se i druge aktivnosti, dostavljena je i humanitarna pomoć.

Moskovska patrijaršija stalno podržava poziciju Srpske crkve u odnosu na status Kosova. Na međunarodnoj areni za zaštitu srbskog stanovništva pokrajine mnogo je napravio moj prethodnik, presveti patrijarh Aleksije Drugi. Konkretno, posvetio je toj temi značajan deo svog govora pred Evropskim parlamentom u Strazburu 2007. godine. Ja, takođe, nikada neću prestati da štitim srpsku braću u borbi za svoje pravo da žive na zemlji predaka.

Kako ocenjujete nove pozive nekih crnogorskih političara na podelu Srpske pravoslavne crkve? Bivši premijer Crne Gore Milo Đukanović nedavno je izjavio da će istorija pokazati pravednost njegovih poziva da se podeli Srbska crkva u Crnoj Gori.

- Istorija pokazuje da pokušaji bilo kojih političkih snaga da prave pritisak na Crkvu sa ciljem da se promeni njena kanonska organizacija, ni do čega dobrog nisu doveli. Na sreću, u Crnoj Gori je nemalo zdravomislećih političkih delatnika koji ne dele taj stav. U februaru 2009. sreo sam se sa predsednikom Crne Gore Filipom Vujanovićem. Sećam se da je rekao da je za njega Crnogorsko-primorska mitropolija jedinstveni pravoslavni kanonski institut u Crnoj Gori i ocenio važnost toga što je Mitropolija uvek duhovno usmeravala Srbe i Crnogorce.

Sve pravoslavne crkve smatraju Crnu Goru delom kanonske teritorije Srpske patrijaršije i to opštepravoslavno ubeđenje političari treba da poštuju.

Predstavnici Ruske pravoslavne crkve u razgovorima sa predstavnicima Vatikana svojevremeno su skretali pažnju na to da bi bilo dobro da se papa oglasi i otvoreno zatraži zaštitu spomenika i samih hrišćana na KiM. Bivši papa (Vojtila) nije poslušao mudri savet iz Moskve. Da li se dolaskom novog pape promenila situacija?

- Kada je počela rasprava o kosovskom problemu Papa rimski Benedikt KSVI, kao što je poznato, zauzeo je uravnoteženu poziciju. Sveta stolica se do sada uzdržavala da zvanično prizna taj deo Srbije kao samostalnu državu. I više od toga, uoči proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, papa je pozvao međunarodnu zajednicu da ne žuri sa konačnim određenjem statusa te teritorije, podvlačeći da pravoslavni manastiri koji se nalaze tamo imaju za Srbe poseban istorijski i duhovni značaj.

Bukvalno, četiri dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova, Benedikt KSVI je primio ambasadora Srbije pri Svetoj stolici i podvukao da su Srbi mnogo nastradali u sukobima poslednjih decenija i izrazio svoju zabrinutost povodom njihovog položaja na Kosovu. Od tada je više puta govorio o zaštiti prava srpske manjine na KiM.

Kako objašnjavate da kod zapadnih hrišćana, katolika, nije bilo želje da se zaštite drevne pravoslavne hrišćanske crkve na Kosovu? One su bile popaljene i srušene upravo kada su na Kosovo došli zapadni mirotvorci.

- Nažalost, zapadni svet je u vreme intervencije NATO na SRJ, bio izložen intenzivnoj medijskoj kampanji i u značajnoj meri bio doveden u zabludu. Zapadna sredstva informisanja mesecima su objavljivala namerno izopačene informacije o „zverstvima Miloševićevog režima“ protiv kosovskih Albanaca, preuveličavajući broj žrtava „etničkih čistki“ koje je sprovodila srbska policija u pokrajini.

Ipak, vojne aktivnosti na Kosovu izazvale su mnogobrojne, i to ne jednoznačne, reakcije u zapadnom hrišćanskom svetu. Mnoge hrišćane na Zapadu ozlojedile su tekstovi na bombama „srećan Uskrs“, koje su napisali američki vojnici. Ali, ipak, red katoličkih episkopa zaista je podržao nezavisnost Kosova rukovodeći se time da se nisu opravdale nade u poboljšanje života katolika u pokrajini.

Drugi predstavnici zapadnih hrišćanskih crkava više puta su izražavali zabrinutost zbog vandalizma vojnika NATO i ekstremistički raspoloženih albanskih bojovnika u odnosu prema drevnim svetinjama na Kosovu i Metohiji. Zato mislim da ne treba okrivljavati sve zapadne hrišćane za vojne akcije, jer one nisu bile motivisane religioznim ubeđenjima.

Nedavno su mnogi listovi objavili informaciju o mogućem vašem susretu sa papom Benediktom KSVI Insistirate li i dalje na tome da se prvo reše sporna pitanja, jer u protivnom taj susret ne bi imao smisla.

- Da. Ja, kao i ranije, smatram da uslov da taj susret bude uspešan jeste da budu rešena ili da se makar energičnije rešavaju konfliktna pitanja. Sredstva masovnog informisanja ističu isključivo senzacionalistički aspekt mogućeg susreta. A ja upravo ne bih hteo da se efekat tog susreta svede na senzacionalizam. Da bi susret stvarno bio koristan za dalji razvoj odnosa između Ruske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve neophodno je da poboljšamo atmosferu tako što ćemo rešavati postojeće probleme.

Šta smatrate da je naročito važno?

- Veoma je važno da se ne zapuste svetinje na Kosovu i Metohiji. Bila bi to duhovna katastrofa koja bi nanela ozbiljnu štetu pravoslavnom nasleđu u Evropi. Spomenici koji nemaju cenu, a koje je srbski narod napravio na Kosovu i Metohiji, biće živi dok se u zidinama hramova čuje molitva, au ćelijama se vrše monaški podvizi.

Mi smo već odredili konkretne mere podrške kosovskim manastirima. Odobrio sam program aktivnosti koji će biti ostvaren u 2012. godini. Mnogo puta sam boravio na Kosovu i Metohiji i sretao se sa tamošnjim stanovništvom i kao očevidac se uverio u kako teškom položaju oni žive. To što sam video na mene je ostavilo jak utisak. Ruska pravoslavna crkva bila je i biće solidarna sa kosovskim Srbima, a naši sugrađani saosećaju sa njima i revnosno se mole da se što pre sredi život u kosovskoj pokrajini. U toj mnogoglasnoj molitvi je i moj glas.

Hramovi u Ukrajini

Za vreme bivšeg pape predstavnici Vatikana često su govorili da oni ne mogu da utiču na grkokatolike (unijate) u Ukrajini, koji su zauzeli pravoslavne hramove. Da li se situacija izmenila? – Iako ukrajinski grko-katolici na svaki način podvlače svoju lojalnost Rimskom prestolu, oni u isto vreme insistiraju na svojoj autonomiji. Kada je 1990. godine bila formirana komisija sa učešćem Vatikana, Moskovske patrijaršije, Ukrajinske pravoslavne crkve – grkokatolici su faktički prekinuli njen rad. Mi smo nedavno predlagali da ta komisija ponovo počne da radi, ali katolička strana se prema našem predlogu ponela sasvim hladno. U toku regularnih kontakata sa rukovodstvom Rimokatoličke crkve mi stalno pokrećemo pitanje o rešenju situacije sa pravoslavnim hramovima u zapadnoj Ukrajini. I papa rimski i rukovodioci odgovornih vatikanskih kongregacija izražavaju razumevanje za našu zabrinutost, ali problem i dalje ostaje nerešen.

Saradnja svih Hrišćana

U Austriji je 1997. trebalo da se održi susret ruskog patrijarha i pape. Iz dokumenta koji je tada pripreman izbačen je deo o štetnosti prozelitizma (zauzimanja teritorija gde ranije nije bilo katolika), kao io konfliktu pravoslavaca i unijata u Ukrajini. Jesu li sada bliže pozicije Moskve i Vatikana kad je reč o prozelitizmu ili je sve ostalo po starom? – Pravoslavno-katolički odnosi u Rusiji u poslednjih deset godina primetno su se poboljšali. Problem prozelitizma nije više tako oštar kao devedesetih godina kada su katolički misionari dolazili u Rusiju da bi ovde vodili aktivnu delatnost. Neophodno je da se razvijaju odnosi među pravoslavnima i katolicima koji čuvaju hrišćansku tradiciju i koji imaju bliske poglede na ličnu i socijalnu etiku, naučno-tehnički progres, bioetiku i druga pitanja savremenosti. Sve je aktuelniji problem hristjanofobije, progona hrišćana zbog vere. Meni se čini perspektivnom i važnom tesna saradnja pravoslavaca i katolika u oblasti zaštite prava svih hrišćana.

Branko Vlahović,