Apel Pravoslavnim Crkvama i narodima

Sveti Apostol Pavle nas je odavno upozorio: „Ti ljudi su lažni apostoli, duhovni poslenici, koji se grade da su apostoli Hristovi. I nije čudo, jer se sam Sotona gradi da je svetli anđeo. Nije, dakle, ništa izuzetno što se i sluge njegove grade da su sluge pravednosti. Njihov svršetak biće po delima njihovim" (2 Kor. XI, 13-15).

Iskusili smo i mi kakvim se sredstvima služe sluge Satane: prvo u spokojnim porodicama potpale vatru, pa onda proriču da će se požar razbuktati i zahvatiti susedne domove, ako se odmah ne pobiju nevini ljudi koje su oni optužili kao palikuće. Danas tako postupaju sa Srbima, pre no što će se ustremiti i na druge žrtve. Uoči Ženevske konferencije - „poslednje šanse za mirno rešeše sukoba" - zapretili su Srbima da će ih ugušiti vojnom silom, ako se pregovori ne završe sporazumom. A time su ohrabrili bosanske muslimane da ne odstupe od svojih maksimalnih zahteva, jer će neuspeh konferencije opravdati stranu intervenciju protiv Srba. Ali ukoliko bi na Ženevskoj konferenciji, nekim čudom, ipak došlo do sporazuma, predsednik Buš već Srbima preti vojnom intervencijom ako napadnu Kosovo i Maćedoniju. Mada je svima poznato da nikada nije bilo govora o nekakvoj srpskoj invaziji Maćedonije, a još manje Kosova koje pripada Srbiji. Međutim, smisao te poruke je Arbanasima morao biti jasan: „Dignite ustanak, jer će nam ma i najmanja vojna reakcija protiv vas poslužiti da udarimo po Srbima".

Današnja svetska kampanja protiv Srba bi se mogla razumeti kada bi uništenjem Srbije i srpskog otpora bila zaista otklonjena opasnost balkanskog i svetskog rata. No kad se izbliže osmotri situacija na Balkanu, pada u oči da je inostrana propaganda protiv Srba samo veštačka magla koja skriva prave ciljeve njihovih neprijatelja. Jer pod pretpostavkom da Srbija sutra bude konačno izbačena iz koloseka, a Srbi do poslednjega istrebljeni, to ne bi bio kraj dosadašnjih sukoba na Balkanu nego nastavak starih i početak novih. Zbog priznanja makedonske države bi došlo do sudara između Grka, Bugara i Arbanasa koje bi pomogli Turci. Nemajući više zajedničkog srpskog neprijatelja, Hrvati i bosanski muslimani bi se neminovno sukobili, dok bi Vojvodina postala bojno polje između Mađara, Hrvata i Rumuna.

Dakle, očigledno je da jugoslovenski konflikt i fpski „komunizam" ili „nacizam" služe zapadnim si-lama samo kao izgovor i polazna tačka za dalje operacije daleko širih razmera. U tom slučaju, odmah se postavlja pitanje zašto je izbor trenutno pao baš na Srbe i Jugoslaviju. Zato što se nigde u Evropi nije mogao naći povoljniji teren za izazivanje sukoba, s obzirom na etničku i religioznu izmešanost, kao i na krvavu prošlost. Ratna provokacija je tu bila stoprocentno sigurna. Pod uslovom da se brže-bolje izdejstvuje međunarodno priznanje granica federalnih republika bez ikakvih pregovora. Čim su, na taj način, kola bila gurnuta nizbrdo, više ih niko nije mogao zaustaviti. Imajući u vidu srpske vojničke vrline i otpornost, to nije bio sukob, čiji kraj bi se smeo očekivati posle nekoliko nedelja ili meseci. Zahvaljujući srpskoj rezistansi, morao se predvideti duži rok koji bi dopustio da se oprobaju nova oružja, kao u toku Španskog građanskog rata. I nije slučaj što se nedavno u štampi pojavila čitava lista tih smrtonosnih izuma koje amerikanci nameravaju da upotrebe protiv Srba. Treći svetski rat valja ozbiljno i sistematski pripremiti.

U strateškom pogledu, politika zapadnih sila se može najbolje objasniti „teorijom domina": kada se domine uspravno poređaju, pa se poremeti ravnoteža prve, onda sve ostale padaju za njom jedna za drugom. Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja. Prvi put u istoriji ukazala se prilika da Rusija bude potpuno uništena i pravoslavni narodi s njom. Zaveden praznim obećanjima i uveren u čvrstinu saveza sa Ukrajinom, ruski narod se bacio u bezdan, uveren da će u propasti Sovjetskog Saveza naći svoj spas, ali je iz te krize izašao oslabljen ekonomski, politički i vojnički. Prekonoć lišena pomorskih baza na Baltičkom i Crnom Moru, Rusija se najednom našla na istorijskoj sceni kao džin odsečenih ruku. I ruski neprijatelji nisu odoleli iskušenju da prodru u tu političku pukotinu. Ali Rusija je, uprkos svome padu, ostala nuklearna sila, pa je bilo nemoguće napasti je odmah i neposredno, jer bi to izazvalo atomski rat. Slučaj Jugoslavije je u tom odlučnom trenutku dobrodošao, stoga što se tu, u najkraćem roku, mogao izazvati rat između pravoslavnih i muslimana, baš kao u Rusiji. Međusobno uništenje pravoslavnih i muslimana je najbolji „recept" za unutrašnje razaranje Rusije, a ujedno služi njihovim zajedničkim neprijateljima. Otuda na Zapadu saglasnost između nehrišćana i nepravoslavnih hrišćana, kao i između levice i desnice. Gledaju ko će koga da nadlicitira jer, bar privremeno, svima koristi zločin. Zasada nema korisnije politike, sve dok neprijateljima ne uspe da izazovu sudar među samim pravoslavnim narodima, po primeru Moldavije, a nada-sve rat između Rusije i Ukrajine, u nadi da bi tada došlo i do pravoslavnog nuklearnog sukoba. Izvesno je da bi u tom slučaju stradala i Evropa, ali šta mari ako se Rusi i Ukrajinci budu uzajamno uništili. U protivnom, Amerika bi dotukla Rusiju na izdisaju. Osim ako Rusija, u samrtnom času, ne nađe dovoljno snage da Amerikancima uzvrati atomski pozdrav.

Onima koji ne veruju da je Zapad udario tim pravcem i već prekoračio prag Trećeg svetskog rata, valja ukazati na primer naglog porasta turskog značaja i ugleda. Turska je ta kojoj je dodeljena presudna uloga u idućim balkanskim sukobima. No njena uloga je dvostruko važna i u odnosu na Rusiju: s jedne strane, ona je pozvana da - sa Irancima ili bez njih - podržava kavkaske i azijske muslimane protiv Rusa, a s druge, da iskorišćava i potpiruje rusko-ukrajinsku zavadu. Naravno, poštujući „teoriju domina", i Turska je pozvana da deluje oprezno i postepeno, ne izazivajući protiv sebe sve pravoslavne narode odjednom. U slučaju grčke intervencije u Maćedoniji, ona bi se, na primer, sporazumela sa Bugarima i prvo napala Grke, da bi se tek posle grčkog poraza okrenula protiv Bugara, kako bi oslobodila dva miliona Turaka na bugarskoj teritoriji. A ukoliko Rusija više ne bi imala izlaz na Crno More, Turskoj bi onda bilo u interesu da se, u prvi mah, približi Rusima protiv Ukrajinaca. Zbog svega toga, a ne samo povodom Bosne i Hercegovine, je dalekovidi francuski predsednik Miteran proveo katolički Božić u Carigradu. Sluteći dobro o čemu se radi, Elen Karer-d'Ankos, poznata rusožderka ruskog porekla je napisala zanimljiv članak „1993, turska godina? Turska namerava da postane velika sila i učestvuje u gospodarstvu nad Crnim Morem" (Figaro, 2.1.1993), gde vešto predstavlja Turke kao neprijatelje Irana, spremne da zaključe pakt sa Rusijom!

Ima li načina da se toj ratnoj mašini stane na put i postoji li za pravoslavne narode nada na spas? Oni ni od koga spas ne mogu očekivati izuzev od Boga i od sebe samih. Rečju, jedino savez pravoslavnih naroda može da zaustavi i otkloni perspektivu Trećeg svetskog rata. Ne samo da se tada niko ne bi usudio da taj blok napadne nego bi možda i muslimanski narodi najzad uvideli da su udarili krivim putem, jer se do sada nisu borili za sopstvene interese nego su bili samo igračka u rukama svojih smrtnih neprijatelja. Nužno je, pre svega, da pravoslavni narodi shvate globalno položaj u kome se nalaze i razumeju da su kolektivno ugroženi iako, prividno, teškoće u datom trenutku snosi samo njihov pravoslavni sused. Činjenica da Rusija i Ukrajina do danas nisu zvanično i nedvosmisleno stavile svoj „veto" protiv intervencije stranih trupa u Jugoslaviji svedoči da njihovi slepi vođi nisu svesni da se u našoj zemlji pre svega njima kopa grob. A zatim, od vitalnog je značaja da pravoslavni narodi što pre odbace sve svoje stare međusobne kavge i teritorijalne pretenzije. Neprijatelji Pravoslavlja likuju kad Ukrajinci sprečavaju Rusima izlaz na Crno Mope ili kad Rumuni traže od Rusa i Ukrajinaca Moldaviju, a od Bugara Južnu Dobrudžu. Takva politika je postala samoubilačka; ona služi najcrnjim pravoslavnim zlotvorima i vodi nas u zajedničku smrt.

Nije li savez pravoslavnih naroda bio i ostao utopija? Istorija svedoči suprotno. Kada su se, 1912. godine, Srbija, Grčka, Bugarska i Crna Gora, uz političku podršku Rusije, složno oduprle Turskoj, Turci su, posle više od pet stoleća, bili najzad prognani iz Evrope. Ovoga puta, ako se pravoslavni narodi blagovremeno ne osveste, Turci bi mogli da se na Balkan uskoro vrate, koristeći se njihovom neslogom. Pravoslavnim narodima ostaje da biraju: ili he da se ujedine i spreče katastrofu ili će biti uništeni jedni za drugim. Nema sumnje da su Pravoslavne Crkve, pre svih državnika, pozvane da utiču na tu odluku. Od njih se na prvom mestu očekuje da otvore oči narodu i odgovornim političkim ličnostima. Stoga pravoslavna hijerarhija snosi veliku odgovornost za dalju sudbinu, spas i opstanak Pravoslavlja u svetu. Kada pravi Hristov Lik bude obasjao sve narode, onda će i meću ljudima opet zavladati mir.

„Spas je tvoj u tebi, Izrailju".