Snežna oluja za „izazivače sudbine”

Nekome nikad dovoljno adrenalina. Iako skijanje spada u fizički zahtevnije  i uzbudljivije sportove, oni najekstremniji su se dosetili još opasnijeg spuštanja niz planine. Ako to može da se nazove spuštanje, jer su u pitanju pravi akrobatski skokovi od više desetina metara. Izbegavanje oštrih vrhova stena, pri doskoku, zaleđenih pokorica nad snežnim provalijama i „trke” sa manjim lavinama koje sami skijaši iniciraju spuštanjem po rizičnim putanjama niz planine. Prevrtanja po dubokom snegu, spadaju u osnovni arsenal ovih vrhunskih skijaša, bolje reći čarobnjaka na skijama ili bordu. Helikopterima dospevaju na vrhove i tada iskaču sa pet metara visine ukoliko ne postoji ni parče od desetak metara prostora gde bi helikopter mogao da se „prizemlji”. Obično su u pitanju visovi Evrope: Alpi, Dolomiti, Švedskoj, Finskoj, lednici u Argentini , Čileu, Patagoniji,  Novom Zelandu, Himalajima. Na krajnjem severu Amerike, Aljasci,  Grenlandu, Britanskoj Kolumbiji u Kanadi, Elbrusu na Kamčatki u Rusiji. Grupe su od tri do pet skijaša ili „daskaša” (snou–bordera) a postoje veći helikopteri u koje stane i po deset skijaša sa sve opremom koji se spuštaju na ledene visove.

 Kažu da se osećaju kao osvajači, prvi istraživači polarnih belina ili astronauti na mesecu. Kad „zaoru” po dubokom, prhkom snegu kao puder, koji leti na sve strane, dok se helikopter podiže i ostavlja ih na „bogovskim” visinama. –Zamišljate da ste sami na svetu a samo alpinisti, kada osvoje neki vrh, znaju kakav je osećaj –kaže jedan od zaluđenika za heli skijanje i dodaje da na klasično skijanje više i ne odlazi. Kako je ovaj vid ekstremnog skijanja zahtevan ne samo zbog skijaškog znanja, već i po potrebnoj opremi (lavina biper, mini prva pomoć, signalne rakete sa bojom za obeležavanje mesta u belim bespućima za spasioce zbog eventualne nezgode) ali najviše fizičkoj pripremljenosti, ne može baš svako da se bavi ovim, čak i ako poželi. Važan razlog je i cena ovih ekstremnih želja. Jedan dan po zahtevnijim revirima za heli skijanje na Aljasci, Grenlandu, Himalajima ili Patagoniji košta između 500 i čak  3.000 dolara. Postoje i mirnije ali ne i znatno jeftinije varijante heli skijanja po visovima najpoznatijih skijaških centara Evrope. U Švajcarskoj su to Sent Moric ili  Gštat gde  se sa vrha glečera „Gemshof” spuštaju sa 3.000 na 1.400 metara uz dužinu staze od deset kilometara. Potom, u srcu Savojskih Alpa– Francuska, u ski raju– Tri doline na Val Torensu, sa 3.600 metara nadmorske visine „preko puta” Mon Blana, iskaču iz helikoptera. Oštrim tempom spuštaju se vertikalno, savladavaju razliku od 500– 600 metara nadmorske visine i tek tada nastavljaju skijanje „normalnim” tempom. I to po crnim stazama „Kombe de Karon”, „Kol De Lozin” ili sankaškoj „ Peklet” gde običan skijaš ima problema nakon 12 kilometara kojekakvih strmeka– dok je helio čarobnjacima to odmor.

Ipak, najzahtevnije spuštanje je kaže zaljubljenici u helio skijanje na Vale Blanšu, u glečerskoj regiji francuskih Alpa i Mon Blan masiva. Ono predstavlja san svakog skijaša koji ima znanja za „izazivača sudbine”. Jer, nema drugog imena za ski eksperte, dok iskaču kroz vrata helikoptera i započinju dvadeset kilometara, „borbe za život”. Oštrog spusta sa vrhova od 3.842 metara uz 2.700 metara, visinske razlike kroz glečerske tunele, skijanja po obodu snežnih provalija u sred lavirinta, pukotina i ledenih vrtača, u oblasti lavina. Pored plaćanja helikoptera za Belu dolinu (Vale Blanš), san svih adrenalinskih zavisnika, obavezan je i vodič. Po grupi košta oko 300 evra, jer jedini on posle doskoka kroz „snežnu oluju” koju stvaraju elise, može da provede grupu do podnožja na specijalno piće rezervisano za „izazivače sudbine” zvano „podmornica” (čaša viskija ubačena u punu kriglu piva) uz ispijanje na eks. 

Ideja ovog „skijanja” je zapravo čist adrenalin za zavisnike od ekstremnog i zahtevnog skijanja „na ivici”. A na heli skijanju, verujte, oni okoreli, biće „na ivici” puno puta, pa nek „uživaju” kad već žele.