Početna stranica > Novosti
O SIMBOLU I SMISLU
Đorđe M. Srbulović
U skladu sa srbskom tradicijom, Srbski narodni pokret „Svetozar Miletić“ iz Novog Sada je i ove godine obeležio godišnjicu zločina genocida nad srbskim i jevrejskim narodom u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu, januara 1942. Ove godine je po prvi put u organizaciji učestvovalo i Udruženje Ćirilica – povereništvo iz Novog Sada „Srbska Atina“. Takođe po prvi put, na poziv organizatora, u obeležavanju godišnjice planiranog i kontinuiranog zločina genocida, koji mi neobavezno nazivamo „Racija“, učestvovali su i članovi Udruženja sunarodnika Rusije „Luč“. U Novom Sadu je tokom tri krvava dana januara 1942. godine, ubijeno prema potvrđenim podacima i najmanje 15 Rusa, među kojima i devojčica od 9 godina. O stradanju ruske zajednice januara 1942, govorio je Aleksej Arsenjev.
SNP „Svetozar Miletić“ pomene (ove godine je održan parastos), organizuje na novosadskom kupalištu „Štrand“ – mestu gde je najveći broj Novosađana i ubijen i gde su doneta tela llikvidiranih po gradu i bačena pod led Dunava, pa je ova obala – Obala agonije. Pomeni, odnosno parastosi se održavaju svakog 23 januara u 16,00 sati, samo zato što je toga dana u taj sat, 1942, stigla naredba o obustavljanju „Racije“ Tog trenutka je počelo sećanje.
Zaklonivši se od svih događanja pre, za vreme i posle „zvaničnog“ održavanja pomena na novosadskom keju, ne sporeći nikom pravo da ovaj strašni događaj obeležava onako kako misli da je ispravno, u miru i tišini, uglavnom bez prisustva sredstava informisanja, bili smo slobodni, da po okončanju parastosa postavimo pitanje mnogobrojnim prisutnim sugrađanima: Šta je Simbol Racije? Tekst koji sledi je deo govora predstavnika „Svetozara Miletića“ izrečen po okončanju parastosa i ukazuje na Biblijsku dimenziju događaja:
„Sedamdeset je godina prošlo od kada se u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu odigrao strašni događaj, zločin genocida, nama poznat pod imenom januarska Racija 1942. godine. Četvrta je godina, kako okupljeni oko svog paroha, na ovom mestu agonije, molitveno obeležavamo ovaj događaj. I, kao da tokom ove četiri godine sve potpunije možemo da osetimo i doživimo prisutnost naših stradalih sugrađana, da ih bolje razumemo i kao da jasnije nego na bilo koji drugi način i na bilo kom drugom mestu, mogu da čuju našu molitvu.
Zbog toga možemo i da govorimo o onom što bismo nazvali simbol Racije. Da vam damo, po nama, bez pretenzije da ga namećemo i proglašavamo jedino ispravnim, odgovor na pitanje: šta je SIMBOL Šajkaške i Novog Sada januara 1942? Da li je to stradanje, smrt, masovna smrt Novosađana, kako neki misle? Da li je to spomenik na Keju, kako neki kažu? Da li je to broj stradalih, za koji jedni govre da je ovaj, drugi da je mnogo veći? Da li je nešto četvrto, peto...
Zagledani u vas, nebo nad nama, ovu zemlju i reku, zagledani u Boga u nama, čvrsto smo uvereni da je simbol stradanja pobeda života, večnog života, trajanja. A sve to, oličeno je, pokazano i jasno kao beli dan, u jednoj krhkoj ženi, koja u Raciji nije ubijena. Kažu: preživela je. Kako? To samo ona zna i Gospod.
Jelena – Jelka Jovandić, iz Jovanovskog kraja u Novom Sadu, ostala je udovom kad joj se rodio peti sin. Sama i samohrana, dizala je svoje sinove. Kako? Samo ona zna i Gospod. I tako sve do 23 januara 1942. Toga dana Bora, najmlađi, imao je 15 godina, Živko 20, Paja 24, Sava 26. A najstariji, Milorad 28. Pet sinova, jaka, potentna loza Jovandića. Da je svaki imao samo po troje dece, Jelka bi imala 15 unučadi, da je svako od unučadi imao samo po troje dece, bilo bi 45 praunučadi, 135 čukun-unučadi. Nije to porodica, to je država Jovandića.
Toga dana, u rano jutro, u kuću su banuli vojnici, okupatori, zločinci. Toga dana u kuću su banuli demoni...
Izveli su ih u dvorište. Jednog po jednog, pred njom, gledala je, ubijali su: Boru... Živka... Paju... Savu... Milorada... Njihove poslednje reči bile su pozivi majci da im pomogne. Nije mogla ništa drugo osim da gleda. Kako je sama posle rekla, tela su odneta, a ona je delove tkiva i komadiće lobanja sakupljala i stavila u kutiju. Nisu ih čak ni opljačkali, nije tu imalo šta da se pljačka.
Njihova tela su ovde, kao i tela gotovo svih ubijenih, bačena pod led Dunava. Ovde, gde stojimo je najveći broj naših Novosađana i ubijen. Mesto gde stojimo je obala agonije.
Tri dana posle Svetog Jovana, u Jovanovskom kraju, Jelka Jovan-dić je u trenu ostala bez sinova, unčadi, praunučadi. Ušla je u kuću i zatvorila vrata. Šta se iza zatvorenih vrata, ZAUVEK zatvorenog doma dešavalo?
Ono ljudsko u nama se samo užasnuto strese i zavapi: Pričajmo o nečem drugom!
Ono demonsko u nama kaže: Što se nije ubila, posle toga je jedino normalno da se ubije, čemu život!
Najučeniji, sa titulama znanja nam kažu da je sigurno poremetila pameću i da je to dokazano u mnogo sličnih primera i da drugačije ne može da bude.
Ali, u svakome od nas ima i onog što je od Gospoda dato. Ono večno, Božansko. Time se jedino može objasniti ono što se desilo iza zatvorenih vrata zauvek zatvorenog doma Jovandića u Jovanskom kraju, tri dana posle Svetog Jovana.
Jelka Jovandić je mitski i zato jedini istiniti simbol krvavog januara 1942 u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu. Zato što je večan, nadvremenski.
Civilizacija ove planete već dva milenijuma počiva na stradanju nevinog Sina i nemom bolu Majke koja tom stradanju prisustvuje. I čudi se i pita se: Zašto? Kada vam neko kaže kako Raspeća nije bilo, kako Velikog petka nije bilo, kako su Sin i Majka izmišljotina, a Vaskrsenje praznoverje, odvedite tog nekog na Almaško groblje u Novom Sadu i pokažite nadgrobni spomenik Jovandića.
Naša, pravoslavna, srbska duša, naša GENETIKA počiva na stradanju nevinih sinova i bolu majke koja čuva dokaze tog stradanja. I, kada vam kažu kako Devet Jugovića istorija ne poznaje, a Majku Jugovića je izmislio nadahunuti i nama nepoznati narodni pesnik, pa nije ni bilo osvećenja, odvedite te neke na Almaško groblje u Novom Sadu i pokažite im nadgrobni spomenik Jovandića. To je Kosovski zavet, temelj Srba. Jedino je on istinit.
Fašizam je porazila Crvena Armija i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije. Protiv fašizma na srbskoj zemlji borila se i Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Pobedu nad demonima u Hortijevskoj Mađarskoj, dao je Gospod Jelki Jovandić. Zato je ostala da traje decenijama pošto je ostala bez sinova, unučadi, praunučadi... Posle rata, na suđenju onom manjem broju uhvaćenih zločinaca, rekla je da nikog neće da okrivljuje, da će svima Gospod suditi.
U njenom domu okupljali su se članovi bogomoljačke zajednice.
I to je ono što se jedino moglo desiti iza zatvorenih vrata zauvek zatvorenog doma Jovandića u Jovanovskom kraju u Novom Sadu, tri dana posle Svetog Jovana: pobeda večnog života, večnog trajanja... Pobeda na nad samom suštinom Zla.
Po njenim sinovima zove se jedna ulica u Novom Sadu, ovaj grad je uvek poštovao sve što je veliko, umno, hrabro i plemenito. Jelka Jovandić nema ulicu, po njoj se ne zove ni jedno udruženje, škola, ni mesna zajednica. Kuće odavno nema, na mestu gde je bila podignute su nove zgrade, za mnoge nove ljude, možda baš njih 135.
Ali, na Almaškom groblju u Novom Sadu, postoji nadgrobni spomenik ispod koga počivaju Jelka i njen suprug Đurica. Na nadgrobnom spomeniku su i slike 5 sinova, ćirilični tekst je nevešt, sa pravopisnim greškama i dušom do neba. Spomenik je sama podigla Jelka Jovandić, a izradio kamenorezac Olah.
I ako vas niko ništa ne pita, otiđite na Almaško groblje u Novom Sadu, nađite taj nadgrobnik, već se raspada i nestaje, upalite sveću i pogledajte sve te slike. Biće vam potpuno jasno zašto je i čega je sve Jelka Jovandić simbol. I biće vam jasno zašto ste došli.“
---
Više fotografija u foto-dokument albumu Udruženja Ćirilica...
https://album.cirilica-beograd.rs/index.php?/category/306
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Srbska stradanja od mađarskih fašista 1942.
25.01.2012. god.
O SIMBOLU I SMISLU
Đorđe M. Srbulović
U skladu sa srbskom tradicijom, Srbski narodni pokret „Svetozar Miletić“ iz Novog Sada je i ove godine obeležio godišnjicu zločina genocida nad srbskim i jevrejskim narodom u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu, januara 1942. Ove godine je po prvi put u organizaciji učestvovalo i Udruženje Ćirilica – povereništvo iz Novog Sada „Srbska Atina“. Takođe po prvi put, na poziv organizatora, u obeležavanju godišnjice planiranog i kontinuiranog zločina genocida, koji mi neobavezno nazivamo „Racija“, učestvovali su i članovi Udruženja sunarodnika Rusije „Luč“. U Novom Sadu je tokom tri krvava dana januara 1942. godine, ubijeno prema potvrđenim podacima i najmanje 15 Rusa, među kojima i devojčica od 9 godina. O stradanju ruske zajednice januara 1942, govorio je Aleksej Arsenjev.
SNP „Svetozar Miletić“ pomene (ove godine je održan parastos), organizuje na novosadskom kupalištu „Štrand“ – mestu gde je najveći broj Novosađana i ubijen i gde su doneta tela llikvidiranih po gradu i bačena pod led Dunava, pa je ova obala – Obala agonije. Pomeni, odnosno parastosi se održavaju svakog 23 januara u 16,00 sati, samo zato što je toga dana u taj sat, 1942, stigla naredba o obustavljanju „Racije“ Tog trenutka je počelo sećanje.
Zaklonivši se od svih događanja pre, za vreme i posle „zvaničnog“ održavanja pomena na novosadskom keju, ne sporeći nikom pravo da ovaj strašni događaj obeležava onako kako misli da je ispravno, u miru i tišini, uglavnom bez prisustva sredstava informisanja, bili smo slobodni, da po okončanju parastosa postavimo pitanje mnogobrojnim prisutnim sugrađanima: Šta je Simbol Racije? Tekst koji sledi je deo govora predstavnika „Svetozara Miletića“ izrečen po okončanju parastosa i ukazuje na Biblijsku dimenziju događaja:
„Sedamdeset je godina prošlo od kada se u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu odigrao strašni događaj, zločin genocida, nama poznat pod imenom januarska Racija 1942. godine. Četvrta je godina, kako okupljeni oko svog paroha, na ovom mestu agonije, molitveno obeležavamo ovaj događaj. I, kao da tokom ove četiri godine sve potpunije možemo da osetimo i doživimo prisutnost naših stradalih sugrađana, da ih bolje razumemo i kao da jasnije nego na bilo koji drugi način i na bilo kom drugom mestu, mogu da čuju našu molitvu.
Zbog toga možemo i da govorimo o onom što bismo nazvali simbol Racije. Da vam damo, po nama, bez pretenzije da ga namećemo i proglašavamo jedino ispravnim, odgovor na pitanje: šta je SIMBOL Šajkaške i Novog Sada januara 1942? Da li je to stradanje, smrt, masovna smrt Novosađana, kako neki misle? Da li je to spomenik na Keju, kako neki kažu? Da li je to broj stradalih, za koji jedni govre da je ovaj, drugi da je mnogo veći? Da li je nešto četvrto, peto...
Zagledani u vas, nebo nad nama, ovu zemlju i reku, zagledani u Boga u nama, čvrsto smo uvereni da je simbol stradanja pobeda života, večnog života, trajanja. A sve to, oličeno je, pokazano i jasno kao beli dan, u jednoj krhkoj ženi, koja u Raciji nije ubijena. Kažu: preživela je. Kako? To samo ona zna i Gospod.
Jelena – Jelka Jovandić, iz Jovanovskog kraja u Novom Sadu, ostala je udovom kad joj se rodio peti sin. Sama i samohrana, dizala je svoje sinove. Kako? Samo ona zna i Gospod. I tako sve do 23 januara 1942. Toga dana Bora, najmlađi, imao je 15 godina, Živko 20, Paja 24, Sava 26. A najstariji, Milorad 28. Pet sinova, jaka, potentna loza Jovandića. Da je svaki imao samo po troje dece, Jelka bi imala 15 unučadi, da je svako od unučadi imao samo po troje dece, bilo bi 45 praunučadi, 135 čukun-unučadi. Nije to porodica, to je država Jovandića.
Toga dana, u rano jutro, u kuću su banuli vojnici, okupatori, zločinci. Toga dana u kuću su banuli demoni...
Izveli su ih u dvorište. Jednog po jednog, pred njom, gledala je, ubijali su: Boru... Živka... Paju... Savu... Milorada... Njihove poslednje reči bile su pozivi majci da im pomogne. Nije mogla ništa drugo osim da gleda. Kako je sama posle rekla, tela su odneta, a ona je delove tkiva i komadiće lobanja sakupljala i stavila u kutiju. Nisu ih čak ni opljačkali, nije tu imalo šta da se pljačka.
Njihova tela su ovde, kao i tela gotovo svih ubijenih, bačena pod led Dunava. Ovde, gde stojimo je najveći broj naših Novosađana i ubijen. Mesto gde stojimo je obala agonije.
Tri dana posle Svetog Jovana, u Jovanovskom kraju, Jelka Jovan-dić je u trenu ostala bez sinova, unčadi, praunučadi. Ušla je u kuću i zatvorila vrata. Šta se iza zatvorenih vrata, ZAUVEK zatvorenog doma dešavalo?
Ono ljudsko u nama se samo užasnuto strese i zavapi: Pričajmo o nečem drugom!
Ono demonsko u nama kaže: Što se nije ubila, posle toga je jedino normalno da se ubije, čemu život!
Najučeniji, sa titulama znanja nam kažu da je sigurno poremetila pameću i da je to dokazano u mnogo sličnih primera i da drugačije ne može da bude.
Ali, u svakome od nas ima i onog što je od Gospoda dato. Ono večno, Božansko. Time se jedino može objasniti ono što se desilo iza zatvorenih vrata zauvek zatvorenog doma Jovandića u Jovanskom kraju, tri dana posle Svetog Jovana.
Jelka Jovandić je mitski i zato jedini istiniti simbol krvavog januara 1942 u Šajkaškoj, Južnoj Bačkoj i Novom Sadu. Zato što je večan, nadvremenski.
Civilizacija ove planete već dva milenijuma počiva na stradanju nevinog Sina i nemom bolu Majke koja tom stradanju prisustvuje. I čudi se i pita se: Zašto? Kada vam neko kaže kako Raspeća nije bilo, kako Velikog petka nije bilo, kako su Sin i Majka izmišljotina, a Vaskrsenje praznoverje, odvedite tog nekog na Almaško groblje u Novom Sadu i pokažite nadgrobni spomenik Jovandića.
Naša, pravoslavna, srbska duša, naša GENETIKA počiva na stradanju nevinih sinova i bolu majke koja čuva dokaze tog stradanja. I, kada vam kažu kako Devet Jugovića istorija ne poznaje, a Majku Jugovića je izmislio nadahunuti i nama nepoznati narodni pesnik, pa nije ni bilo osvećenja, odvedite te neke na Almaško groblje u Novom Sadu i pokažite im nadgrobni spomenik Jovandića. To je Kosovski zavet, temelj Srba. Jedino je on istinit.
Fašizam je porazila Crvena Armija i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije. Protiv fašizma na srbskoj zemlji borila se i Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Pobedu nad demonima u Hortijevskoj Mađarskoj, dao je Gospod Jelki Jovandić. Zato je ostala da traje decenijama pošto je ostala bez sinova, unučadi, praunučadi... Posle rata, na suđenju onom manjem broju uhvaćenih zločinaca, rekla je da nikog neće da okrivljuje, da će svima Gospod suditi.
U njenom domu okupljali su se članovi bogomoljačke zajednice.
I to je ono što se jedino moglo desiti iza zatvorenih vrata zauvek zatvorenog doma Jovandića u Jovanovskom kraju u Novom Sadu, tri dana posle Svetog Jovana: pobeda večnog života, večnog trajanja... Pobeda na nad samom suštinom Zla.
Po njenim sinovima zove se jedna ulica u Novom Sadu, ovaj grad je uvek poštovao sve što je veliko, umno, hrabro i plemenito. Jelka Jovandić nema ulicu, po njoj se ne zove ni jedno udruženje, škola, ni mesna zajednica. Kuće odavno nema, na mestu gde je bila podignute su nove zgrade, za mnoge nove ljude, možda baš njih 135.
Ali, na Almaškom groblju u Novom Sadu, postoji nadgrobni spomenik ispod koga počivaju Jelka i njen suprug Đurica. Na nadgrobnom spomeniku su i slike 5 sinova, ćirilični tekst je nevešt, sa pravopisnim greškama i dušom do neba. Spomenik je sama podigla Jelka Jovandić, a izradio kamenorezac Olah.
I ako vas niko ništa ne pita, otiđite na Almaško groblje u Novom Sadu, nađite taj nadgrobnik, već se raspada i nestaje, upalite sveću i pogledajte sve te slike. Biće vam potpuno jasno zašto je i čega je sve Jelka Jovandić simbol. I biće vam jasno zašto ste došli.“
---
Više fotografija u foto-dokument albumu Udruženja Ćirilica...
https://album.cirilica-beograd.rs/index.php?/category/306
- Izvor
- SRBsko nacionalno udruženje Ćirilica
- Povezane teme
- Racija
- Srbska Atina
- mađarski fašisti
- Horti
- led
- zima
- 1942-2012
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.