Ne odričite se Srba južno od Ibra!

Slušajući poslednje izjave domaćih i stranih političara, sve je jasnije da za njih postoji samo sever Kosova. Sve je jasnije da se, kada se kaže Kosovo i Metohija, misli samo na taj deo pokrajine. Sve izjave proteklih dana o ukidanju ''paralelnih institucija'' odnose se samo na sever pokrajine. Mi, ''južni Srbi'', i institucije države Srbije koje još uvek rade sa ove strane Ibra, gde smo mi u toj priči? Jesmo li mi obrisani jednim potezom gumice, pa je sever pokrajine sledeći nivo ucena Evrope kojoj bez alternative težimo? Da li je to ta realnost na terenu? Da li su ''južni Srbi'' deo iz priče ''lako ćemo sa njima'' ili su se nas već odrekli, zaboravili?

Koliko god to zvučalo kao nešto što je još davno trebalo da nam bude jasno, a mi idealisti i slepi kod očiju pa to nismo do sada shvatili, mi, ''južni Srbi'', još uvek nismo i nikada nećemo shvatiti zbog čega su se tako nas otresli. Kao trun na odelu, koji jednim potezom ruke učinite da padne bilo gde na tlo, i za kojim se ne sagnete da ga pokupite. Opet, i opet ću reći da nas je brojčano dva i po puta više a o veličini teritorije, u odnosu na sever pokrajine, da i ne govorim. Nisu nama kriva naša braća sa severa, ne, to nikada neće biti, ali prozivamo  sve one, na vlasti, opoziciji, pa i same građane države Srbije, koji se prave da mi ne postojimo. Postojimo, i više od 12 godina tražimo slamku za koju možemo da se uhvatimo. Nadali smo se da tu slamku drži Srbija i da ćemo je pronaći, samo ako izdržimo još malo, samo ako opstanemo, još jednu nedelju, još jedan mesec, još jednu godinu....Došli smo do toga da nas i ne pominju, kao da bi im laknulo  kada bi svi preko noći nestali.  A da li ste znali ovu priču o ''južnim Srbima?

Sirinićka župa, najjužnija tačka pokrajine ima oko 12 hiljada stanovnika. Centar svih tih Srba je varoš Štrpce. To je jedan od najlepših delova Kosova i Metohije, i cele Srbije, planina Šara i na njoj SKI centar ''Brezovica''. Opstali su 1999. godine zahvaljujući svojoj hrabrosti, a Srbi iz centralnog dela pokrajine su ih te '99. prozvali  Gorštacima. Bilo je to vreme kada su kosovsko-metohijski Srbi, zatvoreni u svojim selima, vodili žestoku borbu sami sa sobom, ali i među sobom, oko pitanja otići ili ostati. To pitanje postavili su sebi i Srbi iz Sirinićke župe. Pred sobom su imali sledeće mogućnosti. Prva je bila da krenu putem ka centralnoj Srbiji, što je u onim uslovima bilo ravno samoubistvu, jer treba da pređu skoro 80 odsto Kosova, kroz teritoriju koju su kontrolisali Albanci a njima  je,opšte je poznato, u to vreme bio dozvoljen lov na Srbe.

Druga opcija je bila da na magistralnom putu Priština-Skoplje umesto levo ka centralnoj Srbiji  skrenu desno, i odu u veoma blizu Makedoniju, ali i kroz taj deo Kosova (Kačanička klisura) bilo je još luđe krenuti. Treća mogućnost je svima sledila krv u žilama. Ona je značila odlazak Srba iz Sirinićke župe preko planine Šare na drugu stranu, u Makedoniju. Tada se sumnjalo da je taj deo miniran, ali njima je ova opcija bila najizvodljivija. Plan je bio da ispred sebe teraju stoku kako bi životinje pronalazile i, da tako kažem, čistile minska polja. Iza njih išli bi oni sa svojom decom i starima. Ludo, tužno i hrabro!

U to vreme su u svakom srbskom mestu radili radio amateri, koji su bili jedina veza sa ostalim krajevima pokrajine. Svaki razgovor je počinjao rečima ''Jeste li još tu, Srbi“? a završavao se ''Do sutra, izdržite''. Tako su Srbi iz centralnog dela pokrajine saznali da su njihova braća iz Štrpca i okoline razmotrila sve opcije oko odlaska i da su rešili da probaju da ostanu i izdrže torturu. To je značilo da će složno da brane sve što je srbsko i po cenu života. Svakog čoveka, svaku zgradu, svaku kuću, jednom rečju pravdu. Ako ne izdrže, put preko planine im ne gine, a tamo šta bude. Svaka godina posle bombardovanja je bila teška, ali čini se da je u jesen te 1999. godine u Štrpcu  bio pravi pakao.

Albanci su svakodnevno dolazili da zauzmu zgrade u kojima su radile srpske institucije (škole, Dom zdravlja, opština), da otimaju. Vojnici KFOR-a su odrađivali svoju ulogu statista a po komandi uglavnom stajali na albansku stranu, dok su Srbi svojim telima branili ime države Srbije u tom najjužnijem delu pokrajine. Sukobi sa KFOR-om su išli do te mere da su jednog dana vojnici na Srbe pustili i pse. Zabrinuto su se tih dana prenosile vesti o borbi Sirinićkih Srba sa KFOR-om koji se ponašao okupatorski, ali Sirinićani su nas ohrabrili. Već sutradan, na sledećem protestu, spremni da će KFOR pred njih stati sa Vučjacima, Srbi iz Štrpca i okoline su sa sobom poveli svoje pse, Šarplanince. Išao je  u odbranu svog imena i svoje države goloruk čovek na  naouružanog vojnika, srbski ovčar na nemačkog ovčara. Nikada više,posle toga, vojska KFOR-a na goloruke Srbe na Kosovu i Metohiji nije izvela pse.

Zato su Srbi iz Sirinićke župe naši heroji. Svojim ostankom i borbom ohrabrili su Srbe iz drugih delova pokrajine da i oni učine isto. Zar ne bi trebalo da budu ponos cele Srbije? Mnogo je takvih primera, jer pokušaji Albanaca za otimanjem i uništavanjem svega što na Srbe i podseća  bili su u svim delovima pokrajine, u kojima su ostali Srbi. Ta otimačina i dalje traje, a sastavni deo života kosovsko-metohijskih Srba je patnja, stradanje i borba. Borba za opstankom na ovim prostorima, za očuvanje države Srbije, jer verujemo  da je država – narod, a narod - država. Zato se i pitamo gde je naša država Srbija? Zašto je za nju naša borba bila zaludna? Zašto puštaju niz vodu sve naše žrtve, ubijenu decu?

Srbi iz Sirinićke župe su još uvek u svojim kućama, tu su i metohijski i kosovsko-pomoravski Srbi i Srbi iz centralnog dela, njih blizu 100 hiljada. Tu smo, okupirani. Mislili smo da veći osećaj ostavljenosti i zapostavljenosti nećemo  doživeti nego te 1999. godine kada se srbska vojska i policija povukla sa Kosova i Metohije. Izgleda da smo se prevarili. Niko od ''južnih Srba'' ne očekuje da u skorijoj budućnosti može da se vrati vreme od pre 2000. godine. Niko od nas ne traži nagradu za svoje teške godine, niti sažaljenje. Svoj put smo sami birali, ali imamo puno pravo da tražimo da ne budemo tek tako odbačeni. Imamo pravo da kažemo da postojimo i da se Kosovo i Metohija prostire od  Dragaša do Jarinja, od Đeneral Jankovića do Merdara. Ako ste nas otresli kao trun, budite sigurni, da ćete živeti sa njim u oku. Otresli ste nas, a do beogradskog pašaluka ćete se još tresti, jer skup je put do  Evropske unije!

Janja Gaćeša,