Ploveća atomska centrala: punjenje spremno, nedostaje osnova

U Sankt-Peterburgu, u Baltičkom brodogradilištu, obnovljena je izgradnja energetskog bloka za prvu ploveću atomsku centralu u Rusiji, namenjenu Kamčatki. Projekat se našao na ivici obustavljanja zbog posledica svetske finansijske krize, ali sada se pokrenuo sa mrtve tačke. Koncert Rosenergoatom skoro je završio pripremu kopnene infrastrukture i pripremio je čitavu opremu za buduću ploveću atomsku centralu. Šta više, izvedene su ekološke ekspertize projekta druge centrale na Čukotki.

Tema ploveće atomske centrale izaziva kod ruskih nuklearaca dvostruke emocije. Jedan od najambicioznijih i najperspektivnijih projekata istovremeno je i najproblematičniji. Prvi ploveći energetski blok postavljen je još na proleće 2007. godine, a izgradnja je trebalo da bude završena 2010. Planovi su bili previše optimistični. Naručioc – koncern Rosenergoatom, morao je da menja izvođače brodograđevinskog dela.

Prvobitno je Rosenergoatom izjavio da planira da izgradi do 2020. flotilu od 7 plovećih atomskih centrala po 70 megavata svaka. U suštini, ploveća atomska centrala je ledolomac, samo manji i bez motora. Jedan energetski blok sa dva reaktora može da snabde električnom energijom i grejanjem grad od 25 000 ljudi. Prva ploveća atomska centrala obsluživaće zatvoreni vojni grad Veljučinsk koji se nalazi na obalama zaliva Krašenjinjikova Avačinske usne na Kamčatki. Druga stanica će se pojaviti na Čukotki u gradu Pevek, gde će snabdevati nalazišta zlata i zameniti zastarele termocentrale i Bilibinsku atomsku centralu.

Za razliku od brodograditelja, koji koče narudžbinu, nuklearci su svoj deo završili po planu. Već su pripremljeni i uspešno isprobani gorivni elementi za aktivnu zonu reaktora. I što je najvažnije izvedene su sve neophodne ekološke ekspertize. Takođe su dobijeni zaključci o otpornosti centrale na prirodne katastrofe. Posle zemljotresa i cunamija koji se obrušio na Japan, projektanti ruske ploveće atomske centrale stalno dobijaju pitanja o pouzdanosti centrale. Priv zamenik generalnog direktora Atomenerga Viktor Ivanjuk odmah pokazuje fascikle sa rezultatima testova.

Prošli smo sve neophodne ekspertize, između ostalog ekološke, koje pokazuju da naša centrala nije čak ni prve, već druge kategorije. To je prvi put u čitavoj istoriji da je atomska centrala po projektnim rešenjima dobila drugu kategoriju opasnosti. O čemu to govori? O tome da pri najnepovoljnijim „projektovanim“ havarijama posledice neće napustiti teritoriju preduzeća. Svi parametri su ocenjeni. Sračunato je da ako se cunami desi direktno nasuprot ulaska u Avačinsku usnu na 15-17 metara, u tački baziranja plovećeg energetskog bloka talas će dostići 4,2 metra. Naši hidrotehnički objekti lako izdržavaju ovakav talas i čak mnogo veći. Ploveća atomska centrala lako izdržava potres od 9 stepeni.

Čak ekolozi, govoreći o plovećoj nuklearnoj centrali, priznaju da je projekat maksimalno zaštićen od mogućih procurivanja radijacije i havarija. U ruskom odeljenju Grinpisa apeluju na drugo – pretnju od širenja nuklearnih tehnologija. Mišljenje rukovodioca energetskog programa Grinpisa Rusije Vladimira Čuprova.

Primedaba ima nekoliko. Prva i osnovna je širenje nuklearnih tehnologija dvojne namene. U prvom redu to su tehnologije vezane za atomske podmornice, koje sada aktivno traži treći svet, zemlje kao što su Brazil, Čile, koje žele da dobiju ovu tehnologiju. Svaka takva ploveća centrala je do jedne tone visokoobogaćenog uranijuma. I sve to će se nalaziti usred svetskog mora. Sve to zahteva zaštitu – treba da postoji konvoj vojnih brodova, vojno-pomorskih snaga RF.

Između ostalog, sam Rosenergoatom o konkretnim planovima popularizacije plovećih atomskih centrala na svetskom tržištu za sada govori sa oprezom. Zna se da je interesovanje za projekat ispoljila Kina. Ali u prvom redu nuklearci su usmereni na unutrašnje tržište. Planovi vlade za razvoj Krajnjeg Severa i projekti gorivno-sirovinskih kompanija u arktičkom priobalnom pojasu otvaraju ogromno tržište za energetičare.