Sloveni su starosedeoci Balkana

Zagovornici teze o dolasku Slovena na Balkan u 6. i 7. stoleću posle Hrista nemaju ni jedan izvor o tome - osim Spisa vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita. Međutim, mnogo je pouzdanih izvora da su Sloveni od biblijskih vremena u slivu srednjeg i donjeg toka Dunava.
 
Spisi vizantijskog cara Porfirogenita, iz desetog stoleća, osnova su zaključaka u zvaničnoj istoriji da su naši preci na Balkanskom poluostrvu tek od Srednjeg veka. Dr Jovan I. Deretić osporava ovakve naučne sudove i za to navodi nekoliko najednostavnijih objašnjenja:

1. Porfirogenitovi spisi su jedini srednjevekovni dokument u kojem se nagoveštava neki vid doseljavanja Slovena na Balkan (ne tvrdi se izričito).
2. Svi drugi istorijski izvori, hronike, letopisi, knjige i pisma Srednjeg veka označavaju stanovnike Balkana kao slovenska plemena, pod raznim imenima.
3. Najpoznatiji srednjevekovni istoričari i hroničari ostavili su zapise o Srbima (Slovenima) na Balkanu i u današnjoj Rumuniji.
4. Većina evropskih istoričara, poslednja tri stoleća, opredeljivala se za tvrdnju da su Sloveni starosedeoci Podunavlja i Balkana.
5. Logički je neprihvatljiva mogućnost da se toliki narod doseli na područje od Alpa i severne Italije do Carigrada, a da o tome ne ostanu brojna dokumenta. Pa takav potres na većem delu Evrope (kad se uzmu u obzir i predeli prapostojbine), morao bi da ostavi neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti i starosedelaca i došljaka.
6. Nemoguće je pretpostaviti da su nepismeni došljaci (kako se tvrdi) mogli da starosedeoce nauče svom jeziku, umesto da prime jezik kulturnih i pismenih stanovnika Vizantije.
7. Nemoguće je verovati da su nepismeni Sloveni mogli da organizuju tako masovno i tako uspešno seljenje i to na najprivlačnije područje Vizantije – tada najmoćnije evropske sile.

U svetlu ovih nedoumica, srpski stručnjaci sve češće detaljno analiziraju svaku rečenicu u spisima vizantijskog cara Porfirogenita. U Srbiji su štampane mnoge knjige oprečne zaključcima zvanične istorijske nauke, a one već uveliko izazivaju pažnju čitalaca i, što je normalno, narušavaju poverenje u sadržaje iz istorije u školskim i univerzitetskim udžbenicima. U pitanju je svojevrsno urušavanje obrazovnog sistema (u važnim oblastima: istoriji, lingvistici, kulturi, geografiji...), pa bi bilo više nego štetno da se o ovaj naučni skup ogluše zagovornici zvanične istorije. Posebno istoričari i funkcioneri u državnim ustanovama, jer im je dužnost da brane i unapređuju znanja u svakoj naučnoj grani. Ako se ne odazovu, imaćemo dva tumačenja istih događaja iz prošlosti – prvo, koje ćemo zadržati za sebe i drugo, koje ćemo izložiti kad budemo ispitivani u školi i na univerzitetu.
Ono što je za srpski narod važno, a o tome treba da brinu, pre drugih, državni istoričari i funkcioneri, jeste poznata istina da prošlost oblikuje ponašanje pojedinca, kolektiva i nacije. Kad imamo konfuznu (nerazjašnjenu) istoriju, onda ni savremena zbivanja neće biti bez nedoumica, nedorečenosti, nesistematičnosti... nažalost, sve nas ovo danas, kao narod, prati.
 
Koplja su već ukrštena

Ne bi se moglo reći da nije bilo polemike između zagovornika jedne i druge teze o davnom prisustvu Srba (Slovena) na Balkanu i Panoniji. Bilo je, ali sporadične. Nije se odlikovala naučnošću, ako se to može tako objasniti. Predstavnici zvanične istorije su s omalovažavanjem pisali o piscima nove stare istorije Srba (Slovena). Nazivali su ih neznalicama, zanesenjacima, mitomanima, novoromantičarima, itd. Retko kad su pokušavali da argumentima ospore neki od zaključaka dr Olge Luković-Pjanović, dr Jovana I. Deretića, Svetislava Bilbije, Trubačova, prof. Relje Novakovića, Miloša Crnjanskog i mnogih drugih. Varnice su sevale, svakako, ali sučeljavanja mišljenja, prema pravilima naučne metodologije, nije bilo. U jednom ovakvom prikazu, nije moguće ni nama da na naučno prihvatljiv način izložimo poglede jednih i drugih, ali će čitaocima biti zanimljivo da saznaju koji su događaji i koje istorijske ličnosti bile u centru pažnje sporova, sporadično objavljivanih na elektronskim medijima, časopisima i dnevnim listovima.
Na neki način, koplja su, ipak, već ukrštena. Ozbiljnije se ubojnog koplja prihvatio jedan od žestokih pobornika srednjevekovnog slovenskog doseljavanja na Balkan i u Srednju Evropu. To je dr Radivoj Radić, profesor Beogradskog univerziteta i član Vizantološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, rođeni Livnjak.
 
Da bi odbranio Porfirogenitov zapis o dolasku Slovena na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija (610-641), napisao je knjigu Srbi pre Adama i posle njega, trudeći se da svaku rečenicu poškropi otrovom protiv istraživača koji trezveno upozoravaju da stotine istorijskih izvora upućuju na slovensko starosedelaštvo na Balkanu, a samo jedan (Porfirogenitov) na njihovo doseljevanje s današnjeg područja Poljske, Belorusije, Ukrajine i Rusije. Pored otrova, dr Radić se, neskriveno, ruga dr Olgi Luković-Pjanović, dr Jovanu I. Deretiću i drugima što se usuđuju protivrečiti zaključcima zvanične istorije. Bilo bi korisno da je dr Radić, kako smo naveli, svoju knjigu popunio naučnom polemikom s ovim autorima, umesto što je samo navodio njihove zaključke, a onda je, bez argumentacije, dopisivao da oni nisu u pravu. Biće zanimljivo da na jednom primeru vidimo postupak dr Radića. Uzećemo deo rasprave o nacionalnoj pripadnosti Svetog Jeronima iz četvrtog stoleća posle Hrista – prevodioca Svetog pisma s grčkog na latinski. Čitaoci Svedoka imaju razloga da s pažnjom prate ovu polemiku, jer je Sveti Jeronim (to nije sporno) rođen u rimskom naselju, na lokaciji na kojoj je danas Bosansko Grahovo. Uz to, podaci o njemu su više nego dragoceni, jer upućuju na suštinu nacionalnih i religioznih previranja u srpskim zemljama - od pojave hrišćanstva do danas. Kako znamo, bila su teška i, najčešće, posledica osvajačkih pohoda evropskih i azijskih sila. Ta previranja su razdrobila srpsko nacionalno biće po religioznim šavovima i razdrobljene delove suprostavila jedan drugom. To se, najočitije, prepoznaje na neveseloj sudbini Srba u Bosni i Hercegovini tokom dvadesetog stoleća – ispunjenog svetskim i građanskim ratovima.
 
Da pogledamo polemiku o Svetom Jeronimu i Rimokatoličkoj crkvi. Dr Radić napada dr Deretića što Svetog Jeronima (330. ili 337 – 420) ubraja u Srbe (Slovene). Ovako zamera dr Deretiću:
''I Sveti Jeronim, učeni egzegeta 4. veka koji je preveo Bibliju s jevrejskog i grčkog na latinski, prema dr Deretiću, bio je Srbin. Zanimljivoj je da po ovom pitanju 'novoromantičari' ne nastupaju jedinstveno. Tako gospođa Luković-Pjanović odbacuje srpsko, odnosno slovensko poreklo Svetog Jeronima. S druge strane, to znači da je saglasno čudnovatim merilima 'novoromantičara' dr Deretić veći 'rodoljub' od gospođe Luković-Pjanović. Ne rekoh li već da je on glavna uzdanica ove male ali odabrane družine''.
Korisnije bi bilo da je dr Radić izneo dokaze da Sveti Jeronim nije Srbin, nego što se, po ko zna koji put, narugao dr Deretiću i dr Olgi Luković-Pjanović.

Ima pisaca koji su nagoveštavali srpsko poreklo Svetog Jeronima, mada nisu Srbi. Zanimljivo je da je profesor dr Đorđe Janković, arheolog, koji je istraživao grobnice od 4. do 6. stoleća posle Hrista u Dalmaciji, Bosanskoj Krajini, Hercegovini i Zapadnoj Srbiji, ustanovio da su slovenske (srpske). Samo podatak da su na području Knina i Bosanskog Grahova srpski grobovi s početka 4. stoleća, mogao je navesti na oprez dr Radića, kaže dr Deretić, da ne odbacuje svaki podatak u knjigama ''novoromantičara''. Ako je arheolog Janković našao u okolini Bosanskog Grahova srpske grobove s početka 4. stoleća, a na području ovog srpskog grada u Bosanskoj Krajini je rođen Sveti Jeronim 330. ili 337. godine, onda je istina o srpskoj pripadnosti ovog svetitelja potvrđena. Trebalo bi mnogo pouzdanih dokumenata da bi se to opovrglo. Naprimer, da je rođen u srpskom naselju, ali u porodici neke nacionalne manjine. Kao Rimljanin, nije rođen, jer postoje zapisi da je latinski naučio tek u školi. Dr Deretić se poziva i na naučnike iz nesrpske sredine, pa upućuje i na znamenitog hrvatskog arheologa Frana Bulića. Bulić je utvrdio da se rodno mesto Svetog Jeronima: Stridon nalazilo na području današnjeg Bosanskog Grahova – na Arežinom brijegu. Na tom mestu je bila i mala crkvica, srušili su je Turci u vreme Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875-78. Tu su (1952) nađeni ostaci srednjevekovnog grada, ispod kojeg su bile osnove rimskog naselja. U okolini je, inače, više nalazišta s ostacima rimskih građevina, crkava i predmeta domaćinstva.
 
Hrvat Frane Bulić je zapisao da je Jeronimov otac bio imućan, pa je mogao plaćati učitelja, da bi Jeronim naučio latinski jezik.
Francuz Siprijan Rober je napisao o Svetom Jeronimu: ''Ima nešto slovensko u njemu'', a češki istoričar Franjo V. Sasinek je tvrdio da je Jeronimov maternji jezik bio slovenski.
Italijan Apendini je Jeronimov jezik zvao: ilirsko-slovenski, a Franjo Bulić je ovaj navod Apendinija preveo kao ''hrvatski jezik''.
Dr Deretić se pripremio da dr Radića upozori da u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti može konsultovati akademika Miroslava Pantića, koji je sačuvao neke brojeve časopisa Dubrovnik u Dubrovniku, a u njima je objavljena polemika Srba katolika Dubrovnika s Vatikanom početkom dvadesetog stoleća – o Zavodu Svetog Jeronima. Na osnovu te polemike, može se zaključiti da je Sveti Jeronim bio Srbin, mada rođen u četvrtom stoleću – pre zvaničnog doseljavanja Srba (Slovena) na Balkan. Kad je Dubrovnik pisao o Svetom Jeronimu i vatikanskom zavodu s njegovim imenom, bilo je vreme zahuktale austrougarske kroatizacije Srba Dubrovnika i ostalih delova Dalmacije. U jeku svoje borbe protiv kroatizacije, Dubrovčani će pokrenuti i pitanje Zavoda Svetog Jeronima u Rimu.
 
Učiniće to u jednom od brojeva Dubrovnika 1901. godine. Suprostaviće se nameri Vatikana da Zavod Svetog Jeronima preimenuju u ''Hrvatski zavod Svetog Jeronima''. Dubrovčani su dokazivali da je Zavod srpski i poslali su telegram s protestom kardinalu Rampoliju u Vatikan:
''Neka se udostoji Vaša Eminencija podnijeti na noge presvetoga oca Pape Lava Trinaestoga izraze žalosti Srba katolika, žitelja stare dubrovačke države, iz grada i okolice, što je u brevue-u koji-jem se je sveto-jeronimski zavod prestrojio, bilo mimoiđeno srpsko ime, koje po povjesnijem ispravama i narodnijem tgradicijama i običajima u stranama na koje se brev odnosi sasvijem prevlađuje''.
 
Da je ovaj poduhvat Vatikana bio deo zahuktale kroatizacija Srba katolika, svedoči i članak u Dubrovniku, prenesen iz cetinjskog Glasa Crnogorca:
''Crna Gora i Sv. jerenomski zavod – Od kako je u Austro-Ugarskoj raspirena poznata borba između braće Hrvaljta i Srba, izgledalo je već, kao da je i Vatikan pristao uz Hrvate, jer pri raznim svojim manifestacijama, nije se moglo opaziti, da priznaje, da ima svojih sljedbenika i u srpskom narodu, kao što ima u bugarskom i u ruskom... Ali je 1. avgusta po novom kalendaru izašao u tom smislu jedan papski breve, koji se dotiče i Crne Gore. Evo u čemu je stavr: U Rimu je postojao od starina ilirski zavod Svetog Jeronima, u kom sukatolici i iz srpskih krajeva pohađali Rim, odsijedali i, u slučaju bolesti, njega nalazili. Sada se u Vatikanu našlo za dobro, da se s toga zavoda izbriše ilirsko ime, i da se namijeni obrazovanju katoličkih klirika, roda i jezika hrvatskog – izrično: pro croatica gente. No, to se nas još ništa ne bi ticalo, da se u taj hrvatski narod ne ubraja i barska Arcibiskupija.
Mi bismo toj odluci Svete Stolice mogli doskočiti, šaljući naše katoličke klirike za više obrazovanje na drugu stranu, pošto ih u Crnoj Gori nema hrvatskog roda i jezika, što je uslov uživanja tog zavoda; ali ne možemo dopustiti da se jednim tako svečanim aktom jedne najviše vlasti crkvene unosi tuđa politika u naš narod i našu državu.
 
Osim toga, barska Arcibiskupija nosi naslov Primasa Srbije iz najstarijeg doba srpske državne samostalnosti. Istorijsku sudbinu Srbije dijelila je, naravno, i ova prvosveštenička stolica srpske katoličke crkve, i Božijim Proviđenjem, našijhe dana, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Knjaz Nikola Prvi oslobodio je i obnovio tu staroslavnu stolicu, obezbijedio je potrebnu religioznu slobodu, i ona je tako stupila u novi život da dijeli sudbinu Crne Gore''.
Vidi se da crnogorski list sve svoje katolike smatra Srbima i da niko od njih ne govori hrvatski, a piše o Arcibiskupiji u Baru kao srpskoj. Sve to prenosi katolički časopis Dubrovnik – u potpunosti podržavajući iznete stavove o srpstvu i hrvatstvu na Jadranu. U nastavku ovog članka, oba srpska glasila smatraju da su Srbi nekad nosili ime Ilira:
''Sveti Otac u uvodu svoga pisma izjavljuje svoju ljubav prema Slvenstvu, i da tu ljubav i dokaže, veli, da mjesto dosadašnjeg ilirskog zavoda Sv. Jeronima ustanovljuje zavod za hrvatski narod. Srpski narod je jedna grana Slovenstva, kao što ga obuhvata i ilirsko ime; a najnovija politička doktrina, nametnuta hrvatskom narodu, ne priznaje i niječe egzistenciju srpskog naorda: i ta doktrina odlukom Svetog Oca sada se usvaja! To očevidno protivurečje između njegove ljubavi prema Slovenstvu i njegove odluke protivne Srpstvu, dokazuje da Sveti Otac nije imao na um odakle potiče i kuda smijera ta hrvatska doktrina, te su njegovi savjetnici, koji stoje na čelu te političke struje, mogli izdejstvovati takvu odluku''.
Ova srpska glasila s početka dvadesetog stoleća upućuju čitaoce da je Sveti Jeronim iz srpskog naroda – a njegov zavod u Vatikanu ustanova Srba katolika.
Primerci novina s ovim (i drugim sličnim tekstovima) nalaze se u SANU.
 
I filolozi protiv zvanične istorije

Zagovrnicima srpskog (slovenskog) starosedelaštva na Balkanu i u Podunavlju su pritekli u pomoć filolozi. Nisu to učinili s namerom da se spore s pristalicama zvanične istorije, ali su njihova filološka istraživanja ukazala da je nemoguće objasniti najstarije poznate nazive planina, reka, jezera i naselja bez prisustva Srba (Slovena) u Podunavlju. Prema filolozima, druge pretpostavke su neodržive. Razložno obaveštavaju da ljudi u svom prirodnom okruženju daju imena iz svog jezika – nikako iz jezika suseda, a pogotovo ne iz jezika udaljenih plemena, kako, u ovom slučaju, zvanična istorija udaljuje antičke Slovene od Dunava i Balkana. Sledstveno ovakvom zaključku, filolozima nije preostalo ništa drugo nego da potvrde da je prvo pismo na svetu rođeno na obalama Dunava i da su mu tvorci Sloveni.
Branioci slovenskog doseljavanja na Balkan u Srednjem veku su najranjiviji u sučeljavanju sa filolozima. U ovoj nauci, nema mesta za jedan ili drugi zaključak, kako je to izvesno kad je reč o sadržaju drugih istorijskih izvora. U slučaju filološke nauke, nema dvoumljenja. Ako je na određenom području živeo neki narod, na njemu su ostali tragovi njegove kulture i jezika. Pred ovako jednostavnom činjenicom, zanemeo je i profosor na Sorboni Pjer Šatren. Pred njim je branila doktorsku tezu Olga Luković-Pjanović o srpskim rečima u starom grčkom jeziku. Zaprepašćenje – ako se profesor složi s Olginom tezom, moraće priznati da su Srbi, od najdavnijih vremana, bili susedi Grcima, a to zvanična istorija ne prihvata? Želeo je da odbrani zaključke zvanične istorije, ali u filologiji nije imao argumente. Ovaj svojevrsni ''gordijev čvor'' je rešio tako što doktorsku tezu studentkinje iz Srbije nije komentarisao. Rekao je:
Gospođo, ja se s Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu lektora grčke filologije, jer ste je zaslužili.
 
O tragovima srpskog (slovenskog) jezika na Podunavlju i u Indiji, napisali su mnogi autori: Indusi, Rusi, Francuzi, Slovaci, Italijani, itd, ali ćemo se zadržati samo na knjizi ruskog filologa Olega Nikolajeviča Trubačeva. Izdala ju je Ruska akademija nauka – Istorijsko filološko odeljenje: Etnogeneza i kultura drevnih Slovena.
Trubačov prati genezu slovenskih naroda na osnovu istorijskih, geografskih, arheoloških i lingvističkih istraživanja. Posebnu pažnju posvetio je hidronimima, etnonimima i antroponimima u Evropi i Aziji, a i razvoju indoevropskih jezika. Jedan je od vodećih filologa u svetu i svoje zaključke je čitao na mnogim naučnim skupovima. Ukratko, objašnjava da je prapostojbina Slovena srednji tok Dunava – teritorije s njegove leve i desne strane. Znači, tvrdi isto ono što iznose ''novoromantičari'' u svojim delima. Tu, u Panoniji i na Balkanu, kaže Trubačov, poniklo je i prvo pismo. Naučni rad pod naslovom: O Srednjedunavskoj prapostojbini Slovena pročitao je na Skupu slavista u Bratislavi 1993. i na Skupu slavista u Budimpešti, u oktobru 1995. Trubačov je o toj prapostojbini Slovena, na srednjem Dunavu – do Đerdapa, podneo referat: Slovenski jezik i istorija – kao osnova etnogeneze i na Skupu južnoslovenskih slavista u Beogradu, 1995.
Istraživanje O. N. Trubačova je potvrda da srpski ''novoromantičari'' nisu posebna pojava u Evropi - da nisu jedini koji su posumnjali u zaključke zvanične istorije o Slovenima. Time je obaveza naših istoričara da, pri odbrani svojih stavova, podvrgnu kritici naučni rad O. N. Trubačeva i istraživanja mnogih drugih naučnika - na koje se Trubačov poziva i čija istraživanja, takođe, upućuju da je Dunav prapostojbina slovenska.
 
Kako razumeti Porfirogenita?

S obzirom da će na naučnom skupu u Nišu biti u centru rasprave spisi vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita, osvrnućemo se na njihove sadržaje - na osnovu kojih je prihvaćeno tumačenje da su se Sloveni pojavili na Dunavu tek u 6. i 7. stoleću posle Hrista.

Dr Jovan I. Deretić i njegovi istomišljenici upozoravaju da su i poruke cara Porfirogenita krivotvorene – prilagođene unapred donetom zaključku da su Srbi (Sloveni) osvojili zemlje drugih naroda - ni pre ni kasnije, nego u 6. i 7. stoleću Nove ere. Zato što za druge periode nije bilo pogodnog starog zapisa – pogodnog za domišljanja, kakav je ovaj cara Porfirogenita. Budući da je neprecizan u opisu poznatih događaja – bez vremenskih određenja, tumačima je pružena mogućnost da navedu da se Porfirogenit prevario i da nije reč o naznačenom stoleću, nego o nekom mnogo kasnijem. Ako čitalac pomisli da su takve igre vremenom i pojmovima nemoguće kod autora najviše stručnosti, neka pročitaju tekst vizantijskog cara i komentare jugoslovenskih akademika. Reč je o prilikama u Rimskom Carstvu u vreme cara Dioklecijana. Bilo je to vreme na kraju trećeg veka Nove ere i verovali ili ne, Porfirogenit spominje, i u trećem stoleću, Slovene na Dunavu, ali tumači njegovih spisa kažu da car nije pisao o trećem, nego o šestom stoleću. Da bi nam ovo bilo jasnije, podsećamo da je ovde reč o dve države – u vreme Dioklecijana (3. stoleće), imamo Rimsku Imperiju, a u 6. i 7. stoleću Vizantiju. Kako se desilo da Porfirogenitov zapis o Dioklecijanu i njegovom vremenu, akademici podele na dva dela – pa ovaj drugi premeste i vežu za događaje 300 godina posle Dioklecijana?
 
Taj drugi deo zapisa je prebačen (datovan) iz Rima u Vizantiju, kaže dr Jovan I. Deretić, zato što se u njemu, tako rano, spominju Sloveni na Balkanu. A ako su Sloveni bili stanovnici Panonije na Dunavu u vreme Dioklecijana, onda to isključuje svaku mogućnost doseljavanja Slovena iz ''prapostojbine'' na Balkan u 6. i 7. stoleću posle Hrista. Evo spornog (bolje reći nejasnog) Porfirogenitovog opisa Dalmacije u vreme rimskog cara Dioklecijana (3. stoleće):
''Ovaj car Dioklecijan podiže grad Split i u njemu sazida palatu koja se ne može ni rečima ni perom opisati, od čije nekadašnje velelepnosti stoje i do danas ostaci, iako ih je dugo vreme oštetilo. Šta više, i grad Diokliju, koji sada drže Dioklecijan (Dukljani), isti car Dioklecijan podiže, zbog čega su stanovnici te zemlje nazvani Dioklecijanima. Vlast ovih Romana protezala se do reke Dunava. Jednom prilikom oni (tj. Romani) želeći da pređu reku i upoznaju stanovnike s one strane reke, prešavši nađoše slovenska plemena nenaoružana koja se zvahu i Avari. I niti su ovi (Romani) očekivali da s one strane reke ima nekih stanovnika, niti (Sloveni) da ih ima s ove. Pošto su Romani zatekli ove Avara nenaoružane i nespremne za rat, napadnu ih, pokupe plen i roblje i vrate se''.
 
Naši akademici objašnjavaju prvi deo ovog teksta na prihvatljiv način. S obzirom da Porfirogenit obaveštava da su Romani iz Dalmacije preduzeli vojni pohod preko Dunava, oni tačno zapažaju da je ta oblast imala svoju vlast i, ovim osvrtom, daju za pravo Porfirogenitu:
Oblast Duklje (kasnije Zeta i Crna Gora) odeljena je administrativnom reformom 297. godine od velike provincije Dalmacije i postala samostalna upravna jedinica – provincija Prevalitana.
 
Dalje tumačenje Porfirogenitovog teksta od strane Srpske akademije nauka je više nego zagonetno. Gornji zapis Porfirogenita, u delu gde govori o Slovenima i Avarima, akademijini istoričari tumače, i uveravaju, da se odnosi na 6. stoleće, a ne na treće - s kojim je Porfirogenit započeo svoje pripovedanje, pod naslovom O Dalmaciji i susednim plemenima. A reč je o istom pasusu. No, naši ga istoričari razbijaju – deo sadržaja vežu za treće stoleće (to smo videli u gornjem citatu), a deo za šesto i za Vizantiju (što ćemo videti u sledećem citatu):
Ovaj podatak jasno pokazuje da je vizantijska vlast dopirala do Dunava.
Česta je pojava kod vizantijskih pisaca da nekoliko plemena, koja zajednički napadaju carstvo, nazivaju jednim imenom, po ljudstvu koje ih je vodilo i povezuivalo u jednu celinu... Sloveni su, počevši od kraja 60-tih godina 6. veka, zajedno s Avarima napadali na vizantijske provincije na Balkanskom poluostrvu. Ti zajednički napadi traju do velike opsade Carigrada 626. godine i neuspeha Avara u ovom poduhvatu, posle čega se centar avarske države pomera više prema severu.
 
Dr Jovan I. Deretić upućuje da se dobro pročita Porfirogenitov tekst i da će se videti da nema nikakvog oslonca u njemu za zaključak naučnika na čelu s B. Ferjančičem da Porfirogenit ovde govori o Vizantiji. Dodaje da ne postoje ni drugi izvori koji bi, dopunjavajući i razjašnjavajući Porfirogenitov rukopis, dali za pravo jugoslovenskim istoričarima da ovako zaključuju. Ako se Porfirogenitov tekst podvrgne samo logičkom sudu, videće se da nema stručnjaka koji bi mogao zaključiti da je u njemu reč o dva vremenska perioda - udaljena jedan od drugoga 300 godina.
 
Pogrešan zaključak je prisvojen od Srpske akademije nauka, tvrdi dr Jovan I. Deretić, samo zato da bi se od ovog dokumenta načinio stub na kojem će počivati tzv. doseljavanje Slovena na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija. Zanimljivo je da akademici nisu našli za shodno da objasne (bar nekako) kako je moguće da jedna oblast s lokalnom upravom u Rimu zadrži takav status i u drugoj državi – Vizantiji, posle 300 godina i u bitno izmenjenim međudržavnim odnosima na Balkanu? Ta oblast - Prevalitana možda je i mogla da preduzima vojne pohode preko Dunava u 3. stoleću, kako nas obaveštava Porfirogenit, a da bi to činila i u vreme Vizantije, morala bi imati i u njoj status onakav kakav joj je darovao rimski car Dioklecijan. Istoričari nas o takvom statusu Prevalitane u Vizantiji ne obaveštavaju, mada pišu da je ona taj vojni pohod preduzela u 6. stoleću. Dr Jovan I. Deretić odbija takvu mogućnost i tvrdi da Prevalitana, u 6. stoleću, nije ni bila pod vlašću Vizantije, nego je predstavljala značajnu oblast u Srbiji.
 
Ako pretpostavimo da ni jedna strana ne može sa sigurnošću tvrditi da je u pravu u pogledu citiranog dela Porfirogenitove priče o Dalmaciji i Duklji – prvenstveno, što se tiče datovanja opisanog (prvog) pokolja Slovena s leve strane Dunava, onda bismo bili obavezni da tražimo potvrdu jedne ili druge pretpostavke na nekom drugom mestu carevog Spisa o narodima. Tako bi se, možda, moglo odgonetnuti da li je Porfirogenit rečeni pokolj nad Slovenima smestio u treće ili šesto stoleće – da podsetimo: istoričari SAN tvrde da je to bilo u 6. stoleću, a dr Jovan I. Deretić da se to moglo desiti i u trećem stoleću, ako tako opisani događaj zavisi samo od činjenice da li je tada Slovena (Srba) bilo ili nije bilo na Balkanu. Bilo ih je, oni su starosedeoci Balkana, uporan je dr Deretić.
 
Naše nedoumice bi mogle biti otklonjene sledećim svedočanstvom Porfirogenita:
''Među onima koji su se preselili u Raguzu su ovi: Grigorije, Arsafije, Viktorin, Vitalije, Valent – arhiđakon, Valentin otac protospatara Stefana. A otkad se oni iz Salone preseliše u Raguzu, do danas ima 500 godina, a sad imamo 7. indikt 6.457 godine''.
Evo, s obzirom na vreme svoje vladavine, car Porfirogenit ovde piše da su Sloveni zauzeli Salonu u Dalmaciji u 5. stoleću. To je skoro 200 godina pre vremena kad je vizantijski car Iraklije (610 – 641) dozvolio, kako zvanična istorija tvrdi, naseljavanje Slovena na Balkanu. Ovo svedočenje cara Porfirogenita je u saglasnosti s tvrdnjama dr Jovana I. Deretića o osnivanju Srbije u petom stoleću.
Mnogo pre današnjeg vremena je bilo istorijskih dela o osnivanju Srbije u petom stoleću – 490. godine. Katolički sveštenik iz Dalmacije iz 18. stoleća – Andrija Kačić Miošić je napisao knjigu „Presvetlom gospodinu“, štampana u Zadru 1856. U njoj je pobrojao sve vladare Srbije od 490. godine do kasnog Srednjeg veka. Možemo biti sigurni da je Andrija Kačić Miošić podatke o Srbiji iz petog stoleća (bez obzira što tu Srbiju zove Slavenskim Kraljevstvom) našao u arhivama Vatikana.
 
Mogli bi se i neki tekstovi kod cara Porfirogenita dovesti u vezu s ovom Srbijom iz petog stoleća, ali to, svojim komentarima Spisa, ne dozvoljavaju jugoslovenski (srpski) istoričari. Tako, kad uočimo da nam je car Porfirogenit pomogao da ranije citirani rimski pokolj nad Slovenima smestimo u 5. stoleće, istoričari Srpske akademije nauka nas upozoravaju da se pisac Porfiregonit prevario i da on ne opisuje događaje iz petog stoleća, nego iz mnogo kasnijeg vremena. Evo kako to objašnjavaju:
Na osnovu ovog podatka, dobija se 449. godina kao datum pada Salone u ruke Slovena i Avara, što svakako nije tačno. Bury pretpostavlja da je ova godina proizvod dubrovačke tradicije koja je događaj spojila s napadima Atile, dok Niderle, Manuel I, 60, misli da je car pomešao napad Gota 449. godine sa zauzimanjem Solina početkom 7. veka. Najprihvatljivije je da je data godina rezultat greške kasnijeg prepisivača. Međutim, značaj ovog hronoškog podatka je u tome što jasno određuje vreme sastavljanja 29. glave DAI, sedmog indikta 948/9 godine.
 
Kad se pogleda ovakav pristup istorijskom izvoru, onda se mora dovesti u sumnju njegova vrednost. Jer, i protivnicima zvanične istorije se mora dati pravo koje su za sebe uzeli zagovornici slovenskog doseljavanja na Balkan. Onda će oni postupiti na isti način – tamo gde im odgovara Porfirogenitov tekst reći će da je tačan, a tamo gde im ne odgovara, utvrdiće da to ''svakako nije tačno'', kao što su to učinili, u citiranom slučaju, priređivači u Srpskoj akademiji nauka.
Ovako, delimično prihvatan a delimično odbacivan, Porfirogenitov spis ne bi mogao biti podloga za prihvatanje teze da su Sloveni (Srbi) došli na Balkan u 6. i 7. stoleću. Tako nešto bi moralo biti potkrepljeno drugim brojnim i pouzdanim svedočanstvima, ali Jovan I. Deretić, izričito, navodi da takvih dokumenata u svetskim arhivama nema i da se zato odlučio da naučni skup posveti analizi Porfirogenitovog Spisa o narodima.
 
Porfirogenitova svedočenja o Hrvatima

U Porfirogenitovom Spisu o narodima, 30. glava je posvećena Hrvatima – glasi Izlaganje o provinciji Dalmaciji. Ovde je car svedočio o vremenu od 6. do 10. stoleća, čime je podelio istoričare, jer mu jedni veruju, a drugi nikako. Priređivači njegovih spisa u Srpskoj akademiji nauka su utvrdili da ovo poglavlje, i neka druga, Porfirogenit nije mogao napisati - nepoznati autor ih je dodao carevim rukopisima. To dokazuju, pored ostalog, i činjenicom da je u Spisu o narodima opisan i događaj posle Porfirgentiove smrti (959):
Iz svega navedenog, sledi da je V napisana od nepoznatog autora i naknadno unesena u DAI. Slične primere nalazimo u De cerlmonlls, gde se u opisu carskih grobova u crkvi Sv. Apostola u Carigradu, navodi grob Konstantina Porfirogenita i gde se opisuje krunisanje cara Nićifora Drugog Foke 963. godine.
 
Srpski akademici su, kako to i priliči, navodili kratke zaključke i onih koji veruju u navedene podatke i onih koji u njih sumnjaju ili ih odbacuju. No, dr Jovan I. Deretić se ne priklanja ni jednoj, ni drugoj grupi. On tvrdi da je Glava 30. Spisa o narodima čist falsifikat, da je pisana u novije vreme (možda u 17. stoleću) i da su njime katoličke države i Vatikan nameravale podržati ''hrvatsko državno pravo'' – krivotvoreći da su srpske teritorije bile u granicama kratkotrajne srednjevekovne hrvatske države. Po njegovom mišljenju, falsifikator je imao nameru da istoričare obaveže na tri ''istorijske istine'' – opravdavale bi uključivanje srpskih zemalja u neku od budućih hrvataskih državnih tvorevina:

1. pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji pre nego što to drugi istorijski izvori beleže,
2. srednjevekovne hrvatske granice na Cetini (mnogo južnije od stvarnih) i
3. nadležnost Rimokatoličke crkve nad Hrvatskom, (mada su Hrvati bili pod jurisdikcijom Patrijaršije u Carigradu).

   1.      Pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji

Glava 30. Spisa o narodima donosi imena hrvatskih vođa, pa i imena njihovih sestara, iz 7. stoleća, mada takve podatke nema za Srbe, koji su višestruko brojniji od Hrvata. Dr Deretić i zbog ovoga veruje da je u pitanju falsifikat, pošto drugi izvori ne potvrđuju tako nešto, a pogotovo ne potvrđuju prisustvo Hrvata u Slavniji i Dalmaciji početkom 7. stoleća, kako to piše u Glavi 30. Pogledajmo:
''Videvši da je ova zemlja dobra, Avari se nasele u njoj. U to vreme, Hrvati stanovahu s one strane Bagibarije (Bavarske), gde su sada Belohrvati. A jedna porodica, odelivši se od njih, naime petoro braće: Klukas, i Lovelos, i Kosenic, i Muhlo, i Hrvat, i dve sestre Tuga i Buga, sa svojim narodom stignu u Dalmaciju i ovu zemlju zateknu pod vlašću Avara. Pošto su ovi nekoliko godina međusobno ratovali, Hrvati odnesu pobedu i jedne od Avara pobiju, a preostale prinude na pokornost''.
 
U 31. glavi se precizira da su Hrvati došli u Dalmaciju na poziv vizantijskog cara Iraklija, ali se time opet sve remeti – Iraklije je vladao od 610. do 641, a ova navodna hrvatska pobeda nad Avarima i hrvatski ulazak u dalmatisnki grad Salonu desio se 602. godine – pre nego što je Iraklije stupio na presto. Vidi se da Spis o narodima vrvi greškama. To je uočio i prof. Relja Novaković, pa će pozivati istoričare na oprez. Citira opis gornjeg događaja iz Glave 31. Spisa o narodima:
''Ovi Hrvati dođoše kao prebeglice caru Romeja, pre nego što Srbi prebegoše istom caru Irakliju, u vreme kada Avari ratujući proteraše odavde Romane... Ovi Romani behu proterani od Avara u dane istog cara Romeja Iraklija... Po naređenju cara Iraklija ovi Hrvati zarativši i odavde isteravši Avare, nasele se, po naređenju cara Iraklija u toj zemlji Avara, u kojoj i danas stanuju''.
 
Prof Novaković iznosi svoje mišljenje:
Iz analize hronoloških vesti iz DAI u vezi sa dolaskom Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo, dobijamo utisak da među vestima sastavljača DAI ima nesklada zbog kojeg je teško zaključiti da se sve to desilo u vreme kad su Avari proterali Romane. Ako pažljivo pratimo šta o napadu na Salonu beleže pisci glave 29. i 30. i ako proverimo šta o istom događaju kazuju papa Grgur Prvi i Toma Arhiđakon, dobijamo utisak da su Avaro-Sloveni stigli u zaleđe Salone ubrzo posle 582. godine, tj. ubrzo posle pada Sirmijuma, a da su samu Salonu zauzeli najkasnije 602. godine, što znači gotovo osam godina pre nego što je Iraklije i došao na vlast.. Naime, ako su Avaro-Sloveni još krajem 6. i u samom početku 7. veka zauzeli dobar deo kontinentalne Dalmacije, a zatim i Salonu i njeno područje, kako je moguće da su Hrvati prebegli caru Irakliju ''u vreme kada Avari ratujući proteraše odavde Romane..'', jer bi sve to bilo pre nego što je Iraklije i postao car''.
 
Da bi čitaocu bilo lakše razumljivo zbog čega se ne može niko pouzdati u Porfirogenitov Spis o narodima i zašto nema osnova da se veruje o dolasku Hrvata u Dalmaciju 602. godine, skratićemo zapažanje prof. Novakovića na dve protivrečnosti u Glavi 31. Porfirogentovog spisa:
Ako su Avaro-Sloveni vladali Dalmacijom 602, a ne Vizantinci, onda Hrvati nisu mogli prebeći vizantijskom caru Irakliju u tu istu Dalmaciju – čak da je on tada i bio car! U Dalmaciji nije tada bila vizantijska vlast.
 
A da Hrvati nisu bili u Dalmaciji i Slavoniji ni 200 godina kasnije, potvrđuje Ajnhardov letopis o događajima na franačkom dvoru 818. i 822. godine. U ovom dokumentu, gde se prvi put spominju Srbi, a Hrvati ni jednom rečju, nema ništa o nekakvoj ''Dalmatinskoj ili Primorskoj Hrvatskoj'' i ''Posavskoj Hrvatskoj'', kako to piše u Porfirogenitovim spisima. Podaci se odnose samo na Kneževinu Dalmaciji i Kneževinu Posavinu. Ove dve kneževine će hrvatski i srpski istoričari u 19. i 20. stoleću krstiti u ''Dalmatinsku (Primorsku) i Posavsku Hrvatsku'', oslanjajući se, kako smo videli, samo na nepouzdane podatke u Porfirogenitovim Spisima o narodima. Pogledajmo kako uverljivo, na osnovu Ajnhardovog letopisa, prof. Relja Novaković opovrgava mogućnost prisustva Hrvata početkom 9. stoleća u Dalmaciji i Posavini, a time i hrvatske države u njima:
U opisu događaja pred sam početak Ljudevitovog ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal, gde je tada boravio franački car Ludvik, poslanici među kojima se spominje i Borna, ličnost koju istoriografija gotovo bez dvoumljenja smatra knezom Primorske Hrvatske i ne pitajući se da li je uopšte bilo mougće da se među izaslanicima u Heristalu nađe tada i knez Primorske Hravatske... Postavlja se pitanje, zašto je učeni Ajnhard, koji je zbivanja opisao s toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita, Guduskana, Timočana i Ljudevita, kao starešinu Donje Panonije, a o Hrvatima i Hrvatskoj, na tom mestu, po našem mišljenju neobično važnom, nema ni reči''.