Tajne kineskih gastarbajtera u Srbiji

Hrane se isključivo nacionalnim jelima i od igle do lokomotive snabdevaju ceo svet. Ako postoji iko ko nije pazario makar jednu stvar od Kineza, onda je sigurno jeo u kineskom restoranu. A samo tri decenije ranije, svakog ko bi rekao da će pripadnici najmnogoljudnije države uskoro masovno prodavati svoju robu bogatim i tehnološki naprednim Nemcima, Francuzima, Amerikancima... smatrali bi budalom.

Nema slobodnih dana

Početkom 90-ih nekolicina Kineza stidljivo je kročila i na naše tlo. Godine 1998. bilo ih je jedva 30, a danas je njih skoro 6.000 izabralo Srbiju, čitavih 7.000 kilometara daleku od rodne im grude. Nije nepoznat odličan odnos koji je politički vrh nekadašnje SFRJ negovao sa vođama Kine. Predsednik Udruženja kineskih državljana u Srbiji Jing Dongrong kaže da im je zbog prijateljstva Mao Cedunga i Tita kineska politička elita godinama nametala priču o savršenstvu ovdašnjeg sistema.

- Ne zna svaki Kinez gde je Kanada, ali nema onog koji ne zna gde je Srbija. Vaši filmovi su popularni. „Bitku na Neretvi" i „Valter brani Sarajevo" mogu da gledam svaki dan - kaže Dongrong (33), koji već devet godina radi u Beogradu. Doveo je i suprugu i imaju dve ćerke.

Međutim, Kinezi su, pre svega, racionalni. Ovde su isključivo zbog poslovnih poduhvata. Ne kriju da su gosti na (ne)određeno vreme i priznaju da su gastarbajteri. U Srbiju uglavnom dolaze pripadnici srednjeg ili siromašnog društvenog staleža sa diplomom srednje škole iz južne kineske pokrajine Đe Jiang, koja se nalazi između Hongkonga i Šangaja.

- To je tradicionalno trgovački kraj u kom ima najviše gastarbajtera. U svakoj zemlji ima Kineza i kineske robe. Da nismo došli ovde, otišli bismo negde drugde. Šablon je jednostavan: ili ću ja biti taj koji će otići, ili će to biti neko drugi. Bolje je da to budem ja - objašnjava Dongrong poslovnu logiku svojih sunarodnika.

Iako priznaju da vole srpsku teleću čorbu i govedinu, gde god da su, ostaju verni svojoj tradicionalnoj kulturi. Pirinač je i ovde glavna hrana, a štapići za jelo i dalje su glavni pribor. Vredni su, uporni, ali skromni i štedljivi. Godinama rade bez dana odmora. Utorkom, koji se vodi kao neradni dan, sređuju papire i magacine. Iako su stekli kapital, ne idu na letovanja ili zimovanja. Novac čuvaju za robu, proširuju posao. Vole kola, pa dozvole sebi luksuz da potroše za dobar automobil. Na početku osvajanja srpskog tržišta dešavalo se da njih desetoro živi u dvosobnom stanu. Sada neki iznajmljuju i luksuzne kuće od 120 kvadrata.

Slabo izlaze, okupljaju se po stanovima. Idu na pecanje, a Kinezi koji žive u Beogradu dva puta sedmično treniraju košarku. Imaju i dresove. U Kini su kazina zabranjena, pa u Srbiji strastveno prate fudbal i posećuju kladionice.

Poseta deci i robi

Na prvom mestu im je porodica. Decu rođenu u Srbiji daju u internacionalna zabavišta ili unajmljuju bebisiterke. Kada stasaju za školu, vode ih u Kinu jer moraju da imaju klasično kinesko obrazovanje. Ubeđeni su da će za 10 do 20 godina kineski jezik preuzeti lidersko mesto od engleskog zbog ekspanzije kineske ekonomije. Tamo ih čuvaju rodbina, babe i dede, a roditelji ih obilaze na svaka tri-četiri meseca, kada idu po robu. Da ne bi bili razdvojeni od dece, planiraju da u Beogradu otvore školu i dovedu nastavnike iz Kine.

Ćiu Ping (35), koji se trgovinom ovde bavi osam godina, kaže da svaki Kinez, čak i onome ko mu je šesto koleno po srodstvu, ima porodičnu obavezu da obezbedi sve uslove za početak biznisa u novoj sredini. Iako su vezani i čvrsto se drže jedni drugih, priznaju da i među njima ima rivaliteta.

- Desi se, posvađamo se, ali i vaši zubi zagrizu vaš jezik. Mi smo ovde s jednim ciljem, da radimo a ne da se svađamo - brani svoje sunarodnike Ping.

Ne žale se na prijem u Srbiji, osim što ih često presreću lokalni mangupi koji znaju da Kinez kod sebe uvek ima keš. Većina Kineza su preduzetnici i dužni su da plaćaju porez, penziono, zdravstveno i invalidsko osiguranje. Ipak, ne planiraju da ostanu u Srbiji i ne zanima ih srpska penzija.

- Ionako od vaše penzije ne može da se živi, ni stan da se plati, jedva se skrpi za hleb i mleko za jedan mesec - kaže Dongrong.

Leče se u privatnim klinikama, retko u državnim. Ne mogu da gube vreme na zakazivanje i čekanje u redovima. Čim je bolest ozbiljnija, idu u Kinu jer više veruju tradicionalnoj kineskoj medicini. Ne dozvoljavaju sebi da umru u Srbiji. Ako se to ipak desi, kremiraju pokojnika i pepeo šalju u Kinu.

Ne sviđa im se što u Srbiji ništa ne mogu da planiraju, da krenu u krupne investicije, jer im je boravak neizvestan, a uslovi poslovanja nepovoljni. Ipak tvrde - čoveka gde god da bacite, on se snađe. Podseća na srpski optimizam.

Vizu produžavaju svaka tri meseca, a taksa je previsoka

Nijedan Kinez u Srbiji nema naše državljanstvo. Nije im dozvoljeno da imaju dva državljanstva, pa kad bi uzeli srpsko, osećali bi se kao da su se odrekli sopstvenog identiteta. Drugo, Srbija sporo napreduje, nije u EU i silno ih zbunjuju zakoni koji se stalno menjaju. Zato, Zou Čenke (30), koji je u Srbiji pet godina, kaže da Kinezima nije potrebno državljanstvo već sigurnost. Ima primedbe na produžavanje boravka.

- Produžavaju vizu na tri i sve ređe na šest meseci. Taksa za biznis vizu za preduzetnike, a većina nas to jeste, iznosi oko 20.000 dinara. A svaki put je neizvesno da li ću i na koliko dobiti vizu na osnovu preduzeća koje ovde posluje godinama - žali se Čenke.