Lada niva – od Lamanša do Himalaja

„Vozim ’ladu nivu’ već dve godine i prokleo sam je mnogo puta. Posle svega 5.000 pređenih kilometara zapalila se električna instalacija. Potom sam morao da menjam diskove za kočenje, kvačilo, da prilagođavam svećice pošto su nove izuzetno osetljive na loše gorivo... Možda bi upalilo da sam je vozio na votku...

Ipak, sve pomenuto nije me koštalo više od 700 evra, a ’niva’ se pokazala kao sjajan terenac, jednostavan, lakši od svih lendrovera koje sam imao pre toga. Sa blokiranim diferencijalom mogao sam bez problema da se krećem preko svake površine, uključujući zaleđenu, da se kotrljam kroz blato, pentram uz peščane dine, gazim preko nabujalih reka... Možda muziku sa radija i nećete čuti baš najbolje, usled buke motora, ali zato će vam biti toplo i na 25 stepeni ispod nule. I još nešto, Dži-Pi-Es mi uopšte nije neophodan, umem da čitam geografske karte...”

Ovako je svoje iskustvo sa najpopularnijim ruskim terencem opisao jedan Britanac. Sa njegovim mišljenjem verovatno bi se složili i drugi vlasnici „nive”, simpatičnog četvorotočkaša rođenog u sovjetsko vreme, 5. aprila 1977. O kakvom automobilu je reč neka svedoči i podatak da je, kada je reč o prodaji van granica nekadašnjeg SSSR-a i današnje Rusije, „niva” do sada našla vlasnike u preko 100 zemalja sveta, i u više od 500.000 primeraka.

Moguće ju je videti svuda: u Kanadi, Južnoj Americi, Evropi, Aziji... Negde pod nazivom „sport” ili „tajga”, ali uvek u istom obliku i sa istim znakom proizvođača iz Toljatija na haubi motora. Reč je o prvom u svetu terencu namenjenom širokoj publici i direktnoj preteči današnjih popularnih „terenaca za civile” poznatijih po skraćenici – SUV.

Ono što ga odlikuje u odnosu na ostale SUV aute jeste to što su za njegovu izradu korišćeni delovi standardne „lade” čime je i cena dovedena na nivo pristupačan svakome. A o tome da je namenjen širokim masama kazuje i to što se uz njega isporučuje impozantan komplet alata koji omogućuje svakom vlasniku da sam popravi ili podesi pojedine delove vozila, već prema sopstvenom nahođenju, ili uslovima eksploatacije.

A da će se „niva” snaći u svakojakim uslovima potvrđeno je i prilikom izgradnje tunela ispod Lamanša. Kompanija zadužena za ovaj istorijski projekat snabdela se sa 45 ruskih četvorotočkaša, kako bi posao na terenu išao bez zastoja. Ne bez razloga, „niva” se pre toga dokazala na planinskim drumovima, poljanama, pa čak i – ispod vode. Uspešno se nosila sa konkurencijom na relijima „Pariz–Dakar”, „Pariz–Tunis”, „Reliju faraona”, „Pariz–Peking” i drugim sličnim takmičenjima.

Postigla je i neke rekorde: popela se na 5.726 metara nadmorske visine na Himalajima, stigla na Severni pol, puštana je iz aviona uz pomoć padobrana... Dvanaest godina je verno služila zaposlene na polarnoj stanici „Belinshauzen” na Antarktiku, u čijim bespućima se temperatura koleba između 5 stepeni iznad i 54 stepena ispod nule.

Automobil koji se bez bitnijih izmena proizvodi već 34 godine, a takvi se mogu izbrojati na prste, zaslužuje svako poštovanje.

Ali vratimo se vlasnicima „nive” koja kao da je dušu dala za prepravke po principu – uradi sam. Ko je hteo da promeni motor, promenio je. Kome je smetala buka, svojeručno je skidao unutrašnji tapacirung i stavljao novi, dodatno ojačan materijalima za prigušivanje zvuka. O promeni svetlosne signalizacije, dodavanju kojekakvih šminkerskih detalja, farbanju u najluđim kombinacijama boja i prepravljanju u traktor, kuću za kampovanje ili kokošarnik – da i ne govorimo. Upravo tu je do izražaja dolazio onaj komplet alata pomenut ranije u tekstu.

Od vlasnika se tražila samo mašta. Sve ostalo bilo je pri ruci. Slično kao u stara vremena, kada su svašta morali da istrpe „folksvagen buba” ili „sitroen spaček”.

„Lada niva” je definitivno automobil za avanturiste. Uostalom, da li su nam baš uvek potrebni ABS, vazdušni jastuci, centralno zaključavanje, specijalno ogibljenje, satelitski radio, Dži-Pi-Es… Naravno, 21. vek još je tek na početku.