Otvoreno pismo Tadiću: Nemaš pravo da pričaš o bebama

 Gospodine Borise Tadiću, predsedniče države Srbije,

Ovih danas ste se zarad svojih interesa i interesa koalicije koju predvodite, opet maskirali: ovog puta ste postali „ljubitelj beba“. Najavljujete 2012. kao „godinu beba“, i verujete da će neko opet poverovati u Vašu laž, kao što Vam je poverovao 2008. godine, kada ste bezočno slagali da ćete, ako Vaša stranka bude na vlasti, zaposliti 200 hiljada ljudi. Svoju lažljivost ste dokazali stvarnošću u koju ste nas uveli: umesto da zapošljavate ljude, bez posla i hleba ste ostavili 250 hiljada nesrećnika, od kojih su neki, možda zavedeni Vašim lažnim osmehom srednjoškolskog psihologa, glasali za koaliciju kojoj ste na čelu. No, pošto verujemo da je mnogo više onih koji su prozreli (i prezreli) Vaše laži, obraćamo Vam se, jasno i glasno, kao i uvek.
 

G. Tadiću, kakve Vi veze imate sa bebama?

Godine 2011. je u Srbiji sproveden popis. Po njemu, manje nas je 400 hiljada nego što nas je bilo 2002. Ovaj genocid (jer druge reči nema da se opiše gubitak našeg stanovništva) zbio se, između ostalog, i u doba Vašeg predsednikovanja, koje već osam godina razara Srbiju. Ne možete se izvlačiti na Miloševića i njegove ratove: on nije bio na vlasti kad se ovaj genocid (koji i danas traje) dešavao; pod Vašom dirigentskom palicom iz Srbije svake godine iščezne preko 30 hiljada ljudi više nego što ih se rodi (grad veličine Gornjeg Milanovca). Naravno da to nije slučajno: kao slepi poklonik priče o tome kako Evropska Unija nema alternativu, Srbiju ste uveli u ludilo divljačkog liberalnog kapitalizma, razarajući sve što se razoriti može, ostavljajući ljude bez posla, hleba i nade, i neprestano mantrajući svoju EU mantru koja nas je dovela dovde. Sećate li se kako ste pretili nacionalno orijentisanim strankama posle izbora 2008. da ćete ih „demokratskim putem“ sprečiti da formiraju vladu koja će nas vratiti u devedesete? Sada, četiri godine posle toga, kao zadušna baba (ili, što bi Crnjanski u „Seobama“ rekao za grofa Berenklau, kao „baba kojoj se smučilo“) idete po Srbiji i pričate kako će nam 2012. biti još teža, i kako treba da se na to spremimo; dakle, spremate se da nas uvedete u još gore stanje nego devedesetih godina 20. veka (kada se srbski narod borio da ostane svoj na svome u antisrbskom ratu za jugoslovensko nasleđe, i kada smo bili izloženi NATO sankcijama i NATO bombama), i nimalo griže savesti ne osećate što ste pre četiri godine lagali, obećavajući biračima pečene ševe sa EU plavog neba poprskanog EU žutim zvezdama. 

I Vi biste sad da brinete o bebama, Vi i Vaši gaulajteri, koji su urnisali Srbiju i vratili je u kameno doba (oh, da, zaboravili smo most na Adi, kojim bi NATO trupe trebale da putuju na Bliski istok, zar ne?), Vi, zbog kojih mladi ljudi ne mogu ni da se žene, ni da se udaju, jer nemaju od čega da žive i nemaju gde da žive, nego ih roditelji-penzioneri izdržavaju do 35–40 godine života, a vreme provode u roditeljskim stanovima i kućama, ako negde nisu odmaglili „trbuhom za kruhom“? Vi, g. Tadiću, i Vaši politički saradnici, jeremići, stefanovići, đelići, dinkići, jelašići, pajtići, čankovi, draškovići, bajatovići, dačići, mrkonjići, malovićke, petrovići i naravno, kumići-šutanovci, i vaši drugari, šaperi, krstići, tuckovi i đilasi, nezasite tajkunske čeljusti našeg jada i bede, Vi, Vi da brinete o bebama? Sram Vas bilo!

Znate li Vi, g. Tadiću, koliko danas KOŠTA OPSTANAK JEDNE BEBE? Znate li koliko su kašice i sokići (mi ćemo Vam reći: od sto do dve stotine dinara PO KOMADU)? A koliko su pampers pelene? A koliko košta osnovna oprema, od kreveca do kolica? Ne znate? Naravno da ne znate. Vi i Vaše partijske kolege imate toliko da to uopšte ne mora da Vas zanima, dok ljudi u Srbiji, ako uopšte rade, rade za platu od 200 do 400 evra (i ko ima 400 evra, taj je „viša srednja klasa“ ), i s mukom se dovijaju da jedno ili dvoje dece podignu i od njih načine ljude. Vaša komšinka, Ivanka Jelesić (60), dočekala je, recimo, ovogodišnji Božić sa svojim sinom Dimitrijem, obolelim od raka, tako što je spremila 300 grama pasulja i otvorila konzervu sardine. Žena je na poslu provela pun radni vek, i zaradila penziju od 12 000 dinara, od koje ne može da živi (Alo, 8. januar 2012). A u Srbiji je 700 hiljada siromaha („Blic“, 6–7. januar 2012). Za to vreme, Vaš koalicioni partner, Dušan Bajatović, mesečno prima 1 246 675 dinara. Član Vaše stranke, Aleksandar Vlahović, ima SEDAM STANOVA („Pravda“, 24–25 decembar 2010). Vaš koalicioni partner, Branko Ružić, jedan od čelnika SPS-a, nosi „roleks“ sat vredan 10.000 dolara („Kurir“, 4. januar 2012). Za to vreme, narod tone u veliku bedu. A kako Vi najavljujete, budućnost će biti još crnja. Kakve onda Vi imate veze sa bebama, g. Tadiću?

Da li otimate našu decu?

Šta će uopšte Vama bebe? Pa, Vi donosite zakone koji roditelje bacaju u očaj, oduzimajući im pravo na roditeljstvo. Evo, Vaši su ovih dana pljunuli u lice roditeljskoj Srbiji prednacrtom Zakona o pravima deteta, kojim se svako fizičko kažnjavanje deteta izjednačava sa zlostavljanjem, i preti se oduzimanjem dece od oca i majke koje su dete šljicnuli po guzi da se ne bi opeklo u dodiru sa vrelom peglom ili rernom. Tim bezakonim zakonom ste predvideli da deca mogu da tuže roditelje ako im ne daju džeparac, da mogu da osnivaju udruženja građana i vode politički život, da imaju pravo da zabrane uvid u zdravstveni karton ocu i majci čim napune 15 godina života (da li su Vam stručnjaci za depopulaciju Srbije šapnuli na uvo da devojčice upravo od 15 do 18 godina masovno vrše abortuse, čega je najčešća posledica neplodnost?), a predvideli ste i apsolutnu zaštitu „prava“ dece koja su „pripadnici seksualnih manjina“, čime pokazujete da je ovde homoseksualizam povlašćena polna orijentacija.

Da li Vam je neko možda objašnjavao da su homoseksualci u izvesnom broju slučajeva pedofili, i da pedofili u SAD, preko svog udruženja NAMBLA (North American Man Boy Love Association) sa sve većim izgledima na uspeh traže legalizaciju pedofilije (to je dokazao i učesnik Vaše „parade ponosa“ u Beogradu, oktobra 2010, Holanđanin Van Dalen, prijatelj Vašeg saborca u oblasti ljudskih i manjinskih prava, Čiplića, koji je uspeo da legalizuje učešće dece u takvim paradama po „zemlji lala“, i koga je jedna majka tužila za homoseksualni nasrtaj na njenog sina)? S obzirom da Vaši sapodvižnici, poput Zorice Mršević, koja je bila pomoćnica Vašeg ombudsmana za „rodnu ravnopravnost“ već pišu knjige o čarima homoseksualnih bračnih parova koji usvajaju decu, da se možda Vi zato ne zalažete za što više beba u Srbiji? Pazite, logika je prosta: oduzmeš dete heteroseksualnom bračnom paru i daš ga homoseksualnom bračnom paru, koji će ga voleti i starati se o njemu?

Vaša vlast je svim silama, i na svim nivoima, umesto porodičnih vrednosti, propagirala homoseksualizam i gonila medijski (a neke i policijom i sudom) sve one koji su se za porodične vrednosti zalagali, i ideologiju homoseksualizma tumačili kao još jedan faktor biološkog i duhovnog razaranja Srbije. Ministarstvo kulture, na čijem čelu je bio Vaš jednomišljenik, čuveni Titov glumac Voja Brajović, krajem 2007. je, sa preko 26.000 evra, podržalo sajt gej organizacije „Kvirija centar“, sa ciljem doprinosa razvoju tolerancije, „pravovremenom i objektivnom informisanju i medijskom pluralizmu“. Na tom sajtu su se, između ostalih, mogli naći tekstovi tipa „Istorija analnog odnosa“, „Pušite kao porno zvezda“, ili uputstvo „Kako oralno obraditi ud partnera“. Na tom sajtu su ruganja Srbskoj Crkvi i Kosovu i Metohiji kao srcu Srbije. Posle Voje Brajovića, novi ministar kulture, Nebojša Bradić, nastavio je da podržava ovaj sajt. Koliko ste para uzetih od poreza ovom ojađenom narodu uložili u kampanju za obnovu porodičnog života i rađanja dece (ako se izuzme ono što donosi pare Vašem drugaru Đilasu, a zove se „Vreme je za bebe“, mi takvih programa uglavnom, na našim medijima, ni nemamo)?        
Da li Vi, g. Tadiću, znate koliko se dece godišnje u Srbiji razboli od teških tumora koji su posledica NATO bombardovanja 1999. godine? Ne znate? Pa otidite na onkološka odeljenja naših bolnica, i dečjih bolnica, i videćete. Šta ste preduzeli tim povodom? Zna se: Vi i Vaše milo kumče, ŠuNATOvac, hoćete da nas uvedete u NATO. O tome ste sami pisali u predgovoru za knjigu Bojana Dimitrijevića, „Jugoslavija i NATO“ (Beograd, 2003, str. 5–6), kada ste (gle, čuda - beše to doba intenzivnog uništavanja našeg oružja i ratne tehnike!) bili ministar odbrane SCG. Tada ste pisali: „Evro-atlantske vrednosti su i naše vrednosti /.../ NATO više nije neprijatelj, nego deo naše bezbednosne orijentacije. Mi jasno ulazimo u sistem kolektivne bezbednosti, na čijem čelu je NATO“. Da li ste se tada setili svih onih beba koje je NATO ranio 1999. godine? Da li ste se setili male Milice Rakić?

Vama je promena pola važnija od lečenja dece

Kakav je odnos Vaše vlasti prema deci, najbolje govori ova vest: Ministarstvo zdravlja je najavilo da će 2012. platiti 25 operacija promene pola, dok će za lečenje retkih bolesti, uglavnom dece, izdvojiti sredstva za samo sedam slučajeva. Predsednica Udruženja za retke bolesti „Život“, majka male Zoje, obolele od Batenove bolesti, ne veruje ni da će to sedmoro obolelih dobiti bilo šta od države: „Za obolele od retkih bolesti nema nikakve nade. /.../ Mi nemamo lekove za epilepsiju, nemamo pelene za decu, nemamo specijalnu hranu. Sami kupujemo tube koje im se ugrađuju u stomak, a jedna košta 150 evra. Kupujemo lekove na crno, majke nemaju bolovanje, deca nemaju boce sa kiseonikom“ („Pres“, 4. januar 2012).

Dakle, gospodine Tadiću, okanite se beba, jer sa njima nemate nikakve veze, osim one najjadnije, demagoško-politikantske: bebi-akcije su Vam potrebne da biste ućarili još koji politički poen, da biste još malo našminkali mrtvaca svoje EU priče. Ali, to je mnogo mrtav mrtvac, mrtviji od Josipa Broza i Kardeljevog samoupravljanja. I mnogo smrdi, makar ga kupali u Diorovim parfemima. Dok god ljudi poput Vas i Vaših budu na vlasti u Srbiji, ona će trpeti genocid, i na svakom popisu biće nas sve manje i manje. Evo, sad, baš kad slavite rođendan, najzad razmislite o tome da Vam je vreme da odete u penziju, i da zaboravite da ste ikad bili predsednik Srbije. Ona je vas već zaboravila: postali ste prošlost, verujući da ste budućnost.
                        
„Dveri“ su pokret za život Srbije, i trudiće se da to i dokažu, pre svega boreći se za porodicu i porodične vrednosti, a protiv bele kuge koja je zavladala Srbijom u vreme Vaših mandata. Ovo pismo Vama, pisano u ime života Srbije, poslednji je pokušaj da Vas podsetimo na reči jednog mudrog čoveka da je teže biti čovek nego ministar – ili predsednik jedne stranke i jedne države. Budite čovek, i prestanite da predsednikujete, tobož u ime „boljeg života građana“. Podnesite ostavku jer je Vaša politika poražena i propala.

Život, svaki život, a kamoli istinski bolji život, je negde drugde, a ne tamo gde ste vi!