Pohara Srba i srbskog jezika

Pohara Srba i srbskog jezika ponedeljak, 02. januar 2011, 18:44

 
POHARA SRBA I SRBSKOG JEZIKA

Knjiga Đorđa Janjatovića koja se pred nama nalazi dragocen je dokument o svakorukim polomima koji su Srbe zadesili tokom poslednjih šest-sedam decenija i, kako reče pesnik, doveli ih „dovde“. I sve to – po spisima koji su mogli nastati jedino među Srbima (i, verovatno je, više ni među jednim ozbiljno utemeljenim narodom na planeti), a tiču se nastojanja male grupe njihovih predstavnika koji smatraju da se na potop srbskoga pisma mora gledati kao na prethodnicu zatiranja srbskoga nacionalnog identiteta i, time, upućivanja Srba  prema tminama istorije. Spisi o kojima je reč nastali u okviru delovanja Udruženja za zaštitu ćirilice srbskog jezika „Ćirilica“ u Novom Sadu, odnose se na desetogodišnji period u radu Udruženja (od njegovog osnivanja 2001. do početka 2011) i predstavljaju svedočanstvo o mehanizmima po kojima su komunistički vlastodršci otvorili i vodili hajku na Srbe i srpsku kulturu, a njihovi demokratizovani nastavljači produžili tamo gde su im se prethodnici zaustavili. I Srbe i njihov jezik i pismo izveli na bespuće.
Uz mnoštvo zapisa o najraznovrsnijim oblicima delovanja Udruženja, u knjizi se nalaze i tri opsežna i posebno značajna dokumenta koji osvetljavaju puteve i postupke kojima je to činjeno:
1) Jezičko planiranje posle donošenja novog Ustava Srbije 2006: Teze o srbskom jeziku i ćirilici kao stožeru srpske kulture u 21. veku (188–236);
2) Današnja očigledna okupacija srbskoga jezika hrvatskom latinicom naložena je od komunista, a (ne)skrivena je u Zaključcima Novosadskog dogovora iz 1954. godine (243–281 str.);
3) Odnos komunističkih vlasti prema srbskom narodu i srbskim nacionalnim institucijama (364–416 str.). 
U tim tekstovima temeljito su osvetljene prilike u kojima se danas nalazi srbski narod, kao i putevi koji su do toga doveli, pri čemu iz njih izdvajam više prostih činjenica s kojima se nepametno sporiti.
Prva je ona da je ćirilica bila jedino pismo pravoslavnih Srba od prvoga njihovog sačuvanog slova do pada u komunističko ropstvo, a nezasnovana je tvrdnja da je snažan prodor latinice počeo „još u Kraljevini Jugoslaviji“. O tome svedoči Janjatovićev navod da je „prema jednom bibliografskom pregledu srpske štampe za period 1915–1945. godine 98% naslova srpske periodike bilo na ćirilici“, a valja pretpostaviti da su onaj „ostatak“ mogli donositi srbski socijalisti ili njihove pristalice kao najavu onoga što će se dešavati od 1945. nadalje. To, uostalom, ne treba ni dokazivati onim Srbima koji su još svedoci vremena o kome je reč: ja sam, recimo, u to vreme završavao osnovnu školu i bio u gimnaziji i ne pamtim da se srbski jezik nazivao drukčije nego tako i imao drugo pismo nego ćirilicu. I svakom pismenom Srbinu, kao i svakom njihovom susedu i/li sugrađaninu, to nije nikad trebalo dokazivati i o tome svedoče, svaka na svoj način, makar dve činjenice. Jedna je od njih već banalna: svi su srbski neprijatelji, počev od okupacije Bosne 1878. pa do naših dana, najpre nasrtali na ćirilicu i jednako je zabranjivali i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Sarajevu; ona je druga neobična: kada su Švabe koji su 1945. proterani iz Vojvodine protestovali protiv učešća Nemačke u širenju demokratije osiromašenim uranijumom po Srbiji, činili su to noseći transparente ispisane ćirilicom.
Druga je činjenica ona koja se tiče vremena kad je Srbima počela sistematski da se nameće latinica, ali i „ideologija“ koja je iza toga nastupala i „ideolozi“ koji su je predvodili. O tome Janjatović donosi mnoštvo pojedinosti, počesto takvih koje, i sa istraživačkog stanovišta, predstavljaju pouzdanu osnovu za mnogo dublje uvide i u zakulisne igre koje su u vezi s tim pripremane, ali i u zasluge „glavnih igrača“ koji su to ostvarivali. Sve se to grana u mnogo pravaca, svaki je od njih bio jednako fatalan i za Srbe, i za srpsku kulturu, i za srpsku budućnost, a ja ovde pominjem samo pokoju pojedinost, pri čemu njihovu hijerarhiju svako može određivati prema svojim shvatanjima, a neka ona u mom slučaju bude – proizvoljna.
1) Janjatovićev pregled komunističkih dokumenata, sa raznih kongresa i iz različitih vremena, pokazuje da su njihovi donosioci planirali da Srbiju razbiju na isti način na koji je to s Rusijom učinjeno nekoliko godina ranije. Setićemo se, naime, da je Lenjin iz Švajcarske, preko ratom zapaljene Nemačke, a zatim preko Švedske (sa 20 miliona maraka koje su ga tamo čekale) i Finske, doveden u Peterburg da pokrene „Oktobarsku revoluciju“, a već 1920. KPJ hoće to isto da priredi i Jugoslaviji, s tim što su njene ideje „evoluirale“ od shvatanja o „sovjetskom Balkanu“ do toga da „zapadne Srbe“ treba s tih prostora „prognati kao okupatore“. Janjatovićeva je zasluga što je uspostavio vezu između današnjih prilika u kojima se nalaze Srbi i početaka utemeljivanja projekta kojim je sve to pripremljeno. Neke su pojedinosti u vezi s tim posebno indikativne:
a) „Jugoslavija je imala da se raspadne na posebne države – Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju; Srbija se i ne pominje, dok će se mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju, navodno, »anektirala« srbska buržoazija“;
b) KPJ je podržala ustaški ustanak u Lici (1932); nešto kasnije u zatvoru u Sremskoj Mitrovici sporazum o uništavanju Srba potpisali su Mile Budak i Moša Pijade; na Bujanskoj konferenciji (1943) Miladin Popović i Dušan Mugoša Kosovo i Metohiju obećali su Šiptarima (neprolazna je zasluga Sretena Vukosavljevića, ministra za agrarnu reformu i kolonizaciju, što je odbio da potpiše dekret o iseljavanju tamošnjih Srba kada je 1947. Enver Hodža došao da mu se, u skladu s dogovorom, „preda Kosovo“; Enver se tada vratio praznih ruku, ali je posle toga na Srbe tamo ukinut lovostaj i on ne prestaje do današnjih dana);
v) Na zasedanju Avnoja u Jajcu, na kome je pripremljena osnova za definitivni slom Srbije, ona nije imala svojih predstavnika i o njenoj sudbini tamo su odlučivali oni koji su se potpisivali latinicom i planirali njen sunovrat i koji će je kasnije u sunovrat i odvesti, tj. hrvatski i slovenački komunisti, uz pomoć svojih srbskih specijalista za prljave poslove. Na to ukazuje i činjenica da su komunisti u Srbiji i Crnoj Gori tada imali samo pokrajinske, a u Hrvatskoj i Sloveniji centralne komitete, a razlozi za takav odnos bili su vrlo jednostavni: Srbe je trebalo držati pod kontrolom i onemogućiti im uvid u sve „strateške zamisli“ o onome što se srbskom narodu pripremalo. I upotrebiti ih tamo gde im „učitelji“ nisu mogli stići, recimo – kao „kontrolore lijevih skretanja“ u Hercegovini i Crnoj Gori, tj. tamo gde ustaški nož nije mogao dosegnuti. (Ne znam šta je sve u Hercegovini postigao Petar Drapšin, ali je upamćeno da su u Crnoj Gori krvavo kolo zaigrali M. Đilas i Moša Pijade i da je posle njihovoga boravka tamo počela da se ispisuje knjiga Pakao i komunizam u Crnoj Gori, da se priča o kolašinskom zatvoru i Pasjem groblju, da se pominju Kečina jama i Mačkova jama, da je u ovu drugu „Jovo Kapa ubačio 200 zarobljenih talijanskih vojnika i 400 Srba“ i mnogo drugih strahota.)
v) Sve velike „partizanske pobede i njihove ofanzive“ vođene su po zapadnim srbskim prostorima i njihov je jedini rezultat bio satiranje tamošnjih Srba i priprema terena za ono što će se kasnije događati, a za to se kao potvrda mogu pomenuti i makar tri posebno zanimljiva podatka:
prvi je onaj o sporazumu koji su u Zagrebu 1943. s Nemcima potpisali Milovan Đilas, Vladimir Popović i Vladimir Velebit da ih Nemci „ne uznemiravaju“ dok ne pređu Neretvu i dok na suprotnoj obali ne razbiju velike četničke jedinice koje su ih tamo čekale; Nemci su poštovali sporazum: partizani su sedam dana prelazili Neretvu, preneli preko nje 4.500 ranjenika, razbili 20.000 četnika, a posle toga, dok su „vrteli prste“ čekajući iskrcavanje saveznika na Jadranu, Nemci ih opkolili, saterali na Sutjesku i tamo obavili ono što su propustili na Neretvi uračunavajući u to i onih 4.500 ranjenika;
drugi se podatak tiče predloga Nikole Demonje Vladimiru Bakariću da napadne i oslobodi Jasenovac; Bakarić je taj predlog odbio, a kad ga je Demonja ponovio, njemu je u potiljak objašnjeno zašto to ne treba činiti (posle je Demonja proglašen za narodnog heroja, bez prilike da svoju ideju ponovi i treći put, a Jasenovac je „vrlo uspešno funkcionisao“ do kraja aprila 1945, tj. i u vreme kad su već svi Hitlerovi koncentracioni logori bili oslobođeni i krematorijumi pogašeni);
treći je podatak već iz vremena kada su se zapadni saveznici sa Staljinom dogovorili o podeli interesnih sfera, prestali da podržavaju Dražu Mihajlovića i uklonili i poslednje prepreke za definitivni polom Srbije: Koča Popović pozvao je zapadne saveznike da svojom avijacijom razore sve veće gradove i važnije industrijske centre po Srbiji (i oni su to vrlo uspešno izveli –na Vaskrs 1944!), a posle toga se i Broz dogovorio sa Staljinom da ruske trupe pregaze ono što je od Srbije ostalo i da tako otvore put njegovim „oslobodiocima“ za preuzimanje vlasti i zavođenje nekontrolisane represije nad srbskim narodom; Brozova je naredba bila da se prema Srbiji „oslobodioci“ imaju ponašati „kao prema okupiranoj oblasti“, pri čemu je zanimljivo pomenuti da se u sastavu ruskih trupa našla i ona elitna ustaška jedinica koju je Marko Mesić, posle pokolja nad Srbima po Hrvatskoj, odveo da pomogne Nemcima pod Staljingradom, a vratio se s Rusima da svoj posao klanja Srba nastavi uz Zapadnu Moravu. (Marko Mesić je, inače, strikan onoga Stipe koji i sad Srbima preti „jasenovačkom demokratijom“, a ja ne znam da li u Kruševcu ona ulica još nosi njegovo ime.) 
2) Kad su, iza ruskih trupa (i uz pomoć Marka Mesića), komunisti „oslobodili“ Beograd, preko onoga mosta (koji su „Prle i Tihi“ razminirali i spasli od rušenja) prešla je jedna srbska jedinica, ali je brzo vraćena i tamo poslata „hrvatska“ na čelu s Ivanom Rukavinom (sa zadatkom da prva uđe u „hrvatski Zemun“; lepu paralelu taj događaj dobio je i prilikom oslobođenja Zagreba: 7. maja ušle su u grad srpske jedinice, ali su odmah vraćene i tek za sutradan „pronađena“ je neka „hrvatska“ – koja je dočekana kantama vrele vode i đubreta, za razliku od Nemaca 1941 – koji su dočekani cvećem i talambasima; tako je Zagreb oslobođen jedan dan pre Berlina i zbog toga mu je kasnije Broz dodelio „Orden Grada heroja“). Ta je epizoda bila vrlo simptomatična u svetlu kasnijih događaja: komunisti su svojim ratnim stratezima naložili da se na sremskoj ravnici malo „poigraju i frontalnog ratovanja“ i u tu svrhu uspostavili tzv. „Sremski front“ – i pretvorili ga u grobnicu srpske mladosti. Na nekakvom tamošnjem spomeniku, podignutom više decenija posle sremske pogibije, naime, našlo se nešto preko 12.000 imena, drugi izvori vele da ih je tamo ubijeno više od 40.000, a neki pominju čak i 70.000! (komunisti su, i inače, uvek voleli operisati „velikim ciframa“ i zato ćemo uzgred pomenuti i još jednu: u jamu Ponor kod Foče oni su, negde u to isto vreme, bacili 20.000 (negde se pominje i desetak hiljada više) prisilno mobilisanih dečaka koji su se iz Bosne vraćali u Srbiju, a ono što je otud uspelo da pobegne – dočekano je i pobijeno na Zlatiboru). Iza takvog „ratovanja“ ostali su sakriveni neki elementi najčistije zločinačke komunističke strategije i oni se ogledaju, recimo, u sledećim pojedinostima:
a) Kao „vojnici“ tamo su mobilisani i slani na prvu borbenu liniju golobradi dečaci iz Srbije i Vojvodine, bez ijednog dana vojničke obuke, s ciljem da se i tamošnjim Srbima „pusti malo krvi“ zbog toga što se partizanski pokret među njima, posle prelaska u Sandžak krajem 1941, svodio na beznačajne epizode i sporadične provokacije koje su, jedino, dovodile do nemačkih represalija (kao u Kragujevcu i Kraljevu, recimo); takvi su „vojnici“, najprostije rečeno, upotrebljavani kao topovsko meso (prema nekim svedočanstvima, i naterivani na minska polja – kad za to više nije bilo ovaca);
b) Armija maršala Tolbuhina, s tim ciljevima, umesto da pođe preko Srema, sprži nemačke rovove i kod Vukovara pređe preko Drave u Baranju, upućena je preko Bačke i, forsirajući Dunav na Batini, izgubila 15.000 ljudi. Tako se i moglo dogoditi da su Tolbuhinove trupe bile bliže Berlinu nego Brozove Đakovu kad je u aprilu 1945. konačno probijen Sremski front, pri čemu je zanimljiv i još jedan detalj iz tog vojevanja: taj front je probijen tek kad su se nemačke trupe iz Grčke, preko severne Bosne, probile do Hrvatske i otvorile put do Austrije – da tamo polože oružje pred zapadnim saveznicima, a u vezi s tim mogao bi se pomenuti i bizaran detalj vezan za osvajanje Đakova: iako se u tornju Akšamovićeve (nekad i Štrosmajerove) katedralne crkve nalazilo mitraljesko gnezdo, oslobodioci su imali naredbu da na crkvu ne smeju ispaliti ni jedan jedini metak – zbog njenog značaja za „povijest hrvatske duhovnosti i kulture“. A koliko su komunisti „skrupulozno“ vodili računa o takvim pojedinostima, svedoči i činjenica da su oni, kad su preuzeli vlast, Gračanicu unapredili – u zatvor, Mileševu – u konjušnicu, a Moraču – uklozet, pri čemu valja pomenuti i to da su spalili i prebogatu biblioteku toga manastira i oko tako upriličene „logorske vatre“ zaigrali kozaračko kolo. (Ne znam je li i koja druga manastirska biblioteka imala sličnu sudbinu, ali je i to dovoljno za poređenje s onim što su Nemci učinili 6. aprila 1941. s Narodnom bibliotekom u Beogradu, s porukom Hitlerovog doglavnika: kad se narodu unište kulturni i duhovni oslonci, za dve-tri generacije on prestaje da postoji kao narod.) 
v) Kao najodaniju članicu hitlerovske koalicije, komunisti su Hrvatsku „prestrojili“ u pobednički tabor i Stipe Mesić imao je osnovu da izjavi da je Hrvatska „dvaput pobijedila u Drugom svjetskom ratu“ (i 10. aprila 1941. i 8. maja 1945), svakako na osnovu vatikansko-ustaško-komunističkog dogovora M. Budaka i M. Pijade, i umesto da bude denacifikovana (zajedno sa svojim „muslimanskim cvijećem“), kao što je to učinjeno s Nemačkom i Japanom, Hrvatska je, odmah posle rata, za zločine nad Srbima nagrađena Baranjom, zapadnim Sremom, Istrom i primorjem do Bokokotorskog zaliva (sad je to „Zaljev hrvatskih svetaca“, s crkvama orijentisanim po pravoslavnom kanonu), a ubrzo posle toga Đilasova Komisija za razgraničenje darovala joj je i Ilok „jer su tamo Hrvati imali većinu“. Đilasa nije zanimala činjenica da je ta većina stvorena „preseljavanjem“ Srba u Jasenovac i Pavelićevom kolonizacijom ustaških koljača iz Hercegovine; time je, uz ostalo, direktno pogažena narodna volja izražena na Velikoj narodnoj skupštini 25. novembra 1918. u Novom Sadu da se Vojvodina (u čijem su sastavu bili Baranja i ceo Srem) priključi Srbiji, pri čemu su na tome skupu, pored 84 Bunjevca, učestvovala 3 Šokca i 2. Hrvata (tada ih u Vojvodini nije bilo ni 2.000!) i oni su se „namnožili“ tek posle naredbe komunističkih vlasti od maja 1945. da svi katolici u Jugoslaviji moraju biti Hrvati. (I sad Hrvati traže granicu iza Bačke Palanke i Apatina i, uzgred, denacifikaciju Srba zbog Jasenovca, Jadovna, Paga i više stotina jama po Hrvatskoj, Hercegovini i Bosni...)
g) Dok su po Srbiji „puštali krv“, komunisti su pregli da stvore „novog čoveka“ (danas se s takvim „pregnućem“ najizrazitije srećemo u Crnoj Gori), u tom smislu lansirali krilaticu da je „religija opijum za narod“, konfiskovali crkvena imanja, zaveli teror nad arhijerejima i sveštenoslužiteljima (i pobili ih više nego što je to u ratu uspelo svim srbskim neprijateljima zajedno), zabranili verske obrede i nad „neposlušnima“ zaveli najraznovrsnije oblike torture: u neko posleratno vreme, Srbi su u vojsci upisivani kao „Jugosloveni“ i „bez vere“, Hrvati bili – „katolici“, a današnji „Bošnjaci“ – „neopredeljeni“ i „muslimani“; u Kačeru jedna starica, sa suzama u očima, svedočila mi je o sinovljevom vapaju: „Majko, ako oćeš da me imaš, odustavi slavu“ (znalo se: oni koji su slavili posle su, počesto, nalaženi po jarugama i potočinama i nikad se nije moglo utvrditi kako su tamo stigli); ili pričicu o detetu koje je videlo da se „baba i deda ljube preko astala“ (sami lomili slavski kolač – da ne ugase slavsku sveću); ta čudna vremena dobro pamti i svaki stariji Srbin makar po tome što su za sve veće crkvene praznike uvek zakazivani „važni sastanci“ po ustanovama i preduzećima i o tome potpisnik ovih redova može svedočiti sopstvenim iskustvom: kad je jedne davne godine, u roditeljskoj kući, na Sv. Nikolu, krstio decu – njihova majka nije mogla napustiti „važan sastanak“ Nastavničkog veća (i svekrva joj to nije mogla oprostiti – nije se žena razumevala u ono čemu su je poučavali Đilas, Kardelj i Kosa).
d) Koliko su komunisti „brinuli“ o Srbiji kada su učvrstili vlast, pokazuju i neke pojedinosti koje još nisu razjašnjene niti njihovi današnji naslednici pokazuju želju da to učine. Recimo: ko je naredio da se ona betonska platforma izgradi u Đerdapu i da se na nju složi četiri miliona kg. trotila te da se, u slučaju „sovjetske agresije“, pregradi Dunav i Srbija potopi? Ili: po čijim su nalozima, pre toga, po Srbiji demontirani svi industrijski kapaciteti i preseljeni u Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju? Ili: ko je najzaslužniji za nekadašnju „seču direktora“ (ako dobro pamtim, to je bilo negde 1963–1964, i to pre nekog „važnog partijskog Plenuma“) kada je 4.000 najuspešnijih preduzeća po Srbiji obezglavljeno i njena privreda definitivno razorena.
Sve su to, međutim, pitanja za neko buduće vreme i odgovori na njih, bojim se, neće više nikoga interesovati, a ovde ćemo dalje osmotriti neke Janjatovićeve doprinose razumevanju današnjih srbskih jezičkih prilika. Rekli smo već da su planovi zarazaranje Srbije, negde tamo, napisani latinicom, i da je srbskim razaračima pripala jedino uloga izvođača prljavih poslova.

Pošto je članak predugačak, ostatak pročitajte na stranicama Udruženja Ćirilica:
https://srbska-azbuka.rs/Otvorena-Pisma/120102_139/
Na gornjoj vezi možete bezplatno preuzeti i kompletnu knjigu „Borba za ćirilicu“.