Ljudi oko nas
I ova jesen polako, kroz sive, kišne, novembarske dane, odlazi u nepovrat, a da ništa novog, niti dobrog,neće doneti za 120 stanovnika oronule, stare prizemne zgrade koja je ranije bila sastavni deo menze velikog srpskog građevinskog preduzeća "Zlatibor"u Užicu. Ovde, u ovim prostorijama koje su nekada bile nužni i prvremeni smeštaj sezonskim radnicima, od 1999. godine, parčiće svoga života pokušavaju da sastave raseljeni sa Kosova i Metohije. U dvorišnom delu, između spavaonica i klozeta, gde im se ujutru ukrštaju putevi, ima jedan veliki šaht, a na njemu piše "Kosovo RŠ"( Republika šiptarska), napisali su to u svežem betonu još daleke 1970. godine Albanci sa Kosova, koji su tada kao fizički radnici bili angažovani na izgradnji pruge Beograd – Bar. Njihovo prisustvo zabeleženo je i u sobama gde su spavali- i dan danas su isti kreveti, po čijim stranama stoje ekserom urezana imena: Haljilji, Azemi, Murići.... U tim krevetima osam godina svoje raseljeničke, besane, noći provode Srbi sa Kosova, koje su možda baš ti Albanci proterali sa svojih ognjišta... cinizam sudbine...
Razgovaramo u menzi koja je do prošle godine bila mesto gde su užički gladni i siromašni građani uzimali obroke "narodne kuhinje", a ovo mesto za razgovor odabrali su sami moji sagovornici. Vreme je prepodnevno, devet sati, tada dolaze da uzmu dnevno sledovanje od pola vekne hleba po čoveku. Sa čuđenjem me gledaju, niko ovde ne svraća, nikoga oni ne interesuju, posebno novinare. Tri- četiri žene koje su odlučile da mi budu sagovornice, guraju Nikolu Pašića, prevremeno ostarelog pedesetogodišnjaka, iz sela Draguljice kod Istoka, da "probije"raseljeničku tišinu:
Živeo sam u pitomoj ravnici, ovde sam u "provaliji"
"Živeo sam na Kosovu normalno, lepim žovitom, u pitomoj ravnici, savršeni život u lepoj prirodi. Radio sam u opštinskim službama, i pomalo se bavio novinarstvom, plata stizala na vreme. Ali sve se srušilo, i morali smo napustiti našu Metohiju. To je toliko ostavilo traga da se više ne može popraviti. Ovde sam sa ženom i dvoje dece. Deca su odrasla i završila školu, a što se tiče svakodnevnog života, pa, snalaziš se, dan za danom odlaze, obeleženi onim što je daleko ispod standarda koji sam živeo dole na Kosovu. Ja sam bio čovek koji je uvek nešto radio, stalno zaposlenje, i poljorivreda. Život me ovde bacio u neku prazninu, koja je svaki dan sve veća. Gledam ove ljude, dosta je među njima bolesnih, psihičke brazde su u pitanju, i one se ne mogu izlečiti. Nema vizije, oni koji su ostali na Kosovu, ubijeni su svi, mučeni, zaklani. Niko me ne pita kako živim, zamislite život u jednoj sobi, dvoje odrasle dece, sin i kćerka, ja, i žena koja je psihički obolela, bolest joj napreduje..."
Kuću su mi Šiptari sravnili sa zemljom, a na mom imanju u Vitomirici posejali pšenicu
Ranka Zdravković ima 38 godina, dečje lice, krupne, crne oči iz kojih "isijava"ozbiljnost, i po pokretima ruku, oučava se da ne voli da sedi dokona:
"Sa mužem i decom došla sam iz Novog Sela , sedam kilometara od Peći. Bez posla smo, i bez ikakvih uslova za život. Smešteni smo u jednoj sobi, tu spavamo, ručamo, tu uče deca, imamo kupatilo, zajedničko, i njega koristi četrdeset stanovnika u ovom centru. Moj muž je na Kosovu bio ugostitelj, ovde je počeo da izalzi na pijac, da prodaje, nije nikada sanjao da će to raditi, i tako prođe 9 godina. Pre izvesnog vremena Danski savet za izbeglice pomogao nas je donacijom, nabavili su nekoliko razboja, i počeli smo, nas desetak žena ovde, da tkemo stolnjake, prekrivače, šalove, zavese. Osnovni problem je plasirati te naše rukotvorine koje su zaista, vidite i sami, lepe, unikatne, od prirodnog materijala. Dosta smo uradile i u početku poklanjale, ali moramo da kupimo materijal, ne možemo više da izdržimo. Prosto ne mogu da pričam koliko je sve ovo mučno, meni je najžalije dece. Ja imam sina i kćerku, zamislite njihova preživljavanja. Najviše me pogađa kada kažem da sam izbeglica. Svi te gledaju drugim očima, i u školii, i i domu zdravlja, u prodavnici. Deca često kažu"Mama nemoj nigde da govoriš da smo mi izbeglice, zašto nas toliko izbegavaju.? Kao da nam i bez toga nije toliko teško. Zamislite, kada smo došli, prvu noć sam primetila na krevetu, a to su radnički kreveti, vidim šiptarska imena po stubovima kreveta. Posle meni radnici kažu da su Šiptari ovde nekada boravili, eto tu mi živimo. Tako je to sudbina uredila. Mi smo u Vitomirici imali kuću, veliku okućnicu, sve što je trebalo jednom velikom seoskom domaćinstvu. Svaku voćku smo gajili. Bio je to bogovski život. Sve je to uništeno. Moj svekar je pre dve godine sa deset "Kforovaca"otišao da vidi šta je sa kućom, sve je sravnjeno sa zemljom, voćke posečene, a Šiptari posejali pšenicu i kukuruz na našem imanju. Pa, kada me sada pitate, vidim, nema lepe budućnosti. Dokle ćemo izdržai, ne znam. Pitanje je šta će sa Kosvom biti. Devet godina je ista priča, još uvek ne znamo da li je Kosovo prodato.."
Mi nemamo gde da se vratimo
Milka Grujić, sredovečna plavuša iznenađena je da je neko poželeo da čuje priču "onih"sa Kosova. Ne želi da bude građanin drugog reda:
"Živela sam u Obiliću, više od 20 godina radila sam u dobrostojećoj firmi "Monatža bagera"kao sekretarica. Imala sam maltene američki život, svega u izobilju. Ratne 99. sam nekako izvukla decu, i danas smo rastureni po Srbiji. Bila sam samohrana majka na Kosovu, muž me ostavio kada su deca bila mala, negovala sam decu sama, negovala sam i bolesnu majku. Godinu dana pred rat, umrla je od straha, jer ona je kao dete preživela rat. Ovaj centar u Užicu mi je četvrti. Dugo sam bila na Jabuci, kraj Prijepolja. Mi nemamo gde da se vratimo. Ne znam zašto država nešto ne učini da posatnemo punopravni građani, pa i mi smo živeli u Srbiji. Svi mi znamo da se niko od nas više nikada neće vratiti na Kosovo. Šiptari će sada za katolički Božić proglasti svoju državu, jer oni su takvi, prodali su veru za večeru. Ja moje srpstvo ne dam ni za šta, i evo ispaštam ja, i svi mi koji smo morali pobeći sa Kosova. Šta smo mi kome krivi, pristajemo da kopamo, peremo, zidamo, samo da prehranimo svoju decu. Ko će nam obezbediti krov nad glavom. Pa mi smo izgubljeni ljudi, rasturene porodice. Moj stariji sin je u Novom Sadu, a mlađi u Prokuplju. Pitam se zašto naša država ne pomogne da odemo u inostranstvo, u Evropu, pa Evropa je ovo zakuvala...."
Ovde sanjamo šta smo imali na Kosovu
Stanimirka Karavelić sva je u pokretu, dok razgovara drži plastičnu posudu i nož, upravo je u ćošak izbegličke sobice ostavila lonac kupusa "ribanca". Ona je sa mužem i sinom došla iz okoline Peći, iz sela Budisavaca. Ima još sedam kćeri, one su u raznim mestima, širom Srbije:
"Možda ljudi ovde ne veruju, dole smo bogato živeli. Sada, kako živimo, samo mi znamo, a ovi srpski glavari, bore se za svoje fotelje, za nas ih nije ni malo briga. Da li Dinkić, pun para, pogleda kako žive izbeglice sa Kosova, on je neki političar koji dobija priznanja, zašto, zato što ima mnogo, zašto nas neko ne pohvali što smo sve ovo izdržali do sada? Gde nam ostadoše kuće. Sada, sa svojih 64 godine živim u jednoj sobi, kako je to mučno! Bila sam domaćica, od čega sada da spremam ručak. Pa, na Kosovu nije bilo vrste mesa, niti povrća i voća koje nismo svakodnevno imali u svojoj kući. A ovde samo sanjamo šta smo nekada jeli i pili, gde smo spavali. Kosovo, nikada više neće biti srspko, šta god su zacrtali Amerikanci, to su i dobili. Boli me što će Srbija da ostane bez Kosova, a mi jadni Kosovci, gde ćemo, bez igde ičega. Tamo nismo znali, šta je, da se nema. Nama ne veruju ovde, kako smo mi tamo dobro živeli...."
Nikoga nismo dirali, a danas smo manji od mrava
Vera Ajdanić je iz Istoka. U kolektivnom centru živi sa troje dece i mužem. Muž po odlasku sa Kosova potezato je za flašom više nego što treba:
"Počeo je da pije, sve je pošlo naopako, lečio se, pa je ponovo počeo da pije, deca su patila. Ovaj rat nas je upropastio, ostavio ožiljak. Ja sam u Istoku radila, donedavno sam primala nadoknadu, sada nemam ništa. Zaradim neku paru , idem po kućama, perem, jesenas sam brala šljive, letos maline, pre neki dan sekla kupus, sve što nekome zatreba, idem i radim. Deca pate što smo u tako poniznom položaju, a znaju kako nam je lepo bilo n a Kosovu. Kada bi podelili Kosovo, pa makar i manji deo pripao Srbima, ja bih se vratila, ali Šiptari ne daju. Cela Srbija nije bogata toliko, koliko Kosovo. Naši ljudi su godinama odlazili, napuštali sva sela oko Istoka, sve su tamo bili Crnogorci, mnogo pre bombardovanja su otišli. Selili se...odlazili, niko ih nije pitao zašto odlaze, a na njihova imanja dolazili su Šiptari, niko se u Beogardu nije pitao zašto se to radi, i sada pitamo, ko je kriv, Tito, neko drugi, istorija to zna, a nju menjaju, šta smo mi kao pojedinci kirvi, nikoga nismo dirali, i danas smo manji od mrava...."Još jednu priču sam htela da zabeležim... Jezdimir Andrejević, star 78 godina, spremao se da mi sve ispriča, počeo je i... pre mesec ipo umro mu je sin, njih dvojica su ovde živeli zajedno, sin je nekoliko godina iz dana u dan išao da radi najrazličitije poslove, bio je miran, tih, neoženjen čovek, iznenada se razboleo, umro je za tri meseca. Otac Jezdimir ga je sahranio u Velikoj Moštanici, tamo mu živi jedna kcherka, a on je pozajmio novac da ga sahrani.... Još četiri kćerke ima Jezdimir, ali kada sin umre, to je najveća žalost. Za koji dan biće "četrdest dana", a Jezdimir nema novac da ode sinu na grob.
- Izvor
- Koreni
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.