Dnevnik Glavaševe dobrovoljke

Zagreb – „Dobro da me dosad nisu ubili, šta ti život u Osijeku košta. Pedeset maraka. Drek, ako si Glavi na piku, ni 50 maraka neće dobiti onaj ko te kokne.” To je 14. avgusta 1991. godine u svoj privatni dnevnik zapisala Nevenka Mesić, hrvatska dobrovoljka koja je početak rata provela u štabu Branimira Glavaša u Osijeku. Dnevnik je vodila od 27. juna do 22. septembra 1991. godine i u njega zapisivala sve što je videla i čula u to vreme, a tu je bilo svega i svačega, poput likvidacije Srba u dvorišnoj garaži pri štabu, što je upravo predmet suđenja Glavašu i njegovoj šestorici izvršilaca zločina.

Prilikom pripremanja procesa protiv Branimira Glavaša među svedocima saslušana je i Nevenka Mesić, ali su njeni odgovori bili neodređeni i uopšteni, nekorisni za istragu. Objašnjavala je tada da se posle 16 godina ne seća detalja iz tadašnjih zbivanja. Međutim, pre mesec dana – kako se saznaje iz pisanja „Globusa” – pojavila se na vratima Državnog tužilaštva u Zagrebu i predala im svesku u koju je zapisivala svoj intimni dnevnik koji teško tereti njenog bivšeg šefa Glavaša za počinjene ratne zločine. 

Oduševljena idejom da će „braniti svoju Hrvatsku”, čime odišu prve stranice dnevnika, ubrzo je počela da uočava onu drugu, tamnu stranu osječkih zbivanja čiji su glavni akteri bili Glavaš i njegovi pomagači. Polovinom avgusta sa pukovnikom Franjom Čebićem i nekolicinom poverljivih boraca odlazi u Zagreb da Stipi Mesiću (bio je rođak njenog bivšeg muža i dobro je poznavao) i Tuđmanu ispriča šta se zbiva u Osijeku. Tako je i bilo, a tom sastanku prisustvovali su još Luka Bebić, Ivan Vekić, Franjo Gregorić, Josip Manolić i još dve osobe koje nije znala.

Posle više od dva sata razgovora Tuđman je – kako je zapisala u dnevnik – Čebića imenovao komandantom odbrane Osijeka, za Šeksa poručio da ga „ne želi videti ni blizu Zagreba, a kamoli Banskih dvora”, a Glavašu „ako se ne sabere – menjam ga”. Te poruke je trebalo oni da im prenesu, ali su ih dotični saznali odmah sledećeg jutra, još dok Nevenka nije ni stigla do štaba.

U Glavaševom Sekretarijatu za narodnu odbranu Nevenka Mesić je ostala do kraja septembra 1991. godine, a zatim je sa 17-godišnjom ćerkom (takođe dobrovoljkom u ZNG-u) sklonjena iz Osijeka u Zagreb. Bila je na ratištu na Baniji, a zatim u vojnim institucijama, da bi 1999. godine penzionisana u činu bojnice (major). Te godine je na inicijativu HDZ-ove potpredsednice vlade Ljerke Mintas-Hodak u Rovinju osnovala centar za žene žrtve rata, šira javnost ju je upoznala kada je nastupila u emisiji RTL televizije „Menjam ženu”, a ponovo za nju čula početkom ove godine kada je po anonimnoj prijavi uhapšena pod optužbom za malverzacije u rovinjskom centru za žene, gde je predsednica Upravnog odbora. Tvrdi da joj je to bilo upozorenje da ne govori o onom što zna iz Osijeka. U osječkom sudu su joj ponudili da bude zaštićeni svedok, ali je odbila smatrajući da će lako biti provaljena pošto je bilo samo tri žene u tadašnjem Glavaševom štabu – njegova sekretarica Gordana Getoš-Magdić, koja je optužena za ratne zločine u slučaju „Selotejp”, i izvesna Keka, koja je kuvala kafu i čistila prostorije.

U svom dnevniku Nevenka Mesić je, između ostalog, opisala i ubistvo Čedomira Vučkovića ispred garaže, što je gledala kroz prozor kancelarije. Toliko se uplašila toga što je videla da je zločin opisala tek pet dana kasnije i taj deo dnevnika sakrila na tajno mesto. Tada je zapisala: „Ovo me može koštati života. Ko nađe neka ne ćuti.”

Nevenke Mesić dobro se seća i Tuđmanov ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac (imenovan posle Ivana Vekića). „Sećam se da je dolazila iz Osijeka u Zagreb i govorila šta se tamo događa. Sve što je govorila postoji i u pisanom obliku i sve sam prosledio tamo gde je potrebno. Poznaju je i Josip Manolić i Zdravko Mustać. Svi je znamo, ona je iskreno rekla što se u Osijeku događa. Zato je progone. Zato je ubijen i Šaban Šabić, ratni komandant osječkog naselja Jug-2”, kaže Boljkovac i napominje da je Glavaša štitio Gojko Šušak.

Krtice mogu biti Bebić ili Vekić

Nevenka Mesić je 18. avgusta 1991. u dnevnik zapisala: „Oko tri sata iza ponoći došao je Jazo i rekao mi da su mi pokušali ubiti kćer. Zaledila sam se. Pitala sam je li ranjena. Ma ne, kazao je. Ela je u stanu na Sijenjaku, Kovač će je odvesti, budi bez brige. Dobro je da je Glava za taj zadatak izabrao dečka koji je s tvojom kćeri išao u školu. Sad je on naj... Ela je na sigurnom, a i ti bi trebala glavu skloniti... Plačem. Veli mi Jazo da su su Šeks i Glavaš već ujutro znali sve što smo ispričali predsedniku, a krtice mogu biti jedino Bebić ili Vekić.”