Palestina i Izrael – godina propuštenih mogućnosti i maglovite perspektive

Godina na izmaku nije opravdala nade, koje su u nju polagali političari u rešavanju bliskoistočne krize. Izrael i Palestina nisu obnovili pregovarački proces. Ne samo to, podvrgavaju se sumnji i ranije postignuti dogovori. Posmatrači smatraju da su obe strane postale taoci, kako svojih unutrašnjih problema, tako i opšte radikalizacije arapskog sveta.

2011. godina je započeta posetom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Bliskom Istoku. I što je zanimljivo, u poslednjem trenutku je otkazano putovanje za Izrael. Ipak, šef ruske države je na susretu s liderom Palestine Mahmudom Abasom izjavio da za Moskvu nema problema u smislu priznavanja Palestine u granicama iz 1967. godine. Moguće je da u Tel-Avivu neko nije baš želeo da Dmitrij Medvedev rukovodstvu Izraela to kaže direktno u oči. Međutim, i tradicionalni saveznici Izraela su mu stavili na znanje da treba razmatrati problem granica. U maju je predsednik SAD Barak Obama pozvao Tel-Aviv da ponovo razmotri rezultate Šestodnevnog rata iz 1967. godine i da se vrati u granice, koje su postojale pre konflikta. Podržale su ga zemlje Evropske unije. Palestinci su sa svoje strane, započeli diplomatske napade. Uspeli su da stupe u UNESKO. Sve ovo je još više udaljilo sukobljene strane od pregovora.

Svoju ulogu je odigrao i fenomen, koji se sad obično naziva „arapsko proleće“. Nešto o ovome je za „Glas Rusije“ rekao rukovodilac Centra za proučavanje Istoka Diplomatske akademije MIP Andrej Volodin.

Veliku ulogu u pogoršavanju arapsko-izraelskih odnosa je odigrao sam Zapad. Sjedinjene Američke Države, Francuska i Engleska su podsticale unutrašnji konflikt u Libiji. Dovele su na vlast snage radikalnog islama, koje će kroz mehanizam demonstracionog efekta stalno uticati na situaciju u drugim arapskim zemljama. Zato je Izrael s određenom uzdržanošću reagovao na pokušaje svrgavanja režima Moamera Gadafija. Izrael se veoma plaši i dolaska na vlast radikalnih islamista u Egiptu na postrevolucionarnim izborima.

Određene nade u ponovo uspostavljanje kontakta pojavile su se nakon što je iz palestinskog zarobljeništva oslobođen izraelski kaplar Gilad Šalit. Njega su zarobili borci radikalnog islamskog pokreta HAMAS pre više od pet godina. Cijena njegovog povratka bilo je oslobađanje hiljade Palestinaca, koji su se nalazili u izraelskim tamnicama. Zbog toga je na palestinskoj teritoriji porasla popularnost HAMAS, a rejting Mahmuda Abasa je počeo da pada. Tako da je hipotetička mogućnost novog dijaloga takva i ostala.

Ipak, Palestinci su uspeli da reše drugi problem. Prevladan je unutrašnji raskol između HAMAS i liberala iz pokreta FATH, koji kontroliše Abas. Premijer-ministar Netanjahu je odmah upozorio da ukoliko HAMAS, koji tradicionalno ne priznaje prava Izraela na postojanje, uđe u vladu Palestine, neće biti nikakvih pregovora. Zaista, situacija je dospela u ćorsokak, pošto su u Abasovom okruženju neki nagovestili da mogu odustati od dogovora postignutog pre skoro dvadeset godina u Oslu, kad je Jaser Arafat priznao Izrael kao teritorijalnu jedinicu. U ovoj situaciji, čini se da samo treća sila može da preseče Gordijev čvor bliskoistočne krize. Jedina zemlja koja je u stanju da utiče na situaciju je Rusija, koja ima uticaja i na HAMAS i na FATH, a što je glavno – koja shvata da bez garancija bezbednosti za državu Izrael neće biti nikakvih dogovora na Bliskom Istoku.