Da li je ćirilica planski prepuštena tihom izumiranju?

Jezik i pismo kao nerešeno pitanje srbskog identiteta

Nepostojanje i nedosezanje istine o srbskom jeziku i pismu u drugoj polovini 20. veka i dalje ozbiljno traumatizuje građane Srbije osetljive na ključna pitanja srbskog jezika i kulture zbog nedostatka dokaza o važnim događajima, odlukama i dubokim promenama koje su dugoročno uticale na njihovu svest i praksu u toj oblasti.

Ne možemo da ih rasvetlimo, bavimo se njihovim posledicama i menjamo stvari na bolje ako ne znamo njihove tačne uzročnike i pokretače; zbog toga se i dan-danas mučimo sapleteni krajnje uprošćenom i neprozirnom političko-jezičkom mitologijom koja skoro nedirnuta opstaje u praktično svim delovima i na svim nivoima srbskog društva i države. Ukočeni u mestu i sluđeni, još smo mentalno i ideološki dobrano u prošlom veku.

Duže od pola veka je jasno da se u Srbiji ćirilica sistematski omalovažava, potiskuje i ukida od strane vlasti, ali niko nikada nije izašao s bilo kakvim formalnim dokazom – dokumentom koji predstavlja primer zvanične, pisane odluke vlasti da se tako čini.

Tako je ostalo do današnjeg dana: jasno je da je bilo tako, da je poteklo i sprovođeno iz vlasti, ali nema formalnog dokumenta koji bi nedvosmisleno potvrdio je to bila politika vlasti koja je sledila prethodno donetu formalnu odluku. Naravno, postoji više nezvaničnih svedočenja, postoje brojne činjenice života i politike iz tog razdoblja, ali samo kao posledice ili opisi događaja. Istina, i oni su volšebno ostali izvan interesovanja naših društgvenih nauka i kao takvi ostali neproučeni i neobrađeni, kao da se nisu ticali nas, naših života, i našeg jezika i kulture.

Nekonkluzivno, ali indikativno svedočanstvo

Krajem januara se [1] javio g. Vasilije Kleftakis sa svojim veoma zanimljivim nalazom. Poslao je kopiju jednog navoda i vezu do jednog dokumenta koji sadrži nešto što, ako jeverodostojno (a nema razloga za sumnju u tom pogledu), predstavlja vrednu informaciju, s posrednim ali izuzetno dragocenim svedočenjem o nečemu što do sada nije nikada zvanično potvrđeno, iako su mnogi morali sumnjati da je baš tako bilo - što se tiče politike i vlasti. Što se tiče života, tu nema nikakve dileme, jer pouzdano znamo šta se i kako dešavalo.

Reč je o prvoj istinskoj indiciji da su jugoslovenske vlasti posle Drugog svetskog rata nezvanično, ali s dugoročnim i sistematski sprovođenim planom radile na potiskivanju ćirilice i favorizovanju latinice u FNRJ (kasnije SFRJ).

Naime, u jednoj američkoj magistarskoj tezi iz 2005. godine[2], pisanoj na osnovu analitičkih izveštaja agencije CIA o raskidu J. B. Tita sa J. V. Staljinom, uzgred i ukratko se na jednom mestu spominje razgovor između g. Džordža Alena, tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu, i tadašnjeg (u tekstu neimenovanog) jugoslovenskog ministra kulture[3], dok im prevodi tajni rezident CIE u Beogradu koji o tome svedoči u sledećem pasusu:

„U to vreme me je jednog dana Džordž Alen zamolio da prevodim ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti na oba pisma, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid? On je na to rekao: "U jednom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same po sebi.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu.“ (prevod i kurziv - LJ. Jovanović)

Ovo svedočenje ne predstavlja formalni dokaz i zato nema snagu i vrednost dokaza, naravno. Ono je samo svedočenje – s visokim nivoom autentičnosti i pouzdanosti kako zbog položaja i važnosti učesnika u razgovoru, tako i zbog načina na koji je dobijeno i navedeno.  Nema razloga, za sada, da se sumnja u njegovu istinitost.

Za nas je ono važno jer je prvo verodostojno svedočenje koje nedvosmisleno ukazuje na to da su jugoslovenske vlasti već u prvim godinama posle Drugog svetskog rata imale i u praksi sprovodile plan da se ćirilica, postepeno i sigurno, potisne kao pismo srbskog jezika. Još ne znamo da li je iza takve prakse stojao i neki dokument – formalna odluka nekog političkog organa ili institucije. Koliko je meni poznato, nikada nije objavljen nikakav dokument o tome, pa je upravo zato ovo svedočenje tako značajno.

Trag lisice je tu, ali lovaca nigde

Evo, dakle, konačno, jednog traga koji valja slediti. Reč je o tadašnjem jugoslovenskom ministru koji govori o nezvaničnoj (tajnoj?) politici u oblasti jezika i pisma u tadašnjoj FNRJ. Ambasadorovo pitanje i povod za njega zasnivaju se na ondašnjoj tekućoj vrućoj temi političkog i drugog udaljavanja od Sovjetskog Saveza. Ali, iz dalje prakse znamo da spomenuto pitanje nije ostalo vezano samo za to vreme i te događaje. U dve rečenice je ministar dao strategiju i taktiku usvajanja latinice i ono što će se s ćirilicom dešavati "samo po sebi". Kratko i jasno!

Ako je bilo formalne odluke, makar i tajne, dobro bi bilo da znamo kada je takav dokument donesen i kakav je sadržaj imao. Ako ga nije bilo, ako je reč o tajnoj, neformalnoj odluci tadašnjih nosilaca vlasti, onda se može govoriti o tajnoj politici, možda čak i o zaveri. U svakom slučaju, politika je postojala i sprovodila se, oko toga ne bi trebalo da postoji ikakva nedoumica.

Vreme bi bilo da srbska država i nauka posle toliko godina to bremenito pitanje konačno raščiste od naslaga ideologije i politike i tako otvore prostor za njegovo objektivno i istinito sagledavanje. Samo tako i nauka, i pravo, i država i građani bi mogli da krenu s mrtve tačke kad je reč o ovom pitanju. Činjenica da do toga nikako ne dolazi može se objasniti znatnom verovatnoćom da se ta politika u delovima današnje srpske države, od strane pojedinaca, organa i institucija koji su nosioci odgovarajućih odluka, i dalje sprovodi.

Ima još mnogo onih, čak i među poznatim srbskim lingvistima, koji odlučno odmahuju glavom na spomen „komunističke zavere“ kad je reč o potiskivanju ćirilice. Koliko će još vremena proteći dok se ne pojave domaći svedoci, ili objave važni dokumenti, ako postoje, koji će baciti više svetlosti na ovo veoma važno pitanje? Ono bi bilo samo puko istorijsko i lingvističko pitanje da nas gotovo istom težinom ne opterećuje i sada, u 21. veku.  Čak – jače i dublje nego što su mnogi svesni toga.

Mnogo energije i vremena trošimo na pitanja koja je odavno trebalo da budu prošlost, treba da se krećemo dalje i hvatamo korak sa savremenim svetom i njegovim pozitivnim vrednostima i tekovinama; ali, naša nauka, društvo i država ne pokazuju ozbiljnu nameru ni da se bar pitanjem jezika i pisma ozbiljno pozabave.

Zašto? Za njegovo istraživanje i rešavanje nisu potrebna nikakva novčana sredstva – samo njegovo prepoznavanje, i volja da se njime pozabavi. Ali, očigledno je da bi ono moralo da pokrene promene u više oblasti učmale države i njenog establišmenta - političkog, naučnog, medijskog i svakog drugog. Brojni takozvani autoriteti, njihov rad, dela i karijere bi time bili dovedeni u pitanje. Ono je, zato, koliko jezičko, kulturno, društveno i državno pitanje, isto toliko i pitanje moralnog integriteta i savesti onih koji ne žele da se bave njime na odgovarajući način.

Niti imamo državu i nauku koje bi  objektivno i efikasno istražile ovo pitanje, i tako pokrenule jedan važan deo naše stvarnosti iz višedecenijskog mrtvila, niti smo odgovorno i organizovano društvo savesnih pojedinaca. Do kada, još koliko dugo? Zar ćemo ovo pitanje opet preneti kao teret još jednoj, sledećoj generaciji? Jer, stvari se i dalje umnogome „odvijaju same po sebi“ ....

Ljubiša V. Jovanović,