Obaveštajci udaraju na najosetljivije

Koliko se detaljno ide u ispoljavanju interesovanja obaveštajnih službi za ekonomiju jedne države, govori i podatak da se neretko prikupljaju podaci o platama i ceni proizvoda u jednoj fabrici ili industrijskoj grani. Neko bi se upitao zašto su ti podaci potrebni i zašto interesuju ekonomsku i poslovnu špijunažu? Međutim, to ima svog razloga. Kroz izučavanje plata i cena proizvoda ekonomska i poslovna špijunaža pomažu svojoj privredi ili kompaniji da nađu svoje mesto i mogućnosti, kako za plasman svoje robe na unutrašnjem tržištu te zemlje, tako i da formuliše stav prema toj zemlji, kakve odnose da uspostavlja, koje su dobre i loše strane njenog konkurenta, kakve su njegove mogućnosti za pojavljivanje na tržištu u trećim zemljama, odakle da crpi kvalifikovanu i nekvalifikovanu radnu snagu za uspešno delovanje i razvitak svoje privrede i slično.
Kroz sistem plata proučava se odnos stručnog i rukovodećeg kadra, kvalifikovanog i nekvalifikovanog, zadovoljstva ljudi uslovima rada, života i standarda, na osnovu čega zauzima strategiju i razmatra mogućnosti kako da poveća svoj uticaj u toj zemlji i sproveli određene namere.
Vrhunac te delatnosti i proučavanja ekonomskog života određene države, predstavlja jedan od njenih primarnih zadataka, koji se manifestuje u izučavanju ekonomskog potencijala te zemlje u slučaju oružanog sukoba. U današnje vreme je mali broj država u stanju da proizvedi atomsko oružje, pa čak i moderne mlazne avione, rakete i slično, ne zbog zabrane ili neznanja, već zbog nedostatka ogromnih materijalnih sredstava za njihovu proizvodnju. Tim oružjem većinu zemalja snabdeva nekoliko država u svetu. Tako, na primer, Sjedinjene Države i Rusija nemaju potrebe da se interesuju u pojedinim državama, o vrstama, broju i jačini vazduhoplovnih snaga, raketnih jedinica itd., jer ih one snabdevaju tim vrstama oružja. Međutim, svaka zemlja proizvodi, zavisno od snage i moći svoje industrije, samostalno razne vrste oružja.
Veći broj učesnika u razbijanju SFR Jugoslavije izneo je, do danas, svoje viđenje tih događaja. Međutim, u dosta publikacija na Zapadu izneti su podaci i tvrdnje da iza svega toga, dobrim delom, stoji vojno-industrijski kompleks Sjedinjenih Država. Ovaj kompleks je, po tim tvrdnjama, spasen od kraha zahvaljujući ratu u Zalivu. Sve što ovaj kompleks čini usmereno je na nalaženje novih tržišta, jer se izvozom naoružanja postiže i politička dominacija u svetu. U to vreme naša vojna industrija imala je godišnji priliv od izvoza naoružanja i inženjeringa od oko 1,5 milijardi dolara, a na osnovu pripremljenih aranžmana, ugovora i poslova koji su bili u toku, već u narednoj godini moglo se očekivati da se taj iznos udvostruči. Izvoz je realizovan u one zemlje koje su ekonomski, geopolitički i strateški bile interesantne za dve velike sile, posebno za Sjedinjene Države. Pokretačka snaga postojećeg i budućeg našeg izvoza bio je tenk "M-84A", kao najsloženiji i najskuplji sistem naoružanja kopnene vojske. Kako tenk predstavlja najveći istraživački i razvojni domet i integriše najsavremenija tehnička i tehnološka rešenja, to je i njegov izvoz u osnovi izvoz pameti.
Novi tenk "M-84A" našao se na tržištu oružja kao jedan od najzapaženijih među savremenim tenkovima. Istina, male zemlje radije se vežu za moćnije prodavce i jače kompanije, posebno za moćnije države. Međutim, Jugoslavija, iako relativno mala zemlja, izašla je na svetsko tržište oružja s tenkom, koji je kvalitetom bio ravan tenkovima SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i drugih industrijski razvijenih zemalja.
Kakav je odnos tih istih država prema našoj vojnoj industriji, dovoljno govori i podatak da su tokom bombardovanja 1999. godine uništili gotovo sve objekte i dobar deo tehnike, odnosno mašina. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je na inicijativu Sjedinjenih Država SR Jugoslaviji, u okviru desetogodišnjih sankcija, uvedena i zabrana izvoza i uvoza naoružanja i druge vojne opreme. Cilj takvog postupka je jasan.
Tako je, razbijanjem SFR Jugoslavije, sprečen pokušaj prodaje tenkova Libiji, Iranu, Pakistanu, Švedskoj i još nekim državama. Raspad Jugoslavije i teškoće koje su naišle krajem dvadesetog veka zaustavile su dalji rad na tom projektu. Nesumnjivo je da i danas postoje svi uslovi da se pokrene mehanizam razvojnih i proizvodnih resursa, pod uslovom da se uspostavi saradnja između kompanija i instituta na prostoru prethodne Jugoslavije, a možda i u samoj Srbiji, ukoliko se ekonomski uslovi poboljšaju i resursi osnaže.
Isto tako, danas se svi slažu da su od rata u Zalivu Sjedinjene Države imale višestruku korist. Iako su imale podatke o nameri Iraka da izvrši agresiju na Kuvajt, o tome nisu obavestile Kuvajt. Na taj način su SAD strateški rešile pitanje tog regiona, neutrališući dva opasna protivnika, stavljajući pod svoju kontrolu ne samo bogata nalazišta nafte, nego su se oslobodile i ogromnih zaliha zastarelog naoružanja i vojne opreme. Sada neposredno vode kompletnu privredu Kuvajta, te male ali bogate zemlje, a kada je u pitanju naoružanje, Amerikanci ga, u stvari, sami sebi prodaju i kupuju. Tako su ugovorili isporuku Kuvajtu od 200 tenkova "M-1 abrams" po ceni od 4,5 miliona dolara.
Sličan slučaj dogodio se i u toku rata u Bosni i Hercegovini. Poznato je da su se Amerikanci u taj rat uključili tek 1993. godine i da su bombardovanjem Srba u Bosni i Hercegovini uticali na okončanje ratnih dejstava i potpisivanja mirovnog sporazuma Dejton-Pariz, novembra i decembra 1995. godine. Već početkom 1996. godine, zajedno s nekoliko muslimanskih zemalja, Sjedinjene Države počele su da snabdevaju oružjem i obučavaju Armiju Bosne i Hercegovine. U okviru programa "Opremi i obuči" Amerikanci su isporučili Armiji Bosne i Hercegovine 40 tenkova "M-1 abrams" i "M-60", 30 helikoptera "apač", "kobra" i "crni soko", 80 oklopnih transportera, 2.250 kamiona, 144 artiljerijska oruđa, 318 protivtenkovskih oruđa, 170 raketnih sistema "zemlja-vazduh", 49.000 pušaka "M-16" i veliki asortiman vojne komunikacione opreme.
Mogućnost jedne države u proizvodnji oružja ne sastoji se u tome šta ona momentalno proizvodi, koju vrstu oružja i u kojim količinama, već u tome koliko je njena industrija sposobna da se preorijentiše na ratnu proizvodnju i koliki bi tada bio njen kapacitet i koje vrste oružja bi proizvodila. Na taj način se kroz mirnodopsku proizvodnju ocenjuje i snaga jedne zemlje, odnosno njena privreda i industrija za proizvodnju, utvrđuju se njene ljudske, materijalne i tehničke rezerve, zatim sirovinska baza te zemlje, zavisnost u proizvodnji od drugih zemalja. Sve to se može odraziti na celokupnu privredu i situaciju u takvoj državi, bez obzira na to da li se radilo o mirnodopskoj ili ratnoj privredi.
Nemci su za vreme Drugog svetskog rata organizovali posebnu službu, u okviru svoje ekonomske špijunaže, radi nabavke industrijskih dijamanata iz inostranstva, jer je postojala opasnost da prestane s radom njihova vojna industrija, a time bi vojni i politički poraz bio samo pitanje nedelja i meseci. Isto tako usled nedostatka sirovina, nemački naučnici su bili prinuđeni da proizvode razne sintetičke materijale, kako za potrebe svoje ratne industrije, tako i za ishranu stanovništva.
Sve izneto pokazuje koliko se danas pridaje veliki značaj ekonomskoj i poslovnoj špijunaži. One ne predstavljaju samo jednostrano prikupljanje ekonomskih i poslovnih podataka o jednoj državi, njenoj industriji, firmama i kompanijama, već prvenstveno zaštitu interesa sopstvene zemlje od štete koju bi joj mogla naneti druga država. One ujedno rešavaju i konkretne probleme i zahteve svoje privrede, industrije i moćnih transnacionalnih kompanija i omogućavaju njihov nesmetan i brzi razvitak. Zbog toga ekonomska i poslovna špijunaža nisu odatle isključivi vid delatnosti profesionalnih obaveštajnih organizacija, već i svih onih koji se bave proizvodnjom i organizacijom proizvodnje.
Kakvi su finansijski efekti koje te aktivnosti obezbeđuju zemlji koja se njima služi, odnosno materijalne i druge štete po privredu i zemlju protiv koje je usmerena, teško je tačno odrediti. S gledišta oštećene zemlje, irelevantno je da li je takva aktivnost motivisana samo profitom inostranih biznismena ili i političkim razlozima podrivanja ekonomskih osnova zemlje prema kojoj se usmerava.
Posle završetka Drugog svetskog rata nagli razvoj vojne tehnologije nužno je uslovio razvoj novih metoda obaveštajnog rada. Istovremeno se u potpunosti promenio karakter ciljeva vojno-obaveštajne delatnosti, tj. vojnih struktura. Kako politički tako i vojni rukovodioci zahtevaju brže, šire i detaljnije informacije o stranim oružanim snagama, kao i o njihovom naučnom i tehnološkom razvoju. Interakcija između novih vojnih tehnologija i tehnologija obaveštavanja - prikupljanja informacija najznačajniji je činilac transformacije nacionalne obaveštajne delatnosti. Tako je satelitska obaveštajna delatnost ubrzo postala jedna od najmoćnijih službi za prikupljanje podataka, ne samo o nuklearnoj moći, nego i o skoro svim oblicima vojne delatnosti. Sateliti, koji se u međunarodnim sporazumima kriju pod nazivom "National Techinal Means" (NTM) postali su jedna od najznačajnijih sredstava prikupljanja informacija u obaveštajnim službama, jer obezbeđuju skoro 90 odsto informacija. Upotrebljavaju se za osmatranje, kontrolu meteorološke situacije, lokalizaciju objekata, analizu terena, prevremena upozorenja, elektronsko obaveštavanje (ELINT, SIGINT), navigaciju, telekomunikaciju i kontrolu pomorstva.
Navedene nove tehnologije (osim satelita i vojne elektronike) doprinele su bitno drugačijem tržištu rada. Dok su se ranije obaveštajne službe oslanjale isključivo na ljudske izvore, danas su skoro u potpunosti zavisne od tehničkih sredstava. Bez obzira na to što se putem tehničkih sredstava prikuplja velika količina sigurnih informacija, i dalje postoje područja gde je čovek u obaveštajnom radu na prvom mestu. To se prvenstveno odnosi na područje ciljeva, raspoloženja i načina razmišljanja stranih firmi, kompanija ili država, gde je ljudski činilac još uvek nezamenjiv.

Tajanstveni tenk

Posle 10 godina izučavanja, razmišljanja, mnogobrojnih poseta, demonstracija i prikaza svih značajnih tenkova u svetu, Kuvajt se odlučio za nabavku našeg tenka "M-84A" (oko 200 komada), i pored mnogih pritisaka i zakulisnih radnji. Američki tenk "M-1 abrams" po najboljim borbenim karakteristikama nije bio konkurencija našem tenku.
U izgledu su bili poslovi oko prodaje našeg tenka desetini država. Na primer, samo s Iranom bio je dogovoren obim poslova od 3,5 milijardi dolara u periodu od pet godina, u šta je uključena i izgradnja objekata, isporuka sklopova tenka, alata, tehničke dokumentacije i tehničke pomoći.
Prednost tenka "M-84A" u odnosu na sve druge tenkove u svetu ogledao se u bar deset savremenih tehnoloških rešenja (od povećanog kalibra oruđa 125 milimetara, nove tehnologije kružnog kovanja cevi, uvođenje automata za punjenje, omogućeno je punjenje oružja iz pokreta, u potpunosti je rešen sistem za nuklearno-hemijsku zaštitu, ugrađen je motor snage 735 kilovata, odnosno 1.000 konjskih snaga, specifična potrošnja goriva je bitno smanjena - za istu dužinu puta nemački "leopard" je trošio dva, a američki "M-1 abrams" tri puta više goriva od našeg tenka, težina tenka "M-84A" iznosi 41 tonu i lakši je od konkurentskih za 12 do 20 tona, što mu daje veće prednosti u pokretljivosti, posebno u pustinjskim uslovima itd.).
Međutim, ono što je najviše privuklo pažnju stranih obaveštajnih službi, pored smanjenja čeone površine za dva kvadratna metra u odnosu na druge tenkove, bio je tehnološki sastav prednje ploče tenka i zaštite kupole od dejstva kumulativnog mlaza. Naime, savremenim domaćim vrstama materijala za oklop, korišćenjem pancirnih čelika i višeslojnog materijala, položajem i oblikom ploča za oklop, postojeći oklop štiti naš tenk od svih savremenih projektila, u čemu je sasvim sigurno ispred "M-1 abramsa" i "leoparda-2" i svih drugih istočnih i zapadnih modela.
Kada nisu mogle da dođu do traženih podataka legalnim putem i preko svojih obaveštajnih službi, neke vodeće države NATO nudile su od 100.000 do 300.000 dolara za dobijanje navedenih podataka.

Rat u vreme Jom kipura

Slučaj ilustruje kako preterano naglašavanje detalja i hardvera (tu se posebno misli na razne tehničke uređaje za neprekidno i detaljno osmatranje) može proizvesti pogrešnu ocenu o moći i namerama protivnika.
U ratu, koji je počeo 6. oktobra 1973. godine (na jevrejski praznik Jom kipur, po čemu je dobio ime), arapskim silama je (na početku Egipat i Sirija, a ubrzo su im se pridružili još Irak, Maroko, Saudijska Arabija i Jordan) uspeo naizgled nemoguć zadatak, jer su iznenada izvršile agresiju na Izrael - državu, koja je bila čuvena po efikasnosti svoje obaveštajne službe. Iako su izraelski obaveštajni krugovi imali izuzetno dobru sliku o razmeštaju arapskih sila u danima neposredno pred agresiju, nedostajalo im je, kao što se vidi, sposobnosti da iz poplave alarmantnih informacija, koje su tada dobijali iz različitih izvora, donesu prave ocene, zaključke i mere.