Pristup Srbije EU bi bio veliki gubitak za čovečanstvo

14.12.2011. god.

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za

čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na

Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvadenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio. Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez.

Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o

njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput

mene, ne hajudi za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja

koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član

Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan

uzjamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što

nikad nede biti.

MELANHOLIJA I PRETRPANOST

Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu.
Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao

sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na

panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv

turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoološkom vrtu

koji krasi obode tvrđave. U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u

tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje

nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu,

zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike.

Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko bide, jedan narod, jedna zemlja. U

Beogradu, kao da je ceo svet Atlas. Istražujudi dublje, otkrio sam uzrok te

melanholije. To je osedaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i

pri tom ostaju ubeđeni da ništa nede izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko nede

osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazedi kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO paktom, ali naročito mnogobrojnim

zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima,

savremenosti, vremenu, samom sebi. Da bi se taj otpor savladao, prostor je

neverovatno pretrpan.

Ulice, radnje, arhitektura, saobradajne ose, sve je haotično, prezagušeno,

iracionalno. Ovde vlada začuđujuda predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.

Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom

narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji

su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajudi mu sakralni karakter moralne pobede, na

kojoj su izgradili nacionalni identitet.

UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU

Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana sa severa, juga, pa čak i istoka.

Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima juredi u

rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srbskog

naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češde, da bi potvrdili svoje

postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to

postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog

optereduje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u

iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan, da postaje uzvišen. Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajudi da ne mogu izadi kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istrajavaju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za

čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na

Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji

od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio. Srbija je oduvek

u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što

mu može dodi spolja. Ali, donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu

samom, i da mu ne može utedi. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima,

širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom

svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređen tako zato što

su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista.

Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto,

stupila bi u jedan sterilan, finkcionalan, šablonski prostor, bez opteredenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi, sem

teritorije, izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Izvor
Oskar Frajzinger, Poslanik u parlamentu Švicarske

Povezane teme
Evropska unija

Komentara (2) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

„RT.Dok: Vreme naših heroja” počelo na Mećavniku uz pozdrave Ljubimove, Kosačova, Zaharove, Kusturice…

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za