Evropa nas hoće bez ponosa i bez Kosova

Moja generacija je odrasla uz pionirske marame, imali smo i pionirske rukovodioce, 

kasnije smo marame skinuli a pionirski rukovodioci su napredovali u omladinske 

rukovodioce. Odrastali smo, polako, uz američke filmove, englesku muziku i rusku 

literaturu. Formirani smo čitajudi velike srpske pesnike, Dučida, Rakida, Šantida ali i one, savremene, naše, tek deceniju-dve starije od nas, Miljkovida, Branu Petrovida, Danojlida, Popu, Bedkovida... Svi mi, osim omladinskih rukovodilaca. Oni su slušali drugu muziku, čitali druge pesnike, gledali drugačije filmove, bivali presredni kad Valter odbrani Sarajevo...
 

Mi smo slušali radio Luksemburg i glas Amerike, još pamtim unjkavi glas - Ovde glas 

Amerike, govori Grga Zlatoper... Mi smo danas, kojekuda, oni više nisu crveni, sada 

su žuti ili su članovi Vojvođanske akademije nauka...Mi smo voleli Evropu jer u njoj 

su živeli Džeger i Pol Makartni, Jonesko  i  Beket, Felini i Šabrol, tamo su stanovali  Čerčil i De Gol, Džordž Best i Sid Višiz, tamo je bilo svetla, tamo je bio džins i 

sloboda... Oni drugi, malopre pominjani, Evrope su se gnušali!
 

Mi smo je voleli jer je tamo uvek bilo voda, najlon čarapa, svi su vozili automobile, 

nikome nisu oduzimali kude i zemlju, njihovim dedovima nisu čupali brkove, nisu 

hapsili pesme i pesnike, knjige i filmove nisu zabranjivali, svi su imali posao, svojina je bila svetinja, nisu privodili  i  šamarali zbog viceva, nisu imali faraona kome su jednom godišnje nosili bronzani falus, koji su zvali štafeta, da mu čestitaju rođendan, nisu organizovali u prestoničnom domu omladine, konake za bronzu u erekciji,  pevajudi joj i igrajudi, nisu na azijskim manifestacijama koje su zvali sletovi i dan mladosti, klicali nepogrešivom i besmrtnom vođi. Zato smo mi Evropu voleli.
 

Uzgred, znate li gde su danas organizatori štafetnih konaka i sletova? Pa dabome, u 

vrhu vlasti.
 

I danas oni vole Evropu više od nas!? Gotovo kao što su voleli Broza. Do

izbezumljenja, do orgazma.

Voleli smo je i zbog toga, Evropu mislim, što su nam tamo studirali pradedovi, što 

nam je otuda sa Davidovidem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa 

Dositejem i Sterijom kultura i prosveta, sa Jovanom Đorđevidem i Joakimom Vujidem 

pozorište, otuda nam je stigla železnica, pošta, savremena medicina, arhitektura, 

vrhunsko slikarstvo... Voleli smo je, Evropu mislim, jer se u njoj na televiziji, kritikovala sopstvena vlada, novine su otkrivale političke afere a radio nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju...

Dragi prijatelji, da bi čovek bio sredan, potrebno je da život provodi sa osobom koju 

voli, da radi posao koji voli, da je zdrav i da je slobodan. A mi nismo bili slobodni!

Zato smo, kada je nepogrešivi, plavooki obožavani, iznenada i sasvim neočekivano, 

na njihov užas i ogromnu žalost, umro, pomislili, evo je. A sloboda je izostala. Zbog 

toga smo, i zbog imitacije demokratije, koja je usledila, počeli da se bunimo, da 

šetamo, da zviždimo, da organizujemo mitinge. Hteli smo u Evropu! Zbog nje su nas 

pendrečili, polivali vodenim topovima, gušili suzavcem, hapsili...

Hteli smo u Evropu, među uljuđene, poštene, pravedne i nasmejane narode. Hteli 

smo da živimo kao sav normalan svet. Kao Evropljani sa vlastitim imenom i 

prezimenom, sa našim identitetom, kao svoji na svome. Evropa nas nije htela takve!

Hteli su nas ponižene, izbombardovane, raskomadane i snishodljive. Hteli su nas pod 

svojim uslovima, bez ponosa i bez Kosova. I dobili su,  i  instalirali su, bolje rečeno, takvu vlast i takve trabantske partije, vlast beskičmenjaka i klimoglavaca, opoziciju beskičmenjaka i klimoglavaca, koji do besvesti ponavljaju mantru  - Evropa nema alternativu. Sve ima alternativu, dragi prijatelji, alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila i Galipolja, Mojkovačke bitke i Vaterloa, Kosovske bitke i  Solunskog fronta; alternativa životu je smrt, alternativa svađi je pomirenje, alternativa mržnji je ljubav, alternativa ponosu su unjkavost  i  snishodljivost. Samo porodica i otadžbina nisu alternativni! I možda vazduh?A bivši pionirski i omladinski rukovodioci, ponosni nosioci štafete, partijskih knjižica i funkcija, današnji ministri i opozicioni lideri su upravo takvi. Snishodljivi do gađenja i prezira.
 

Uvrede iz Evrope godinama stižu u talasima, uvreda za uvredom, poniženje za

poniženjem, uslov za uslovom, ucena za ucenom... Odgovor je pristajanje,

snishodljivost, klimanje glavom, smešak...

Da je neko vodio dnevnik uvreda, imao bi nekoliko hiljada strana. Za evropskog 

gaulajtera u Srbiji, odredili su čoveka koji je u Sloveniji direktno odgovoran za smrt 

naše dece, to je samo jedan u nizu primera. Kosovo i Metohija, koje je  mesto 

rođenja svih nas, u ličnim kartama su nam upisani pogrešni podaci, Kosovo i 

Metohija gde nam je rođena država i crkva, i jezik i vera, najlepše pesme i najlepše 

žene, neuki evropski hirurg odsekao nam je bez anestezije i još nas, likujudi, tera da 

govorimo kako nas ne boli i kako nam je lepo, kako smo sada zdraviji i lepši. To je

Evropa danas. Bezočna, bezosedajna, bahata i osiona. I još insistira da to što 

nazivamo sopstvenom dušom, dabome da mislim o Kosovu, sa osmehom  i 

zahvalnošdu predamo uzurpatoru, kao da je to zaista njegovo... Kao da smo mi tamo 

došli kao uzurpatori, iza sitnih konja i sitne stoke, kao da su one crkve tamo nikle 

same od sebe, kao da je Gračanica samonikla kao bršljan a Simonida tek zidni tapet, kupljen u obližnjem Merkatoru. Milostinja, zajam, kredit, moljakanje je podignuto na 

nivo kulta a zelenašenje i kaišarenje do apsoluta...

Namedu nam se stvari koje kod našeg naroda izazivaju osedaj stida i neverice, govori 

se o realnosti koja se mora prihvatiti takva kakva je. A šta je to realnost? Ako vam je 

dete u kandžama narkomanije hodete li prihvatiti takvu realnost i ostaviti ga milosti i nemilosti ulice  i  narkodilera, policije i lokalnih kabadahija ili dete učiniti sve da ga izvadite iz te kaljuge angažujudi rođake, prijatelje, vatrogasce, vojsku i predsednika. 
 

Otomanska okupacija je takođe bila realnost. Da su naši preci pristajali na nju kao 

neopozivu konstantu, i danas bi pladali danak u krvi, šetali opanke, trpeli agino pravo prve bračne nodi i "aktivno" učestvovali u izgradnji nekoliko novih Dele kula.

Lobiranje pojedinih ministara za ulazak u NATO prelazi granice pristojnosti. U isto 

vreme ukidaju vojsku, namerno previđajudi da je vojska, uz crkvu, stub nosač 

srbskog identiteta, preko dve hiljade pesama postoji u Srbiji o vojsci, vojska nije 

samo da se brani otadžbina, vojska je oljuđenje, inicijacija, način da se upoznaju ljudi 

i svet, da se steknu prijatelji, da se usvoje nove veštine i zanati, da se nauči da se 

brani svetinja kad se ode u rezervu. "To što nije kralju za vojnika, nedu majko da mi 

bude dika".
 

Vojska je, kaže jedan moj prijatelj iz Šumadije, da se bude Srbin. Jedno pitanje, dragi 

prijatelji, šta je sledede posle Kosova? Republika Srbska? Raška oblast? Šta je sledede što de ovakva Evropa tražiti od nas? Vojvodina? Promena himne, pisma, promena istorije, imena, ponovno uvođenje prava prve bračne nodi... Danak u krvi nam ved uzimaju, sve što u Srbiji diplomira, uzima se bez dileme. Nikakvih skrupula tu nema, daj ga ovamo, mlad je, školovan, nismo u njega uložili ni evrid.

Visoki evropski funkcioner, Štefan File, izjavljuje pre neki dan, citiram: "Vreme je da Evropa ozbiljno shvati kandidaturu Srbije". Koliko cinizma  i  sarkazma u jednoj 

rečenici. Pa šta to znači!? Ovo je dosad bilo neozbiljno, šala, šega,  zavlačenje, 

prevara... Deset godina laži i nitkovluka. To nije Evropa Zole, Igoa, Sartra, Roselinija, Bergmana, Harolda Pintera i Ronalda Harvuda, to nije Evropa časti i altruizma, humanizma i individualnih sloboda, radnih i higijenskih navika, sindikalne solidarnosti, Evropa reči i principa, koju smo voleli. Ovo je Evropa interesa i samo interesa, bezočno i po svaku cenu, po cenu laži, prevare, ucene, pritiska, krađe  i otimačine. To je Evropa u kojoj šargarepe moraju biti identične, krastavci moraju biti pravi, prečnika tri santimetra a dužine devet. Možda su to dimenzije koje njima odgovaraju, dame i gospodo, to nisu moje mere. To nije Evropa za mene!
 

Govore da demo, ukoliko ne uđemo u Evropsku uniju, po svaku cenu, pocrkati od 

gladi, da de se ponovo orati drvenim ralom i lečiti mokradom od sedam udovica. Kao da smo retardirani narod, nesposoban da o sebi brine sam, bez pomodi 

dobronamernih tutora. Udavidemo se u blatu i sopstvenom izmetu.

Najstrašnije je to što to govori i srbska kvazielita - ili, glupavo, zaista verujudi u to, ili sinekurama i sinekurčinama naterana da tako govori. Samo se mi radujemo jarmu i 

podređenosti, slavodobitno se objavljuje: još jedan Merkator, još jedna Idea, još 

jedan Merkur... Pa gde ide novac iz Merkatora? U Lapovo ili u Ljubljanu!? Namede se 

idiotizam koji se zove liberalni kapitalizam u kome je sve dozvoljeno, baš sve.

Dragi prijatelji, ako smo narod koji ne može da živi bez milostinje, nek nas ne bude! 

Nek nestanemo! Sa Evropom se može sarađivati i trgovati iako nemamo člansku 

kartu. Kao Norvežani. Kao Švajcarci.

Što se mene tiče, meni Evropa bez Kosova i Metohije ne treba. A to de biti konačni 

uslov, živi bili pa videli. Ako Srbija može bez Kosova, može i bez mene. Ako de to, toj i takvoj Srbiji, uopšte biti bitno. Živedu u Republici Srbskoj. Ako i nje, pored ovih i 

ovakvih na vlasti bude bilo; ako ne, onda odoh u Australiju. Tamo bar ima Srba i 

dirilice.

Za kraj, dozvolite mi jednu anticipaciju. Mudri, od briga osedeli predsednik, tronut 

ali smiren, održade uzbudljiv govor u kome de objasniti kako je, između Kosova i 

bududnosti Srbije, morao da izabere bududnost. Zbog naše dece, zbog ... Pomalo 

nevin i potpuno trudan. Mediji de to podržati, blogeri takođe, NVO de se utrkivati u 

hvalospevima, zatrpade ga telegrami podrške. Tako de kuvanje žabe biti završeno. 

Znate onaj eksperiment sa žabom. Obedade se nova radna mesta, koridori, fabrike

aviona, automobila, ski centri, kondomi za višekratne upotrebe...

Anestezirana i preparirana nacija de to progutati. Ja i meni slični nedemo. Mi nikada nedemo pristati na rasparčavanje otadžbine! Ako je to uslov da Evropa uplovi u 

potpuno blagostanje bez nas, neka uplovi. Gospođe i gospodo, može li ponižen 

čovek biti sredan? Čak iako je sit. Da li je za jedan uspravan život, dostojan čoveka, 

dovoljno da je čanče puno a to što, da biste iz njega jeli, morate da kleknete, nije 

bitno. Važno je da se lapde. Sve u šesnaest. Važno je samo da je čanče puno.

Dragi prijatelji, bečki valcer, teget odelo i ljubav prema otadžbini nikad ne izlaze iz mode. Evropa de uvek biti tu gde je. Mi takođe. Hodemo li biti u Evropi ili ne, ne 

zavisi od nas, nego od nje. Meni ovakva, kakva je danas, nede nedostajati.