Rađa li se crnogorski Toma Nikolić ?

 Prema podgoričkim Vjestima, na „tajnoj večeri“ nije bilo Filipa Vujanovića, predsednika Crne Gore. Čudno, zar ne? Nju su, međutim, organizovali koalicioni partneri Milo Đukanović, predsednik vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) - trenutno bez državnih funkcija, jer je Igor Lukšić sad premijer - a Ranko Krivokapić, predsednik koalicione partije socijal-demokrata (SDP) sada u vlasti i predsednik crnogorske Skupštine.

„Inkvizicija“ kao u dobro komunističko vreme

Naravno, pitaćete zašto predsednik Crne Gore, ne može da bude prisutan na takvom elitnom skupu, kome je sam Vujanović dao sarkastičan naziv „tajna večera“. Kao u već prilično davno umrlom komunizmu, bio je to u stvari sastanak, pod firmom „tajna večere“, bivšeg Centralnog komiteta, po temi - ni manje ni više - partijskog ogrešenja Filipa Vujanovića, trenutnog predsednika Crne Gore.

Po Tanjugu od 07. novembra - a to je svakako bilo posle „tajne večere“, javlja se Krivokapić sa optužbom Srbije da ona „nikad neće odustati od negacije crnogorskog nacionalnog identiteta“. Smatra da se „ponavlja nastojanje Srbije da se ugroze crnogorska državna nezavisnost i nacionalni identitet“. „Čitavo naše istorijsko iskustvo, daje osnovu za tu tvrdnju. To, dakle, nije moja procena već iskustvo“.

Ne slučajno, međutim, dodao je Krivokapić i to da on „ne isključuje mogućnost povratka Mila Đukanovića na neku državnu funkciju. Milo Đukanović, lider DPS-a, najjače partije u Crnoj Gori, ima legitimitet da obavlja sve funkcije u njoj. On sada ima samo funkciju legitimnog predsednika DPS. Ona (DPS) je ta koja odlučuje koje će funkcije obavljati Milo Đukanović, ali kako svuda u Evropi ta funkcija je, posredstvom vladajuće stranke, vezana je i za državu, pa treba i kod nas.“

Iz ovih Krivokapićevih izlaganja, daju se izvući dva zaključaka, a koji, kako izgleda, nisu daleko od onih donetih na „tajnoj večeri”, ali - i to treba naglasiti - u njihovoj Krivokapićevoj verziji.

Po kazni smeniti Vujanovića

Prvo, Filipa Vujanovića, aktuelnog predsednika Crne Gore, moralo bi se smeniti, jer je podlegao srbskom nacionalizmu, a pošto je odbacio crnogorski, odnosno - da bude sasvim precizno - dukljanski, a čiji je glavni glasogovornik, izgleda, g. Krivokapić, aktuelni predsednik Skupštine Crne Gore. Da je baš o tome reč, dalo bi se zaključiti i iz Vujanovićevog prikaza „tajne večere”. Obavešten da je bio predmet napada na tom skupu; žali što nije bio tamo, jer bi - kaže - bio vrlo „polemičan”; ne bi dozvolio uvrede.

Đukanović ponovo predsednik Crne Gore?

Drugo, Krivokapić morao je da upotrebi suviše mnogo reči, da bi javno ubedio Mila Đukanovića da on mora da zameni inkriminisanog Filipa Vujanovića na fotelji predsednika Crne Gore. Ispalo je tako da Milo Đukanović ne zna šta treba da radi. A on već pre Vujanovića bio predsednik, potom mu je ustupio tu poziciju da bi on postao premijer Crne Gore, a pre valjda pola godine, ustupio je i premijersko mesto Igoru Lukšiću, a on zadržao samo za sebe predsedništvo DPS-a. Sva je, dakle, prilika da se Krivokapić, ovako naširoko i javno obratio Đukanoviću da bi ga podsetio na njihov koalicioni sporazum, a po kome je on predsednik Crne Gore U slučaju njegovog oklevanja da to uradi, neiskazana poruka jeste - koalicija prestaje da postoji i DPS gubi vlast.

Opet, da se baš o tome - oklevanju - radi, svedoči sam Filip Vujanović. Govoreći o „tajnoj večeri“, kaže: da mu je drago što Đukanović u pogledu opšteg napada na njega, uopšte nije „reagovao“ (ostao je, dakle, uzdržan); dodaje još: „Diže mi rejting“, a u DPS, veruje, manje je od 5% članova koji se ne slažu s njim. Na pitanje novinara, šta misli o vanrednim izborima (koji su u Krivokapićevoj verziji verovatno na redu), a pošto njegov predsednički mandat ističe tek 2013, veli da o tome ne razmišlja, pošto je sama ideja „besmislena”.

Vujanović protiv crnogorskog nacionalizma

Već poprilično dugo - od tada je najmanje pola godine - kako se Vujanović pojavljuje u javnosti sa mišljenjem o crnogorskoj himni kojom je nezadovoljan; ne, naravno kao muzičko ostvarenje, već kao tekst - bio je konkretan - prve dve strofe. Izgleda da su inkriminisane prve dve strofe, izazvale opštu hajku na njega, pa se otuda dospelo u sadašnju situaciju u kojoj se traži njegova politička „glava”, a kako izgleda - u režiji je ona koalicionog Đukanovićevog partnera Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine Crne Gore. Došlo je tako vreme po kome je neophodno zadržati se mnogo šire na temi Vujanovićevog „greha“. Tu su tri podteme: o himni još, crnogorski i srbski „nacionalizmi”, dve crkve - SPC i CgPC.

Kad je ponovo reč o himni, odnosno prve dve strofe, Vujanović kaže da on nije protiv himne, već protiv „tekstopisca“ prve dve strofe, a ove su inspirisane idejama Sekule Drljevića. Za njega se zna, da je u vreme Drugog svetskog rata bio u Zagrebu, prodao se Paveliću i bio saradnik Hitlera i Musolinija, a od Crne Gore napravio „Duklju” ili još gore: „Crvenu Hrvatsku“. Tekstopisca tih strofa, Vujanović ne pominje po imenu, ali se da naslutiti da taj gospodin nije niko drugi već Ranko Krivokapić.

Vujanović je protiv crnogorskog „nacionalizma“ i njegova dužnost, kao predsednika Crne Gore, jeste da se protiv njega bori „svim silama“ (jer je inspirisan idejama Sekule Drljevića), a na Srbima u Crnoj Gori jeste da se bore protiv srbskog „nacionalizma“, Bošnjacima da se bore protivu bošnjačkog, i Arbanasima protiv arnautskog.

Crna Gora bez srbskog predznaka jeste Duklja

U ovom sadašnjem prepucavanja o nacionalizmima, Vujanović je optužen da zagovara ideje Pavla Đurišića iz Drugog svetskog rata, što ovaj energično odbija. Optužen je takođe da je on protiv „vječne“ Crne Gore. On im je odgovorio pitanjem, kako on može da bude protiv, kad je on za „najvječniju“ Crnu Goru, ne skrivajući pod tim da ona takva jedino može da bude, ako se ne utire ili utre time njeno srbsko poreklo, a što je tendencija crnogorskog „nacionalizma“. Još je optužen da je učestvovao u građanskom ratu 90-tih godina, kojom prilikom su Crnogorci počinili velike pljačke na Konavlju. Ovo je Vujanović ignorisao sa primedbom - „to je prošlost“. Čini se kao da je hteo reći: to vreme pripada komunizmu i svi smo mi to radili - uključujući tu i današnje „dukljansko“ orijentisane „Crnogorce“ - po partijskoj obavezi; što je Milošević tada bio na čelu komunista, to je već druga stvar - istorijska slučajnost...

Dve crkve nepotrebne Crnoj Gori

Već je prošlo nekoliko meseci, kako su crnogorski zvaničnici u više mahova javno izašli sa vrlo škakljivom tezom, a po kojoj u Crnoj Gori bi trebalo da postoji samo jedna pravoslavna crkva, s neskrivenom željom da to bude Crnogorska pravoslavna crkva (CgPC). Čim se to pojavilo, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije iz SPC je opomenuo „glavare“ da oni gledaju svoja posla i da se ne mešaju u crkvene stvari. S tim, pak, u vezi, Vujanović veli: treba prevazići „tenzije“ koje postoje između pravoslavnih vernika naklonjenih dvema crkvama i da on „zna“ da bi mnogi pripadnici i jedne i druge crkve (CgPC i SPC) voleli da on bude zastupnik njihovih interesa, ali da on lično „jedino poštuje“ „njeno kanonsko ustrojstvo“, tj. SPC i Mitropoliju crnogorsko-primorsku.

Elem, izgleda da je ovaj Vujanovićev jasno izneti stav, i isprovocirao - pod hitno - „tajnu-večeru“, koja je odlučila da ga „ekskomunicira“ sa pozicije predsednika Crne Gore. Nije, doduše, rečeno kako, pa se naslućuje da će to biti vanrednim izborima, koje, Vujanović kao predsednik, trebalo bi da raspiše. Zar on nije odbrusio novinarima koji ga baš to pitahu - „besmislica“!

Na bespuću... zbog drame

Kad sam počeo pisati ovaj tekst, mislio sam da će ovde biti njegov kraj. Sad vidim, da je kraj nemoguć. Toliko je to tamo konfuzno isprepletano i protivurečno a nerazjašnjeno i nedorečeno; pa i taj gornji naslov pokušao je da u nekoliko reči kaže sve, a u stvari nije rekao ništa već napravio još veću konfuziju. Rđavo je to pisanije, priznajem, kad mu treba naknadno objašnjenje čak i za naslov. Ali to je - što je!

Ovaj napis oslikava jednu dramu. Suština te drame bi se mogla nazvati brisanje i eventualni vaskrs srbskog predznaka sa političkih radnji trenutnih dostojanstvenika Srbije i Crne Gore. Naslovom se samo htelo prikazati „istotost“ te drame u obe srpske zemlje. Sve drugo nije isto - čak je i protivno. Tako, na primer, „original“, T. Nikolić - iz naslova - briše sa sebe srbski predznak a radi vlasti i evro integracija, dok, na suprot, njegov „parnjak“ (F. Vujanović) iz Crne Gore prihvata mogućnost žrtvovanja vlasti ne bi li taj predznak ponovo zaživeo tamo.

Milo Đukanović nesvesno započeo dramu

Da ne dužim, dramu je slučajno otpočeo - i ne sluteći je - Milo Đukanović. Bilo je to tamo negde sredinom devedesetih. Milošević je bio Milov nadređeni, ali on je i Srbin, koji je morao, po SAD planu, da postane u punom jeku „crna krpa“ - „Sadam Husejin“ - u očima sveta, što se i desilo.

Gleda to Milo pa reče sebi - meni je osigurana vlast i u tek dolazećem demokratskom obzorju, ako se javno „otkačim“ od Miloševića. To učini, i odmah oseti kako ga u SAD blagonaklonije gledaju. Paralelno nekako, nestaje SRJ, stvara se Srbija i Crna Gora. Poboja se Milo da u SAD znaju da je Milošević, mada tek prvo koleno Srbijanac, ipak Crnogorac, pa je to velika smetnja. Ali Milo - sigurno je sigurno - brzo nađe izlaz i zaključi; potrebno je otcepiti se ne samo od Miloševića već i od Srbije. Otud njegov poklič - nezavisna Crna Gora! U SAD oduševljeni - obećavaju svu pomoć radi toga cilja. Uskoro - ona i stvarno posta nezavisna, s Đukanovićem na čelu.

Vreme prolazi. Milošević i Šešelj su u Hagu. Toma Nikolić, kao Šešeljev zamenik u Srbiji, ima najveću političku opozicionu partiju, ali je uvek daleko od vlasti. I to ga muči. Seti se Milove nezavisne Crne Gore, te i on postupi po njegovom receptu. Odbacivši srbski predznak, Tomi iz Vašingtona dođe buran pljesak; Toma smiren. Vlast nije daleko...

U Nezavisnoj nije baš sve cveće...

Nazad se mora opet u Milovu nezavisnu CG, u kojoj - sem svih Bošnjaka, Šiptara i drugih, koji su uz njega - on nema, među Crnogorcima sa srbskim predznakom, parlamentarnu većinu da bi se demokratija održavala. A s takvim Crnogorcima praviti koaliciju - mislio je tada Milo - to je unapred izgubljena bitka. Prihvatio je zato, koaliciju sa demo-socijalistima (poznati inače kao bivši staljinisti i udbaši) Ranka Krivokapića, koji su još od Sekule Drljevića obrisali srpske predznake pa rado sad nose dukljanske, a ponose se čak i „crvenom Hrvatskom“.

I tu sad počinje drama isključivo Crne Gore, jer Ranko kao osica nasrće na ideološku „čistotu“ Milove demokratičnosti. Kaže mu: ako smo nezavisni državno, moramo i ideološki da budemo to, što znači mora se ubiti u Crnogorcima srbski predznak, a i da ne govorimo o crnogorskom jeziku i potrebi preinačenja Njegoša i istorije. Milo se vrpolji, Ranko njemu - nema koalicije. Nemajući kud, a da bi se održao na vlasti, Milo reče - odstupam sa predsedničke funkcije, pa evo ti ga Filip Vujanović, pa se s njim ideološki spori, a za sebe ću zadržati premijerstvo. Skoro tri godine vladala je ova „idila“.

Pre nešto manje od godinu dana, eto ti opet Ranka kod Mila na ispitivanju ideološke „čistote“; kaže mu: u nezavisnoj Crnoj Gori, ne može biti srbska crkva. Opet ista situacija, te Milo odgovori: odstupam sa premijerske pozicije, evo ti ga Igor Lukšić, pa ti to s njim uredi, a ja ću biti samo predsednik DPS-a.

Tako dođosmo u sadašnju situaciju „tajne večere“. Ranko će reći Milu: Ako ti ne razvlastiš Vujanovića, prekidam koaliciju i ti gubiš vlast. Milo mu odgovori: i ti je gubiš; ali da ja sad ispitam „čistotu“ tvoje demokratičnosti - hoćeš da ja postupim protivustavno?; ne mogu, demokratska mi savest ne dozvoljava. Sad se Ranko poče vrpoljiti, pa posle duge pauze, mrzovoljno i jedva čujno reče: znači, tek 2013…