Kontrola interneta je korak ka kontroli društva u celini

Upravlje internetom

Internet je sa sociološkog aspekta bukvalno „prodrmao“ savremeni svet. Po mnogim stručnjacima, internet se smatra jednom od najvećih tehnoloških i društvenih pomaka i njegov uticaj na savremeno društvo porede sa pronalaskom motora. Kada sagledamo poslednjih dvadeset godina i napravimo odstupnicu od početka devedesetih godina do dvehiljade desete godine jasno uočavamo o čemu se radi. Kratak vremenski period za čovečanstvo, a ogromna promena na mnogim poljima počev od industrije sa daljinskim uppravljanjem i kontrolom sistema, preko načina komunikacije koji su u korenu promenjeni ne samo tehnološki već i u osnovi odnosa ljudi pa dalje, preko politike, školstva sve do nasilja, kriminala[1] i načina vođenja globalnih ratova[2]. Malo je tehnologija koje su u toj meri uticale na kompletno društvo i ujedno na toliko različitih društvenih aspekata. Sve ove promene su „ušle“ u jednoj generaciji i to je tolika razvojna brzina da nismo uspeli savladati neke bitne pojave i uticaje na čoveka kao jedinku, a naročito na globalno društvo. Zbog toga i postoji ogromna količina nerešenih pitanja u samoj biti čoveka da ova promena zahteva intervenciju ne samo tehnoloških-informatičkih stručnjaka već i sociologa, psihoterapeuta, pravnika, teologa... Jednostavno, kratko vreme da se čovečanstvo navikne ga toliku promenu. Ujedno su se pojavile i potpuno nove tehnologije – uporedimo samo kraj osamdesetih prošlog veka i kraj ove decenije dvadeset i prvog veka.

Kada uzmemo u obzir prvo pojave o kojima sam govorio zatim, društvena dešavanja na globalnom nivou i potrebu „viših instanci“ da upravljaju tim društvom, vidimo da je internet ne samo alat ili sredstvo već izuzetno dobro oružje i to opet na raznim poljima. Omogućava manipulaciju, uticaj i kontrolu pojedinca, grupa, korpiracija, politike, tržišta i raznih drugih stvari. Internet je dakle, jedno soc-tehnološko univerzalno sredstvo za upravljanje – ukoliko se naravno, na taj način upotrebi.

Pojava kontrole interneta ne čudi niti je to nova ideja, ona datira već nekoliko decenija još od prvih ideja i projekata sredinom dvadesetog veka – čak i pre postojanja interneta ovakvog kakvog ga danas poznajemo.

Da bi bolje razumeli današnju situaciju moramo sagledati i neka sasvim nova tehnološka dostignuća kao na primer implatne – čipove za označavanje pripadnosti koji se predstavljaju kao odlično komforno rešenje u birokratskim i društvenim sistemima. U toj grupi imamo i implante koji kontrološu moždane funkcije (implante raspoloženja), a namenjeni lečenju raznih bolesti[3], zatim senzorne sklopove za podsticaje, očitavanje volje itd... Stavimo po strani društveni uticaj interneta i pokušajmo zamisliti mogućnost daljinske manipulacije i kontrole pojedinca koji ima ugrađenu ovu tehnologiju. E sada se postavimo u perspektivu društva označenog pomenutim implantima pa i cele nacije. Ukoliko uklopimo internet u ovu priču veoma lako ćemo ugledati jezivu sliku kontrolisanog društva, jedan Fukoov sistem nadzora i upravljanjem volje ne pojedinca nego celih nacija.

Zar nekoga treba da čudi odakle tolika želja da se internet stavi pod nadzor i kontrolu „odabrane“ grupe ljudi?
 
Metode

Bilo bi interesantno da na kratko vratimo vreme u blisku istoriju nakon Drugog svetskog rata. Koncept interneta datira još od 1945. godine, Vannevar Bush[4] je u to vreme „pokrenuo misao“ koja informatičku tehnologiju postavlja u pravac masovne upotrebe. Vanver govori o efikasnom prenošenju informacija i pristupa literaturi. To je i začetak epohe savremene kibernetike. 1948. godine se pojavulje knjiga „Cybernetics“ (Nobert Wiener[5]), koji spaja čoveka i tehnologiju, dok je sam koncept globalnog sela (doslovce), izneo Marchal McLuhan[6] početkom šezdesetih godina. Naime, njegov koncept govori o neposrednim komunikacijama koje nisu ograničene zabranama i cenzurama društva. Već tada je u razvijenoj Americi postojao medijski „prohibitet block out“ i postojala je potreba za nezavisnim medijem. Iskustva nacističke cenzure iz svetskog rata, naročito na evropskom kontinentu su pokazala jačinu uticaja na društvenu svest. Iz tog doba imamo i sjajna zapažanja koja govore o mogućnostima upotrebe tehnologije u najmračnije svrhe. Nacistička Nemačka je direktno pod Hitlerovim nadzorom u to doba razvijala jednostavne (za današnje pojmove ali veoma napredne za tadašnje doba), tehnologije za profilaciju ljudi. To je bilo mehaničko doba pa su i uređaji funkcionisali po principima poređenja dva uzastopna niza podataka i rezultati ponavljani nekoliko puta davali su željene matrice koje su predstavljale identifikacione brojeve prethodno označenih ljudi. Danas to možemo svesti pod pojam „čipoveni ljudi“.

Dakle, mašti nema kraja, a cilj je jedan – upravljanje društvom u celini.

Danas su na snazi demokratski sistemi, tu gde nema demokratije postavljeni su grubi sistemi eliminacije podataka npr. u ultimativnim sistemima poput NR Kine[7].

Normalno je za očekivati da će kontrola ne samo interneta nego i kompletne informacione infrastrukture u budućnosti biti jedna od osnovnih potreba vladajućih grupa. Vlast je uvek težila za kontrolom, to je čak i jedna prirodna pojava naročito u potrošačkom društvu, društvu komformizma i malosvesti. Imamo slične „projekte“ koji datiraju još iz starog Egipta, zatim za vreme Rimskog carstva kada jedna manjinska grupa sistematski utiče na stavove ostatka populacije. „Hleba i igara“ je svima poznata metoda „onesvešćivanja“ društva na globalnom nivou, danas imamo istu situaciju potpomognutu tehnologijama. Onaj ko bude (ako bude), kontrolisao internet, kontrolisaće svetski sistem komunikacija ne samo na Webu koji koristimo već na mnogo sofisticiranijim nivoima – kontrolisaće protok informacija i u sprezi sa rezultatima analitike, ultimativno će uticati na pojedinca koji je informaciju plasirao da li svesno ili nesvesno kroz elektronski praćenu svakodnevnicu (čipovima i senzorima koji nam se nameću). Danas se kontrola interneta najviše svodi na kotrnolu i plasman informacija od društvenog značaja. Primer Egipta, Iraka i Italije nam govori dosta o tome. Time je praktično politička opozicija stavljena u medijsku senku. Ali tvrdim, ovo je početak! Nas očekuju razne „čipizacije“ i uvođenje evidencije kretanja[8], zatim kontrole kretanja, a zatim i kontrole razmišljanja kroz jedno informatičko zavisno društvo.

Današnje vlasti pomoću tehnologija za masovnu komunikaciju pokušavaju uvesti neku vrstu društvene higijene-discipline ali po njihovim normama što nas uvodi u informaciono kontrolisano društvo.
 
Neprimetna disciplina

Zanimljiva je činjenica da je pojava zavisnosti i kontrole kao i želja za globalno kontrolisanim društvom danas veoma vidljiva, a opet veliki broj korisnika je ne primećuje, čak i ne priznaje postojanje ovog trenda. Okruženje se sve više „podešava“ pripremajući osnov za gradnju jednomislenog informacionog mozga. Nije paranoja niti treba stvarati strah ali treba vratiti kritički pogled na sve i to na nivou pojedinca – građana. Kada nema kritičkog stava, ili sve češće nema stava u opšte, mogućnost manipulacije željama i odlukama je ogromna. Savremeni društveni sistemi se ponašaju po sistemu žabe u loncu. Ubacimo žabu u hladnu vodu i lagano zagrevajmo, na kraju dobijemo kuvanu žabu koja nije ni svesna da se skuvala. Tako se danas i tehnologije uvode u svakodnevnicu, preko popularizovanja komformizma, medicinske pomoći, humanizma i društvenog standarda koji realno niko ne oseti osim što postaje rob sistema. Profesor Milan Tuba[9] je još 1994. pisao o tome[10]. Na isti način se uvodi kontrola interneta, zabranama govora mržnje i sličnim pojavama što je svakako opravdano sa jedne strane ali se problem nalazi u situaciji da je kontrola uvek zasnovana od strane jedne manje grupe ljudi. Primer Silvija Berluskonija[11] koji je bukvalno na silu uveo kontrolu informacija na Vikipediji pokazuje strah i nemoć vladajuće klase. Problem pomenutog sistema kontrole je što o istinitosti informacija svedoči samo pozicioni politički sistem. U Kini je slična stvar sprovedena od početka uvođenja interneta naravno mnogo drastičnijim i neskrivenim metodama. SAD pokušava kontrolisati internet iza paravana terorizma dok se pod okriljem podstrekivanja nasilja kontrola sprovodi u Nemačkoj pa i kod nas u Srbiji. Na našu sreću, nedostatak funkcionalnog pravnog sistema ne dopušta „tvrđu“ kontrolu ali su vidljivi pokušaji „lažnog prozivanja“ i političkog uticaja u medijima kao i nasrtanje na istinitost. To je samo jedan od pokušaja da se kontrološe opozicioni politički identitet.

Tim Berners Li[12], profesor na MIT-u se još pre deset godina oglasio povodom pitanja cenzure internet sadržaja. U intervjuu za Observer, Tim je pokušaje cenzure okarakterisao kao zastrašujuću pojavu. „Za mene je to strašno. Jedna odrasla osoba govori drugoj odrasloj osobi ta sme, a šta ne sme. Na VEB-u mora da postoji mogućnost da se sve prezentuje, a misao i ideje slobodno izražavaju“ – komentar na politički pritisak. Ovo samo govori da ideja o kontroli i strah političara nije „svež“, politika je u stvari jedini uplašeni deo internet zajednice i svi pokušaji će uslediti upravo iz političkih razloga. To nas - korisnike stavlja u poziciju da znamo ko nam je protivnik slobode i identiteta i daje nam prednost. Za slobodu se dakle, ne borimo protiv nevidljivog protivnika, on je vizuelizovan kroz politički sistem i vladajuću klasu, prema tome, aktivnosti treba usmeriti upravo na državni aparat, a ne na tehnologiju kako neki pogrešno zagovaraju.
 
Kontrola ljudskih života upotrebom tehnologije

Uspostavljanje totalitarne kontrole života se sprovodi suptilnim metodama zasnovanim uglavnom na društvenim standardima koji obećavaju praktičnost, bezbednost, komfor i lični benefit. Informaciono društvo teži da se integriše u sve društvene procese pozivajući pri tom svakog pojedinca da svesno ili nesvesno učestvuje u tome nezavisno od imovinskog statusa i teritorijanog položaja, to je davno ustanovljeno. Odatle se crpi snaga za neverovatnu čipizaciju kroz koju društvo upravo prolazi. Možemo uvideti razloge kroz poznate sisteme, npr. biometrije gde je zagovarana opcija bezbednosti, zatim čipovanih dokumenata čiji potencijal omogućava senzorno praćenje vlasnika, a u cilju poboljšanja birokratskog aparata... itd. Naročito je bitno pomenuti iritantno ponašanje državnih vlasti prema korisnicima koji ne pristaju na dokumenta sa novom tehnologijom kao na primeru lične karte. Korisnici starih dokumenata su praktično birokratski diskriminisani i prisiljeni da duže čekaju na realizaciju administracije što naravno nema nikakve veze sa stvarnom praksom. Dakle, na suptilne ili manje vidljive načine potrebno je celokupno društvo uvesti u digitalni sistem evidencije nakon čega medote kontrole poprimaju potencijal. U kontekstu interneta, postoji praksa da se ukine anonimnost time što će svaki korisnik morati biti registrovan u sistemu prilikom uključivanja na internet. Znači da, ukidanjem anonimnosti ostavljamo trag i kada pristupamo mreži sa javnih servera. To opet znači da se „pakuje“ neka vrsta kontrole pristupa ali i ponašanja na mreži. Sa ovim u sprezi se postavlja opravdanost nadzora IP adresa korinsika koji će veoma lako prerasti u nadzor u realnom vremenu, a sasvim moguće da će time korisnik biti „uknjižen“ na liste lojalnosti. Sve zajedno predstavlja jedan panoptički sistem nadzora koji kasnije evaluira u banoptički[13] i sinoptički[14] nadzor. Praktično se ujedinjuje informaciona tehnologija sa mas-medijima koji kroz fenomen „društva gledalaca“ formira naciju poželjnog mišljenja. Treba spomenuti fenomen digitalne kopije čoveka[15] koja egzistira u informatičkom sistemu i bukvalno ga određuje i postavlja na određeni društveni nivo. Neku početnu verziju toga možemo osetiti u svakodnevnici birokratskog sistema. Trenutno sve ide ka tome da je briga za digitalnim Alter-egom veoma važna za pojedinca, čak u nekim slučajevima je važnija i od fizičkog bića (gde je dominantna obrada podataka i profilacija korisnika). U slučaju interneta imamo vidljivu pojavu predimenzionisane brige za virtuelnim profilom koja je nastala pod direktnim uticajem mas-medijske kulture. Odatle će se dalje razvijati društvo virtuelne stvarnosti, tj. društvo koje želi i mora biti u skladu sa nametnutim vrednostima.

Problem informacionog društva je kompleksan i celovitost se ne može prezentovati u nekoliko pasusa. Analiza ponašanja građana u kontrolisanom okruženju uključuje sistem od nekoliko naučnih oblasti. Bitno je istaći da je kroz strukturu mas-medija stvoreno društvo koje želi nadzor i pri tom ga je u potpunosti svesno. Knjiga „Alter ego – stvarnost čoveka u kontrolisanom društvu“, predstavlja celovitost psihologije kontrolisanog pojedinca (Arsenin, 2011.).
 
Šta je rešenje?

Rešenje se svakako ne nalazi u potpunoj informacionoj apstinenciji koja se primenjuje u paranoičnom strahu od tehnološkog napretka. Sa druge strane imamo pomenuto društvo nemislećih ljudi bez kriterijuma i stava koje naginje potpunoj informacionoj „razgolićenosti“ u kojoj privatnost nema nikakvu vrednost. Nasuprot tome, trendovi ukazuju na ogromnu želju masovne kontrole društva od strane vladajućih partija, država pa čak i pojedinaca. Dozvoljavajući kontrolu interneta i informacionih tehnologija u stvari dozvoljavamo samovoljno delovanje centara moći nad globalnim društvom što do sada nije bio slučaj u ovom obimu. Dozvoljavamo ograničavanje slobode mišljenja, ponašanja i življenja bez obzira da li se bavimo osteljivom delatnošću ili smo građani u potpunoj anonimnosti. U takvom svetu anonimnost i privatnost kakvu smo do danas poznavali više ne postoji i počinju potpuno druge vrednosne norme ponašanja.

Rešenje je da državne strukture moraju biti pod nadzorom stvarne demokratske politike prilikom kreiranja i primene zakona koji će uslediti, a to povlači političku aktivnost svakog građana koji želi zadržati slobodu[16]. Moramo se navići da jasno iskažemo nezadovoljstvo po svim pitanjima kontrole i da stvorimo jedan javni akademski servis koji može pružiti adekvatne odgovore na sve pokušaje ataka na privatnost i slobodu informacija. U svetu postoje brojne organizacije koje su od prestižnog značaja dok u Srbiji postoji Poverenik za privatnost i Pokret za elektronsku privatnost građana[17]. Znači, neki vid građanskog aktivizma je neophodan pa čak je i od prelomnog značaja.

U širem kontekstu bitno je sagledati načine obrade informacija i postaviti merljive parametre koji mogu sa sigurnošću ukazati na adekvatnost upotrebe informacionih tehnologija u svakodnevnom životu. Takvu praksu danas nemamo bar u Srbiji i na to se dosta ukazivalo poslednjih sedam godina. I na samom kraju ali ne manje važno je motivacija građana[18] da se bore za svoju privatnost što je očigledno nestalo ili u velikoj meri umanjeno uticajem mas-medija koji ostvaruju ogroman uticaj na stavove javnosti. Nestankom kritičke misli nestaje i motiv, a sa tim se otvaraju vrata masovnoj kontroli i definitivno nestaje sloboda življenja.
 
 
 
Aleksandar Arsenin
Konsultant za bezbednost elektronskih sistema
predsednik Pokreta za elektronsku  privatnost
kontakt@internetservis.co.rs
Kontakt: 069 336-27-98
Novi Sad
www.privatnost-srbija.com
www.internetservis.co.rs/virtuelnodetinjstvo
 
 

[1] www.internetservis.co.rs/virtuelnodetinjstvo

[2] Arsenin, „Elektronski ratovi“, www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=270

[3] www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=326, Vojin Rakić u tekstu „Srbska duša i nove biotehnologije“ jasno objašnjava zloupotrebu tehnologija u medicini.

[4] en.wikipedia.org/wiki/Vannevar_Bush; Buš je razvio MEMEK (en.wikipedia.org/wiki/Memex) koncept skladištenja podataka tokom tridesetih godina. Memek je zasnovan na mikrofilmu sa „deljivom“ informacijom i utemeljio je ideju Weba.

[5] en.wikipedia.org/wiki/Norbert_Wiener, američki matematičar. Postavio je osnove savremene kibernetike. U svojoj knjizi „Kibernetika“ objašnjava mogućnosti spajanja čoveka i mašina.

[6] en.wikipedia.org/wiki/Marshall_McLuhan, filozof i naučnik. Predvideo je pojavu „globalnog sela“ i koncept WorldWideWeb-a.

[7] Oliver Subotić; „Informaciono kontrolisano društvo“ (164-170); 2011.

[8] „Sa čipom ili bez čipa“; Politika; www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Sa-cipom-ili-bez-cipa.lt.html

[9] sr.wikipedia.org/sr/Milan_Tuba

[10] www.privatnost-srbija.com/3.php?idtxt=168

[11] Proces italijanske politike Silvija Berluskonija podvučen kao legitimna kontrola medija (italijanske verzije Vikipedije) u smislu korekcije sadržaja. Očigledna rešenost vladajuće stranke da stane na put slobodi govora.

[12] en.wikipedia.org/wiki/Tim_Berners-Lee, britanski naučnik. Pronalazač svetskog Weba u CERN-u

[13] Banoptikon (ban = engl. Zabrana)

[14] Sinoptikon (syn = gr, zajedno, skupa)

[15] Arsenin; Zaštita privatnosti i digniteta ličnosti u informacionom društvu; 2011.

[16] Da ovakve inicijative imaju snagu svedoči uspeh nekolicine mislećih ljudi koji su se 2004. godine u organizovanoj kampanji izborili za izmenu pravila o novim (biometrijskim) ličnim kartama („Žički apel“).

[17] www.privatnost-srbija.com, Pokret za elektronsku privatnost ima za cilj da pruži što kompletnije opservacije i analize iz različitih aspekata kada je reč o problematici privatnosti u informacionom dobu, a posebno u kontekstu Republike Srbije.

[18] Problem je razrađen na stručnom skupu o privatnosti održanom u februaru 2011., (www.privatnost-srbija.com/skup2011/naucniSkup.htm). Poruka skupa je glasila: „Motivisati čoveka da se bori za privatnost“