TELEVIZIJA – PUCANJ U JEZIK

Televizija  –  pucanj  u  jezik
Srpski nema ko da brani
 
Tehnička strana televizije, televizija kao tehnički izum – upotreba električne struje za prenos slike i tona na daljinu – je na ponos ljudskom rodu. Programska strana televizije, pogotovo njen informativni i zabavni deo je – poniženje za ljudski rod. Televizija je ekser ukucan u ljudski mozak. Televizija je elektronski čobanin koji svom gazdi čuva ovce. Gazda je onaj koji televizijom raspolaže; čobanin je onaj koji program uređuje; ovčarski psi su oni koji gledaoce drže na okupu – glumci, pevači, voditelji; a ovce su oni koji televiziju gledaju. Medicina je otvorila neke nove oblasti lečenja bolesti ljudske zavisnosti: od alkoholizma, duvana, droge, kocke, igara na sreću. Došlo je vreme da medicina otvori još jednu granu lečenja ljudske zavisnosti – od televizijskog programa. Televizija postoji zbog nesamostalnih ličnosti, koje su navikle da pred ekran dolaze po svoje mišljenje o događajima u svetu i oko sebe; koje kao udžbenik umesto knjiga koriste televiziju; koje se umesto sa decom ili unucima zabavljaju sa televizijom; koje umesto sa ženom, noć provode sa televizijom.  
 
Pre pojave televizije ljudi su živeli u skladu sa prirodom. Za videla čovek je posvršavao svoje poslove i kad se smrkne polazio je na spavanje. Sa svanućem bi se sam budio, bez budilnika ili petlova. Dobro naspavan, bio je dovoljno odmoran i spreman za svoje nove svakodnevne poslove. Pojavom televizije čovek je dobar deo svog dotadašnjeg vremena predviđenog za odmor posvetio televiziji. Kasnije je odlazio na spavanje, manje je spavao, i nedovoljno odmoran sutradan počinjao svoje svakodnevne poslove. Nedovoljan noćni odmor prevalio je na popodne. Zbog popodnevnog spavanja nije mu se spavalo noću, pa je noć posvetio novoj vrsti „odmora“ – televiziji. Zaspao bi pred samo jutro, i kada se posle „trećeg budilnika“ na silu probudio, na posao bi polazio neispavan, otečen, naduven. On zbog popodnevnog spavanja nije ništa „više“ spavao nego do tada, spavao je čak manje, samo je spavao u – pogrešno vreme.
 
Ljudi sa daljinskim upravljačem provode dan, sa njime polaze na spavanje, i sa njime ujutro počinju novi dan. Televizijski program im određuje vreme za spavanje, vreme za obavljanje poslova, vreme za obedovanje, vreme koje mogu posvetiti deci, porodici, prijateljima. Lično sam slušao jednu ženu koja se bavi zemljoradnjom kada je pričala da ona prekida rad u polju kad dođe vreme za južnoameričke serije. Zanemaruje ono od čega živi zarad onoga zbog čega živi. Jedan Rumun je u očajanju ubio svoju ženu kada je shvatio da je televizija postala osnovni smisao njenog života; da ona i nije udata za svoga muža, nego za – televizor. Televizija predstavlja „okidač“ koji latentnog psihopatu pretvara u manifestnog psihopatu. Da se ne bi pojavio još neki ovakav očajnik, vreme je da medicina uzme stvar u svoje ruke i prihvati se lečenja ljudi od najnovije bolesti zavisnosti – televiziomanije.
 
Moć uticaja televizije na ljudsko mišljenje i opredeljenje je poznata – ona je čudovišna. To najbolje pokazuje raspad Jugoslavije. Svet je svoje opredeljenje prema pojedinim narodima bivše Jugoslavije formirao na osnovu televizijskih programa koje je gledao, a ne na osnovu činjeničnog stanja. Francuska televizijska stanica „Antenne deux“ je neopreznim i neukim Francuzima prikazala scenu iz Sarajeva u kojoj žena u crnini stoji nad svežim grobom na kome je krstača sa ćiriličnim slovima, i oplakuje svog poginulog srodnika. Komentator „objašnjava“ gledaocima kako to „nesrećna muslimanka oplakuje svog srodnika koga su joj ubili Srbi“. Kada gledaoce bombardujete sa ogromnim brojem ovakvih primera doziranog informisanja i dirigovanja zaključivanja, onda nije ni čudo što su u svesti TV gledalaca zločinci i žrtve međusobno zamenili svoja mesta. „Drš'te lopova“! Uhranjene i bezbrižne Francuze ne zanima što je boja žalosti kod muslimana bela, a kod hrišćana crna; što ćirilična slova na krstači jasno govore ko je zločinac, a ko žrtva. Pametnom dovoljno, i bez komentatorovog „uputstva za gledanje“. Ali, nije dovoljno samo biti Francuz, treba biti i pametan. Tvorci televizijskih programa su gledaocima dirigovali zaključivanje, ponudili su im ono što su želeli da gledaoci vide i zaključe, a ne ono što bi pokazalo istinu. Tako su zločinci ispali žrtve, a žrtve – zločinci. Ako žabu pitate šta je to slon, ona će reći onako kako i vidi – slon je stub visok do neba. Ptica u letu će na isto pitanje odgovoriti takođe onako kako vidi – slon je gomila u travi. Buva u slonovom uhu će takođe reći ono što vidi – slon je jedna velika mračna rupa u kojoj se ništa ne vidi. Na isto pitanje ova tri bića dala su potpuno različite odgovore, i netačne odgovore. Ali, ona ne lažu svesno. Ona bi se u život opkladila da govore istinu, jer zaista govore samo ono što i vide. Njihova sposobnost zaključivanja ne zavisi od njihovog znanja, poštenja ili nepoštenja, dobronamernosti ili nedobronamernosti, nego od visinâ njihovih osmatračnica i širinâ njihovih vidokruga. Gledanje kroz ključaonicu ne omogućuje sagledavanje celine događaja, jer sužava i ograničava vidike, i – diktira zaključivanje. A baš to je šansa za uređivače televizijskih programa...
 
Jedna od najstrašnijih posledica uticaja televizije na mase je i – izmenjeni srpski jezik, koji je postao sledeća žrtva televizijskog žrvnja, parnog valjka i cunamija. Nekada su Srbi sisali majku, odrastali uz majku i od majke učili jezik, koji se zato i zove maternji jezik. Danas Srbi sisaju televizor, odrastaju uz televizor i od televizora uče jezik, televizijski jezik, žargon, nakazu od jezika. Predtelevizijska i televizijska generacija srpskog naroda se međusobno više ne razumeju. One više ne govore istim jezikom, one više nisu iz istog naroda. Jedni su srpski jezik učili od majke, a drugi od televizora. Naravno, različiti učitelji postigli su i različite rezultate kod svojih učenika, pa se oni međusobno više ne razumeju. Oni izgovaraju iste reči, ali im dodeljuju različita značenja.
 
 Ako bi se u narodu pojavila neka zaraza, lekari bi sigurno organizovano, kao struka, pa čak i kao pojedinci, osetili da oni ne smeju da ćute, i da moraju pokrenuti akciju za zaštitu stanovništva od opasnosti. Pri pojavi besnila, makar i samo među divljim životinjama, veterinari bi sigurno, čak i kao pojedinci, a kamoli organizovano, nešto preduzeli da se pomogne stanovništvu i domaćim životinjama. Pri pojavi naglog povećanja radioaktivnog zračenja (Černobilj, i sl.) ljudi iz odgovarajuće struke sigurno ne bi sedeli skrštenih ruku i sigurno bi nešto učinili da se narodu pomogne, bar objašnjenjima i savetima, ukoliko bi njihove dalje mogućnosti bile ograničene. I tako dalje. Međutim, ovde treba otvoreno reći da srpski jezik više nema ko da brani. On je prepušten na milost i nemilost televizijskom stampedu i – televizijskim gledaocima.
 
 Zašto uopšte postoje stručnjaci za srpski jezik? Čemu oni služe? Zašto oni uopšte ustaju iz kreveta? Ko ima bilo kakve koristi od toga što su oni ustali iz kreveta, i ko bi uopšte primetio i kada oni ne bi ni ustali iz kreveta? Stručnjaci za srpski jezik kao da nisu iz srpskog naroda. Oni se ne mešaju u svoj posao, jer i ne vole srpski jezik. Za razliku od lekara i veterinara, koji smatraju da ne bi smeli da ćute, srpski lingvisti smatraju da moraju da ćute. Zamislite profesionalnog vatrogasca koji dođe u školu po svoje dete, u školi primeti požar, uzme dete za ruku, odvede ga kući i – mirno otputuje na godišnji odmor! Stručnjaci za srpski jezik su vatrogasci na godišnjem odmoru. Oko njih užas, a oni i dalje mirno gledaju televiziju, grickaju semenke, i nerviraju se kad ih uznemiravaju zbog stanja u srpskom jeziku.  
 
Komunizam je u raznim oblastima ljudske delatnosti postigao različite rezultate. U nekim oblastima je ostavio pustoš, a u nekim se pokazao kao nedostižan u odnosu na sve druge dotadašnje društvene sisteme. Samo u komunističkim zemljama su negovani folklor, narodne pesme i igre, koje po svojim umetničkim vrednostima ne ustupaju ni jednoj drugoj oblasti umetnosti. Ko još među Nemcima i Francuzima ume da prepozna svoje narodne pesme? Još ćete dobro proći ako vas ne ismeju kad im pomenete te besposlice. U komunizmu je očuvanje biserâ narodne umetnosti bilo predmet organizovane brige države, u drugim sistemima na te nekorisne stvari ljudi neće da gube vreme. Kada je komunista Vlastimir Pavlović Carevac čuvao stražu ispred mikrofona Radio-Beograda, tu su mogli da pristupe samo slavuji. Danas tamo dospeva onaj koji to može da plati. Kada su komunisti birali spikere za radio i televiziju, imali smo Branislava Surutku, Dragu Jonaš, Miodraga Zdravkovića, Ljiljanu Marković, Žarka Obračevića, Dušanku Stojanović. Ljude koji su predstavljali reprezentativni uzorak, etalon, jedinicu mere za ispravnost, tačnost i lepotu izgovora našeg maternjeg jezika. Danas tamo dospevaju oni koji su prijatelji generalnog direktora; kojima je važnije da pokažu da su učili engleski, nego da su učili srpski. Sportski komentatori iz vremena komunista Vladanko Stojaković i Dragan Nikitović su bili jednostavno – otmena gospoda, u najplemenitijem značenju te reči. Na raspolaganju gledaocima, diskretno prisutni i – korisni. Današnji sportski komentatori su pravi drumski razbojnici, hijene, gladijatori, siledžije koje smatraju da su gledaoci krivci kojima oni treba da „pokažu njihovog boga“; skorojevići koji misle da gledaoci postoje zbog njih, a ne obratno; jadnici koji misle da su gledaoci uključili televizor zbog komentatora, a ne zbog utakmice, i koji sportski prenos koriste za svoju ličnu promociju, pa se preslišavaju iz engleskog jezika, poziraju sa izrazima. Važni su sami sebi, a jezik kojim govore pokazuje njihov prezir prema gledaocima. Komentatori teniskih mečeva više govore engleski nego srpski. Jedva čekaju priliku da za neki udarac kažu kako se zove na engleskom jeziku, da pokažu da su se „upisali“, da „spadaju“, da „nisu izostali“. Nije važno koji je rezultat na terenu, nego je važno kakve izraze izgovaraju ti nasilni usrećitelji - unesrećitelji. Ti nesrećnici misle da se vrednost komentatora izražava bujicom reči u jedinici vremena, i da komentatoru nije dozvoljeno da jednostavno – zaćuti. Nepodnošljivi su već kao pojedinci, a sada ih je uvek – po dvojica. Nadvikuju se, jedan drugom upadaju u reč, i smatraju za ličnu uvredu dok onaj drugi govori. Mrzi ih da izgovore slog, pa umesto dosadne i preduge reči „reprezentacija“ oni upotrebljavaju kraću reč „selekcija“, ne mareći što te dve reči uopšte nisu sinonimi jer imaju potpuno različito značenje. „Reprezentacija“ je predstavnička ekipa jedne zemlje, najbolja moguća ekipa koju jedna zemlja može da ponudi, ekipa koja predstavlja, reprezentuje dotičnu zemlju na međunarodnim takmičenjima. To je sasvim konkretna ekipa koja se ne može zameniti ni sa jednom drugom ekipom koja bi mogla biti sastavljena u toj zemlji. „Selekcija“ je prosto neka izabrana ekipa, kojoj ne znamo ni rang, ni status ni bilo kakvo svojstvo koje bi je odvajalo od bilo koje druge selekcije u toj zemlji. Kada kažemo „reprezentacija“, tu je sve jasno čak i da ne kažemo više ni jedno dodatno svojstvo te ekipe. Kada kažemo „selekcija“, tu još ništa nije jasno dok ne navedemo još neko suštinsko svojstvo te ekipe. Dakle, zamenjivanje reči „reprezentacija“ rečju „selekcija“ je pretvaranje gotovine u veresiju, zamenjivanje jasnog pojma nejasnim pojmom. Zbog intelektualne mrzovolje, zbog lenjosti da se izgovori slog! Da je u pitanju neki engleski izraz, ne bi marili ni za broj slogova, ni za tačnost izgovora. Važno bi im bilo samo da se „upišu“. Kažu: „Reprezentacija Srbije igra protiv selekcije Grčke“! Jedna zemlja ima reprezentaciju, a druga – selekciju! Uostalom, ako je neko član reprezentacije, onda je on reprezentativac, a ako je član selekcije, onda je on...ovaj... Preziru prostački izraz „atletsko takmičenje“ pa se ugledaju na Amerikance i kažu „miting“. Mitingaši nisu takmičari! Ovakvi kod komunista nisu mogli ni ući u krug Televizije, osim na vozilu za pražnjenje kontejnera.
 
Isti je slučaj i sa jezikom u javnoj upotrebi, koji je kod komunista predstavljao takođe predmet organizovane brige države, društva, stručnjaka. Oslobođenje od komunizma donelo nam je neke prave i neophodne slobode, ali i – „oslobođenje“ od maternjeg jezika, odnosno – jezičko ropstvo. U pretkomunističko vreme organizovana briga države nije ni bila potrebna. Javna upotreba ispravnog izgovora maternjeg jezika se podrazumevala, jer je prvi znak raspoznavanja obrazovanog čoveka bio baš –  tačna i jasna misao i pravilan i lep izgovor. Obrazovan čovek se trudio de se ne obruka pred narodom po pitanju poštovanja i poznavanja maternjeg jezika. Tada smo maternji jezik učili od njegovih najboljih učitelja – naših majki, i nije bilo televizije da nam u tome smeta. Danas  (televizijski) obrazovani ljudi preziru svoj narod i važnije im je da pokažu da su učili „baš engleski“, a ne neki prostački francuski, španski, nemački... i sažaljevaju one koji još drže do srpskog jezika.  
 
Danas, kada i radio i televizijske stanice mogu biti u privatnom vlasništvu, više nema organizovane brige o jeziku. Sve je stvar vlasnikâ stanica, pa čak i jezik. Ljudi dobijaju posao na radiju ili televiziji po principu rodbinskih veza, ličnog prijateljstva ili principu polnog odabiranja, a ne po stručnim sposobnostima i poznavanju jezika. Na Radiju B 92 vesti je čitao čovek koji nema ispravan artikulacioni aparat, koji glas „r“ izgovara kao crnogorski predsednik i premijer. Naravno da on zbog toga ne može biti „uhapšen“ niti „pozvan na odgovornost“. Ipak, mogao je na radio-stanici dobiti neki drugi odgovarajući posao. Njemu ipak nije mesto pred mikrofonom. Zamislite konobara koji je – invalid bez ruke. Međutim, invalidi mogu biti i ljudi koji nemaju telesnih nedostataka. Njihov hendikep se vidi u njihovom – govoru. Radio i televizijske stanice su pune baš takvih. Što takvi brukaju svoje radio i televizijske stanice i svoje gazde, ni po jada. Nevolja je što takvi svoje najmlađe slušaoce i gledaoce uče pogrešnom jeziku. Jer deca danas više vremena provode sa televizorom, nego sa majkama. Promenili su učitelja maternjeg jezika. Rezultat je – izopačeni srpski jezik. Pa hajde da izbliza pogledamo učinak tog „rekonfigurisanog“ učitelja maternjeg jezika.
 
Engleski je danas najzastupljeniji jezik na televiziji. Taj jezik ja podrugljivo zovem „američki jezik“ ili „primitivni američki polujezik“. Dok je taj jezik zaista bio „engleski“, njime su na evropskom kontinentu govorili jedino britanski ambasadori. Ni jedan narod na evropskom kontinentu ne govori tim jezikom, a ipak najviše ljudi govori baš tim jezikom. Zato što je – američki.
 
 Prvi diplomatski jezik je bio vavilonski. Pojavom hrišćanstva to svojstvo su preuzeli grčki jezik u istočnoj, i latinski u zapadnoj Evropi. Od XIX veka diplomatski jezik je francuski (Austro-Ugarska je Srbiji 1914. g. rat objavila na francuskom jeziku), a od druge polovine HH veka to je postepeno postao engleski. Snažan udarac francuskom kao međunarodnom jeziku  zadala je pojava rok muzike, koja je uglavnom u svet dospela na engleskom jeziku. To je interes mladih generacija počelo da polako odvlači na engleski jezik. Konačno su presudili – kompjuteri. Francuzima i Nemcima ništa nije smetalo što njihovi kompjuteri ne govore njihovim jezicima, nego engleskim. A najznačajniji prikriveni razlog za opredeljenje ljudi da od stranih jezika uče uglavnom jedan – engleski – je njegova gramatička jednostavnost i lakoća njegovog učenja. Ljudi neće biti spremni da ovo glasno priznaju, ali pogledajte i sami: Engleski nema rod, broj, padež. Učenje francuskog zahteva pravljenje razlike između dva roda, nemačkog čak tri. U engleskom toga nema. Koliko glagolskih oblika imate u francuskom, nemačkom, španskom, a pogotovo u slovenskim jezicima, a koliko u engleskom? O konjuktivu (sibžonktivu) da i ne govorimo. Ljudi ne vole da „tupe mozak“ gramatičkim finesama. Engleski je u tome ipak „pravi drugar“. Da biste učili francuski, nemački, španski, italijanski, a pogotovo slovenske jezike, morate imati smisao i dar za strane jezike i prilično visok nivo inteligencije. Za engleski jezik vam sve to ne treba. Mislim da je ovo suštinski razlog privlačnosti engleskog jezika, a najveći broj ljudi neće biti spreman da ovo prizna. Vadiće se na „ceo svet“, na kompjutere i slično, da se Vlasi ne sete...
 
Hajde da se opkladimo u život. Ja ću vam navesti neke američke izraze, a vi ćete mi u prevodu na srpski reći šta ti izrazi znače. Ako pogodite, ja pristajem da me ubijete, i ja vas javno oslobađam odgovornosti za ubistvo. Ako ne pogodite, ja ću ubiti vas, i pristajem da odgovaram po zakonu što sam ubio čoveka: „Cable price“. Dakle, šta ovo znači? Podsećam, u primitivnom američkom polujeziku ista reč može biti i imenica, i pridev, i glagol. Ako je „cable“ imenica, onda ovo znači cena kabla; ako je pridev, onda je to kablovska cena; a ako je glagol, onda to znači nešto što bi vam poslednje palo na pamet: Telegrafiši cenu! Telegramom mi javi kolika je cena! „Kabliraj“ mi cenu! Kablom (telegrafom) mi javi cenu! Ili: „Animal cruelty agent“. Da li je to agent koji istražuje „okrutnost životinja“ međusobno, ili prema čoveku? Ili je to „okrutni agent“ za životinje? To je policajac čiji je posao da patrolira gradom i pronalazi i sankcioniše slučajeve okrutnosti ljudi u postupanju sa životinjama! Ovde se nigde ne pominju ljudi, a oni su osnovni predmet interesovanja ovih agenata.
 
Kupio sam džepni nosač memorije za računar („fleš memoriju“). Na ambalaži je pisalo: „Includes Password Protection Software“. Razmišljao sam kako da protumačim ovo istresanje pojmova iz kolica, i učinilo mi se da je to „program za zaštitu lozinke.“ Srećom, pored engleskog izraza tu je bilo i nešto što već može da liči na jezik: „Inclut une protection PAR le mot de passe“ (Sadrži zaštitu (snimaka) PUTEM lozinke!) Sad je već sve jasno: vlasnik lozinkom štiti svoje snimke od nepozvanih lica. Iz prethodnog izraza to nije bilo vidljivo. Ili izraz „Let's plej“. Čik pogodite šta su deca htela da kažu! „Hajde da se igramo“, ili „hajde da sviramo“? To nije isto. Ili izraz „rilejš'nšip bitvin pipls“. Odnosi među narodima, ili odnosi među ljudima, pojedincima? To nije isto. Visoko izražajni gramatički srpski jezik ne ostavlja mesta za dvoumljenje i nejasnoće, i za svaku od ovih mogućih verzija ima nedvosmislen izraz. Dakle, hoćete li se i dalje kladiti na američki? Hoćete li i dalje pristajati da svoju ljubav prema primitivnom polujeziku platite – glavom?
 
Amerikanci su u svoj jezik primili i mnoge latinske reči, ali su im – izmenili značenje, pa drugi, po ugledu na Amerikance, i u svoje jezike preuzimaju takve „amerikanizovane“ latinske izraze. Na primer, latinski „EDUKACIO“ znači vaspitanje, a Amerikanci su mu izmenili značenje u obrazovanje („nonedukato“ znači nevaspitan, a ne neobrazovan; „maledukato“ znači loše vaspitan, a ne loše obrazovan, neobrazovan).  Sada su srpski skorojevići, TV gledaoci, u želji da „liče na Amerikance“ zaboravili srpske reči „podučiti“, „obučiti“, „obrazovati“, „školovati“, pa upotrebljavaju samo izraz „edukovati“. Lekar je završio svoje medicinsko školovanje, ali kad mu u bolnicu stigne novi model rentgen aparata ili skenera, on ide na obuku u rukovanju tim tehničkim sredstvima, a ne na „edukaciju“, vaspitanje! Zašto ljudi sa televizije misle da je „obuka“ nešto ružno i prostačko, a „edukacija“ nešto otmeno? Da je znanje nešto ružno i prostačko, a neznanje nešto otmeno?
 
BATERIJA. U primitivnom američkom polujeziku jedna ista reč može da ima mnogo značenja, dok visoko izražajni gramatički srpski jezik za svako od tih značenja ima poseban i nedvosmislen izraz. Srpčići u prodavnicama mobilnih telefona hoće da se tuku ako ih pitate da li imaju rezervni akumulator za neki model telefona. „Ko si ti da kažeš „akumulator“, kad Kinez i Amerikanac kažu baterija“? Šta će im majka da ih uči maternjem jeziku, kad oni imaju svog Kineza i Amerikanca da ih oni uče maternjem jeziku. „Baterija“ je izvor jednosmerne struje za jednokratnu upotrebu. Kad se isprazni, baca se. Izvor jednosmerne struje koji se posle pražnjenja ponovo puni više nije „baterija“, to je sada akumulator, pa bio on veliki kao u kamionu i tenku, ili majušan kao u digitronu, mobilnom telefonu ili časovniku. Novokomponovani izraz „dopunjiva baterija“ kod gomile se prima bez primedbi („Pa, zaboga, i Amerikanac tako kaže!“), a kod poznavalaca može da izazove samo podsmeh i sažaljenje. Ako je „baterija“, ne može biti „dopunjiva“, a ako je „dopunjiva“ ne može biti „baterija“. Za ovakvu besmislicu naši stari su nam ostavili izraz „Suva krpa na dnu mora“. Srpski jezik tačno razlikuje nespojive stvari. U primitivnom američkom polujeziku to je isto, kao što je isto i ubiti čoveka (šut), snimiti čoveka (šut), oboriti helikopter (šut), ili šutnuti loptu (šut); kao što je isto konjska potkovica i ljudska cipela; kao što je isto atletsko takmičenje (miting), upoznavanje (miting), doček (miting); kao što je isto vozač kamiona (drajver), pilot aviona (drajver) i kućište za disk u računaru (drajver); kao što je isto paljba (vojna komanda za otvaranje vatre), vatra, požar, vatrogasac; kao što je isto pištolj (gan), puška (gan), top (gan); kao što im je isto: umro, poginuo, ubijen („ubijen u ratu“!); kao što im je isto kupiti u prodavnici (baj), i platiti u kafani (baj); kao što im je isto: povređen i ranjen; kao što im je isto životinje (animal) i stoka (animal); kao što im je isto promeniti (čendž), presvući se (čendž), presedati u saobraćaju (čendž); usitniti kusur (čendž); kao što im je isto poluga sa gramofonskom iglom (pik ap) i telefonska slušalica (pik ap); kao što im je isto ključ (ki), rešenje (ki), prevod (ki), dirka na klaviru (ki); kao što im je isto igrati se (plej), svirati neki instrument (plej), uključiti reprodukciju na muzičkom uređaju (plej); kao što im je isto narod (pipl), čovek (pipl), osoblje (pipl), čeljad u domaćinstvu (pipl). Srbi skorojevići misle da ako su Amerikanci slepi, da i Srbi treba da budu slepi; da ako Amerikanci nešto ne razlikuju, ni Srbi ne bi smeli to da razlikuju, pa od gotovog prave veresiju i sakate svoj jezik.
 
BILION. Američki bilion i srpski nisu isto! Njihov bilion je milijarda, a naš – hiljadu milijardi. Nedavno smo na RTS čuli nakazni izraz da je Amerika, da bi sprečila finansijsku krizu, odvojila toliko „hiljada milijardi“ dolara. Zašto se boje da upotrebe srpsku reč za hiljadu milijardi – bilion? Da li ti nesrećnici misle da Amerikanci određuju srpski jezik, pa ne smeju da upotrebe našu reč koja u američkom ima drukčije značenje? Čega se boje? Američkih političara, vojnika, ribolovaca, školske dece? Američki „direktor“ nije isto što i srpski „direktor“. Kod njih je to – režiser! Američki „kondukter“ nije isto što i srpski „kondukter“. Kod njih je to – dirigent! Američki „maršal“ nije isto što i srpski „maršal“. Kod njih je to – šerif! Američki „fudbal“ nije isto što i srpski „fudbal“. Kod njih je to – ragbi!
 
DEFINITIVNO. U filmu „Kišni čovek“ jedan muškarac je na više pitanja uzastopno davao isti odgovor: definitivno. Srpski skorojevići su se odmah lupili po čelu: Kud se toga nisam ranije setio!? I dobili smo novu reč, tačnije staru reč, ali sada sa potpuno izmenjenim značenjem – definitivno. Pogledajte kako u praksi izgleda ta „amerikanizacija“ srpskog jezika:
 
-   Ideš li u školu? – Definitivno!
-   Imaš li brata? – Definitivno!
-   Voliš li muziku? – Definitivno!
-   Hoćeš li da mi pomogneš? – Definitivno!
-   Hoćeš li doći sutra? – Definitivno!
 
I tako dalje. Šta u svim ovim slučajevima znači ova moda imitiranja Amerikanaca? Jednostavno – obična potvrda: da, svakako, naravno, sigurno, dabome, nego šta, još kako, i te kako. Kao što vidite, srpski jezik uopšte nije siroče, pa da mu treba američka pomoć. Ima i više nego dovoljno odgovarajućih izraza. Naprotiv, siročad su oni koji ovu reč upotrebljavaju u ovom iskrivljenom značenju. U srpskom jeziku reč „definitivno“ znači „najzad“, „konačno“ ili „za uvek“. „Definitivno je odlučeno da se ne ide na ekskurziju“ ne znači „Sigurno je odlučeno“... nego „Konačno (najzad) je odlučeno“...Potrajalo je razmatranje obeju mogućnosti, hoće-neće, pa je „definitivno odlučeno“, konačno odlučeno. „Definitivno je okačio kopačke o klin“ ne znači „Sigurno je okačio“, nego „za uvek je okačio“, prestao da se bavi fudbalom za uvek, za sva vremena. „Definitivno je diplomirao“ ne znači „sigurno je diplomirao“, nego konačno, najzad. Čak smo dobili i pleonazam sa rečju „definitivno“ u iskrivljenom značenju: „Definitivno su sigurno najcenjeniji pevači“, odgovara jedan srpski imitator Amerikanaca na pitanje koje zanimanje je danas najcenjenije. „Sigurno su sigurno najcenjeniji“...Srpski jezik je stariji od Amerike, što će razočarati skorojeviće imitatore, ali tako je.
 
 UPUCATI. U engleskom jeziku posle glagola „šut“ odmah ide direktni objekt, četvrti padež bez predloga. U srpskom jeziku nije tako. Glagol „pucati“ obavezno traži predlog „u“, „na“, „ka“, „prema“. Sad su se prevodioci našli na muci: kako reći „pucaj ga“ (šut him) kako je to rekao Amerikanac, jer u srpskom tako ne ide. Ali i kako reći „pucaj u njega“ kad Amerikanac nije tako rekao, nije upotrebio predlog. Kako Srbin sme da kaže nešto što Amerikanac nije rekao? Valjda Amerikanci znaju šta je srp...ovaj... I našli su solomonsko rešenje. Izmislili su trapavi izraz „upucati“, jer im se učinilo da time zadovoljavaju oba američka uslova: em ukazali na otvaranje vatre, em nisu upotrebili predlog. Postali su „isti kao Amerikanci“!
 
Da nevolja bude veća, u srpskom jeziku zaista postoji glagol „upucati“ (trenutni) i „upucavati“ (trajni oblik), ali u sasvim drugom značenju, samo što to neznalicama srpskog jezika, skorojevićima imitatorima Amerikanaca, nije poznato. „Upucavanje“ je mukotrpan postupak u završnoj fazi izrade streljačkog naoružanja, podešavanje nišana i mušice dok se ne postigne zadovoljavajuća tačnost pogodaka. Oružje se mehanički stegne u neku vrstu mengela da bi se izbegla ljudska greška pri nišanjenju, i izvrši se opaljenje. U zavisnosti od tačnosti pogotka menja se položaj nišana ili mušice dok se ne postigne preciznost. Dakle, ne upucava se čovek, nego – oružje! Zvezdan Jovanović kaže: „Upucavao sam pušku na Fruškoj Gori“. To je tačna upotreba izraza „upucavati“. Podešavao je prednji i zadnji nišan dok ne bude zadovoljan preciznošću.  

...

https://srbskacirilica.rs/Otvorena-Pisma/111204_130/