Srbija uslovljena da proda izvore vode

 Ultimatum Srbiji da proda svoje izvore pijaće vode!

Izgleda da Srbija spada u grupu kolonizovanih država, koja je, pored prava na upravljanje teritorijom, izgubila pravo na upravljanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode.

Po rezervama zdrave i pitke vode u svetu, Ujedinjene nacije rangirale su Srbiju na 47. mesto, što je veoma značajna činjenica ako se imaju u vidu očekivanja da će se u skorijoj budućnosti voditi žestoke borbe za izvorišta vode.

Stručnjaci kažu da će borba za pitkom vodom obeležiti 21. vek, i to po uzoru na iste borbe koje se na planeti Zemlji vode zbog eksploatisanja nafte. S tim u vezi neki pokazatelji govore da Srbija ima više od 400 izvorišta zdrave pitke vode najvišeg kvaliteta, od čega se eksploatiše manje od 20 odsto.

U najvećoj meri eksploataciju provodi 27 preduzeća, koja se bave flaširanjem i prodajom vode na tržištu. Drugim rečima, vlast u Srbiji je domaćim i stranim privatnim kompanijama omogućila ubiranje enormnog profita, i to na bazi crpljenja prirodnog resursa – vode!

Veoma brzo će na isti način kroz tzv. model „privatno-javnog partnerstva“, uslediti i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja građana. Nesporno je da će takva politika režima na dugoročnom planu sa aspekta strateških i nacionalnih interesa proizvesti nesagledive posledice po državu i naciju.

Pritom, treba otvoreno i na vreme priznati javnosti i građanima da je rasprodaja vodnih resursa ultimatum koji pesnice finansijskog globalizma MMF i Svetska banka postavljaju režimima nerazvijenih zemalja, u koje se svakako ubraja i Srbija.

Privatizacija izvora

Srbski Zakon o vodama:

1) utvrđuje da su vode „dobro od opšteg interesa“ i da su „u državnoj svojini“, kao i to da vode i vodno zemljište u javnoj svojini predstavljaju „javno vodno dobro“, koje je „neotuđivo“ (Član 5).

Takođe je propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći „pravo korišćenja“ isključivo u skladu sa zakonom.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama režim je nemilice rasprodao fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.

Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode. Stranci su do izvorišta vode dolazili i preko Beogradske berze kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije „Kolinska“ iz Slovenije.

Ova strana kompanija je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad domaćom punionicom vode „Palanački kiseljak“ iz Smederevske Palanke tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.

Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kada je većinski paket akcija srbskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija Danube Food Grupe.
Inače, ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda „Salford“.

U februaru 2005. godine svetske kompanije Koka-Kola i Koka-Kola HBC kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku Vlasinka koja proizvodi mineralnu vodu Rosa. Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma Alita i švedska firma Junajted Nordik Baverages.

U septembru 2008. godine za četiri miliona evra država je prodala preduzeće Nova Sloga iz Trstenika, koje proizvodi Mivelu, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac Mivele je beogradski Frikom, čiji je zapravo vlasnik Agrokor hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika mineralne vode Heba iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću Nektar iz Bačke Palanke. U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću Invest-import international prodala fabriku mineralne vode Milan Toplica iz Prokuplja.

Međutim, na prodajama svih ovih fabrika i izvorišta mineralne vode u Srbiji režim se neće zaustaviti dok ne rasproda sve što može.

Vodovod na meti MMF-a

Privatizacija punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama stranaca samo je uvod u ono što tek sledi, a to je privatizacija državnih preduzeća koja se bave vodosnabedevanjem građana.

Vlada Srbije će ovaj zadatak obaviti po eksplicitnom nalogu MMF a uz koordinisane aktivnosti Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Javna je tajna da nekoliko godina unazad MMF postavlja ultimatum režimu u Srbiji da se što pre krene u „restrukturiranje“ i privatizaciju svih 700 javnih preduzeća.

Da tutori iz Vašingtona ostaju istrajni u svojim namerama vidi se i iz poslednjeg Memoranduma o razgovorima Vlade Srbije i MMF od 26. maja 2011. godine „Reforma najvećeg broja velikih državnih preduzeća treba da ima za cilj privlačenje strateških investitora“, navodi se u tekstu memoranduma i dodaje:

„Postignut je načelan dogovor da bi većinu velikih državnih preduzeća trebalo privatizovati“.

Ovo treba shvatiti kao perfidno uslovljavanje Srbije u zamenu za preko potrebnu kreditnu podršku, što je u praksi već viđeno na katastrofalnim primerima Bolivije i afričkih zemalja.

Profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ekspert za vodno bogatstvo dr Branislav Đorđević još u februaru 2006. godine  apelovao je na javnost i političke stranke da se ne prodaje JKP Beogradski vodovod i kanalizacija (BVK).

„Prisustvovao sam pregovorima MMF u Beogradu i čuo sam pojedine članove ove delegacije kako govore: ‘Prodajte BVK’.

To je rečeno pre podne, onako nezvanično, a već poslepodne su pojedini naši menadžeri taj predlog pretvorili u zvaničan zahtev“, otkrio je tada profesor Đorđević. On je obelodanio i to da je izrađena studija pod nazivom „Javno-privatno partnerstvo za BVK“, koja je koštala 4,1 miliona evra.

Kako je tada govorio profesor Đorđević, za pripremu privatizacije angažovan strani je „transakcioni savetnik“, odnosno kompanija koja će svoje usluge naplatiti 1,3 miliona evra.

Od toga Grad Beograd snosi troškove od svega 10.000 evra, dok će ostatak platiti ponuđač koji pobedi na tenderu.
A konsultant kome za rukom pođe da u BKV dovede „strateškog partnera“, trebalo bi da dobije proviziju od pet odsto, što je oko 25 miliona evra.

Prema rečima porfesora Đorđevića, država ne sme da dopusti prodaju BVK, od koga zavisi ceo Beograd jer bi to predstavljalo ropstvo u svakom smislu.

Pad prvog vodovoda u Srbiji

Da režim u Srbiji pokazuje opredeljenost u bespogovornom izvršavanju naloga MMF, govori činjenica da se trenutno vrše pripreme za donošenje Zakona o javno-privatnom partnerstvu, koji bi trebalo da „otvori vrata“ stranim kompanijama, koje žele da zagospodare državnom infrastrukturom i prirodnim resursima.

Istovremeno aktuelni režim pravi Strategiju restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji, čiji nacrt trenutno predviđa da se privatizuju samo specijalizovani vodovodi.

Prema rečima sekretara Udruženja za komunalnu delatnost Privredne komore Srbije Branimira Ljumovića, reč je o vodovodima koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode“

On kaže da su u pitanju vodovodi u Subotici, Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Dakle, to su ujedno i najveći kompleksi vodovodne infrastrukture, pa nema sumnje zašto su se našli na meti potencijalnih „investitora“. Međutim, bez obzira što zakon još uvek ne postoji, pojedina državna preduzeća na lokalu već su „zakoračila“ u privatno partnerstvo sa strancima.

Velika prašina podigla se oko priprema gradskih vlasti za uvođenje javno-privatno partnerstva u JKP Vodovod i kanalizacija u Novom Sadu. Plan gradskih vlasti je da grad ostane vlasnik 51 odsto akcijskog kapitala preduzeća, a da zainteresovani strani investitor preuzme 49 odsto.

Interesovanje za ovako primamljivu ponudu pokazale su dve kompanije iz Francuske i po jedna kompanija iz Nemačke, Grčke i Izraela. U javnosti se šuška da bi Nemci mogli da stave šapu na preduzeće, što nije nemoguće ako se zna da je nemačko preduzeće CIP izabrano za konsultanta, koji će predložiti „najbolji“ model partnerstva

Ključni strah kod sindikata i građana je da će novi vlasnik uticati na dvostruko povećanje cene vode, kao što je slučaj u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj.

S druge strane, gradonačelnik Novog Sada ne isključuje skok cena vode, ali to pravda objašnjenjem da će grad insistirati da se „poskupljenje odvija postepeno i u dužem, višegodišnjem periodu“. Dakle, građani Novog Sada će stranoj kompaniji pokloniti infrastrukturu vodovoda i sve izvore vode da bi potom ta ista kompanija diktirala cenu i ubirala profit na prodaji domaće vode stanovništvu!

Lobi iz Britanije i scenario iz Bolivije

Da se u sferi privatizacije vodovodnih sistema ne dešava ništa slučajno, svedoči i jedna publikacija NVO Svetski razvojni pokret iz Velike Britanije, pod nazivom „Prljava pomoć, prljava voda: Pritisak britanske vlade da se privatizuje vodovod i kanalizacija u siromašnim zemljama“

Autori publikacije upozoravaju javnost na činjenicu da Velika Britanija koristi novac svojih poreskih obveznika kako bi zarad interesa multinacionalnih kompanija vršila pritisak da zemlje u razvoju privatizuju svoje vodovode i kanalizacije.

Naime, vlada Britanije je do sada potrošila milione funti kao pomoć pri zapošljavanju konsultanata iz svoje zemlje, koji su imali zadatak da savetuju zemlje u razvoju, odnosno da ih nagovaraju da na upravljanje predaju svoje vode i vodovodne sisteme stranim kompanijama, i to najčešće iz Velike Britanije ili Francuske.

Na ovaj način veliki igrači stiču monopol u privatizacijama voda i vodovodne infrastrukture, a samim tim i kontrolu na određenim teritorijama. Ceo proces se odvija pod maskom „međunarodne pomoći“ koja velikodušno stiže od humanitarnih organizacija i finansijskih institucija.

Sa kakvim problemom može da se suoči Srbija ukoliko prihvati ultimatum da privatizuje izvore vode i svoju vodovodnu infrastrukturu, svedoči primer Bolivije, koja je pre deceniju i po poklekla pred pritiscima Svetske banke. Vlada Bolivije je privatnoj kompaniji Aguas del Tunari dala koncesiju na eksploataciju i snabdevanje stanovinštva vodom. Koncesija je podrazmevala eksploatisanje svih vodnih resursa, komunalnih vodovodnih sistema, pa čak i kišnice koja se prikupi.

Prvi korak koncesionara bio je povećanje cene vode i to za 35 odsto, što je početkom 2000. godine izazvalo masovne demonstracije u Boliviji protiv privatizacije vodnih resursa.  Protesti su se proširili po teritoriji cele zemlje, ljudi su ginuli po ulicama, demonstranti su hapšeni, a sve je dovelo do toga da vlasti Bolivije proglase vanredno stanje u zemlji.

Da su vlasti Bolivije načinili katastrofalnu grešku zbog koncesije i „trgovine vodom“, najbolje ilustrije naslov novinskog članka „Bolivija žali eksperiment MMF“, koji je decembra 2005. godine osvanuo u „Njujork tajmsu“

Dok MMF i režim u Srbiji pripremaju reprizu scenarija iz Bolivije, građani Italije su sredinom juna izašli na referendum i poništili Beruskonijev zakon o privatizaciji vodovoda, koji je predviđao da lokalne vlasti privatizuju vodovodne sisteme do kraja 2011.godine.

Dakle, izgleda da Srbija spada u grupu kolonizovanih država, koja je pored prava na upravljanje teritorijom, izgubila pravo na upravljanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode.