Gazimestan u začaranom „krugu dvojke“

Tračani su, posle Inda najveći narod na svetu. Da su imali jednoga poglavara, i da su bili složni, oni bi, po mom mišljenju bili nepobedivi i najjači narod na svetu. Ali, oni su za to nesposobni i to se kod njih ne može da dogodi, pa su zato slabi. Imaju mnoga imena, prema različitim pokrajinama, a običaji su im svima skoro isti... (Herodot, Terpsihora, V knjiga, 3. glava)

Jesen 1995. Jedan stariji prizrenski gospodin, kraj prizrenskog šadrvana kaže: „Eto šta se desi ovima našima iz Krajine. Bili su brojni, ratovali su hrabro, i eto ih kod nas u hali sportova, a Bog zna da li će ikada više videti svoju kuću. A za nas, šaku jada, samo će jedne večeri u Dnevniku da se pojavi neko kao onaj mali Dačić, i da nam saopšti da ujutru više nismo u istoj državi“! Da li je taj čovek bio vidovit ili „samo“ mudar, to ne znamo, kao ni da li je preživeo ili ne, strašan pogrom u Prizrenu 1999. Ono što bi trebalo da znamo je da su događaji u Metohiji, pa odmah zatim i na Kosovu mogli biti predvidivi. Zaboravio bih čak i taj događaj, da „mali“ nije zakasnio na Milanovićev, ali stigao taman na Tijanićev, Dnevnik.

Na stranu to što je kršenje Ustava Srbije prećutno dopušteno nevladinom sektoru, jer je taj sektor kako mu samo ime kaže – nevladin, mada ne vidim zašto bi i kao takav imao na to pravo, ali provociranje osnovnih ustavnih postavki, od strane političara, bilo na vlasti ili opoziciji, jeste sa stanovišta evropskog poimanja ustrojstva nacionalne države apsolutno neevropski manir. Taman posla da neki francuski političar izjavi da Alzas treba dati Nemačkoj, jer je Nemcima neobično drag, a zaboga sada su zajedno u EU, pa su svi bogati lepi i plavi, i nema veze šta kome pripada. Ili da Berluskoni (ma koliko mu devojčice mutile pamet) izjavi da južni Tirol predaje Austriji, jer zaboga nema veze gde su granice Italije. Svi su oni u EU braća, ali kese (pa i države) im nisu sestre.

Kod nas je sve to nekako drugačije. Sve se odvija pod motom kultne britanske serije „Leteći cirkus Monti Pajtona“: „And now, something completely different“! I zaista, najviši zvaničnici naše zemlje pokazuju virtuoznost u originalnosti javnih istupa i nastupa, tražeći ono što im se ne daje i dajući ono što im se ne traži, a što i nemaju pravo da daju.

Na stranu to što je kršenje Ustava Srbije prećutno dopušteno nevladinom sektoru, jer je taj sektor kako mu samo ime kaže – nevladin, mada ne vidim zašto bi i kao takav imao na to pravo, ali provociranje osnovnih ustavnih postavki, od strane političara, bilo na vlasti ili opoziciji, jeste sa stanovišta evropskog poimanja ustrojstva nacionalne države apsolutno neevropski manir.

Veliki je raskorak između zdravorazumskih pogleda na politička rešenja (da za sad izostavimo ekonomska) naroda koji mora da trpi, i pogleda njegove elite koja mu sudbinu određuje. Naravno da je najveći izazov rešavanje kosovskog političkog čvora. Elita, što javno, što tajno kaže: „Treba priznati realnost na Kosovu“! I treba, slažem se. Ono oko čega se ne slažemo je šta je to „realnost na Kosovu“? Ono što je realnost je suva okupacija dela Srbije, zasad „samo“ Metohije i Kosova. Okupacija iz udžbenika: oružana, politička, ekonomska, sa mnogo žrtava, i mnogo institucionalnog i vaninstitucionalnog nasilja. To je realnost. Treba li je priznati? Svakako da treba. U suprotnom zavlačimo „glavu u pesak“, i čekamo da neko umesto nas reši problem. Ne priznati realnost je kukavičluk. Ali mi tu realnost ne priznajemo.

Za našu elitu realnost na Kosovu je da je ono izgubljeno (ispalo iz kofera valjda), i da ga što pre treba podeliti. Kako misle da podele nešto što je izgubljeno? Jedino ako poštenom nalazaču daju nagradu. A šta ako nalazač nije pošten?

Već smo na ovim stranama mnogo pisali o odnosu naše političke elite prema teritorijalnom integritetu, posebno o odnosu prema Kosovu i Metohiji, kao i mogućim potezima koje će preduzimati. Na našu žalost, po pravilu, bili smo u pravu i tu se nema šta dodavati.

Za našu elitu realnost na Kosovu je da je ono izgubljeno (ispalo iz kofera valjda), i da ga što pre treba podeliti. Kako misle da podele nešto što je izgubljeno? Jedino ako poštenom nalazaču daju nagradu. A šta ako nalazač nije pošten?

Da tekst ne bi bio predug za čitaoca, opisaćemo samo jedan slučaj, kao ilustraciju kako to praktično izgleda.

KS, KS…

Pre izvesnog vremena započeli su pregovori, kako se u nas to nakaradno kaže „Beograda i Prištine“, a što su suštinski, pregovori „kruga dvojke“ i Velike Albanije. Jedna od mera, ako ne i jedina, koja je istinski „žuljala“ albanski secesionizam je zabrana kretanja severno od Kosovske Mitrovice i Podujeva, vozilima koja imaju tablice sa oznakama KS.. Za one koji ne znaju o čemu se radi, UNMIK vlasti su odmah nakon rata ukinule oznake gradova, a lansirale na teritoriji pokrajine jedinstvene automobilske oznake Kosova, koje su u sredini sadržavale slova KS (Kosova). Mnogo su napora uložili razni administratori, od Kušnera pa nadalje, da Srbija propušta vozila sa ovim oznakama. No, to se nije događalo, što se može podvući kao jedan od dobrih poteza naših vlasti. Ako ništa drugo, ovom merom, minimiziran je preliv korupcionaškog ponašanja iz najkorumpiranijeg područja Evrope, u naše, ionako visoko korumpirano društvo

U predvečerje pregovora, „vlasti u Prišttini“ lansiraju nove automobilske oznake – RKS (Republika e Kosoves), naravno svesni da tek takve oznake ne mogu ići ka Beogradu, i dalje ka zapadnoj Evropi. Takvih tablica na drumovima Kosova ima jedva oko 10%, što je nelogično u odnosu na vreme kada bi sve KS tablice trebale biti zamenjene. Pošto se sa te strane ni jedan potez ne vuče slučajno, bilo je jasno (onima koji su znali da saberu 2+2) da je to pametan potez. Možda ekskluzivno, ali pre svega zdravorazumski, možemo obavestiti naše čitaoce, da će uskoro, možda već u jesen, pre svega Beograd a i drugi naši gradovi, biti preplavljeni vozilima sa oznakama KS. To će se tumačiti velikim uspehom naše diplomatije jer smo naterali „Prištinu“ da učini korak nazad, Da li je to tako? Ne! Oni su učinili upravo ono što je trebalo, a mi ćemo pokazati koliko nam je do Kosova stalo, i koliko su pregovori vođeni na ovaj način, suštinki štetni (po nas, naravno). Sa druge strane, Srbi iz Metohije i sa Kosova sigurno neće moći da se kreću sa oznakama svojih gradova. Pre svega jer će to (za „Prištinu“) postati nepotrebno, kad već mogu biti ravnopravni sa svojim dojučerašnjim komšijama. Zaboraviće se da su ih komšije proterale sa ognjišta, i da počinje novi ciklus bratstva-jedinstva. Jak argument, nema šta.

U predvečerje pregovora, „vlasti u Prišttini“ lansiraju nove automobilske oznake – RKS (Republika e Kosoves), naravno svesni da tek takve oznake ne mogu ići ka Beogradu, i dalje ka zapadnoj Evropi.

Ne želim ovom prilikom elaborirati druge teme „pregovora“: zemljišne i matične knjige, međunarodni telefonski kod Kosova, carinu... Možemo samo jasno pretpostaviti i šta će povodom tih tema biti „ispregovarano“. Jasno je da „Priština“ neće pristati ni na kakvo rešenje koje joj 100% ne ide u prilog. A takva rešenja po pravilu ne odgovaraju nama. Pa zašto onda pristajemo na rešenja koja nam ne odgovaraju?

Šarena laža sa točkićima

Predsednik Republike Srbske, Dodik, nedavno je izjavio da između EU i Republike Srbske, bezuslovno uvekbira Republiku Srbsku. Za razliku od takvog eksplicitno izraženog političkog stava, naše deklarativno izjašnjavanje da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova, u praksi nalazi sve klizavije uporište. U našem slučaju, „nikada“, to je samo malo više vremena! Lako je Dodiku, kad njegov stav ne formira „krug dvojke“, već hiljade žrtava, palih za opstanak srpskog naroda preko Drine.

Kao kontrateg Dodikovom političkom stavu, „povampirio“ se Milan Panić, koji je širom otvorio vrata antinacionalnih korisnika nacionalnih frekvencija, ključnim rečima, štaviše pin-kodom: „Srbija bez granica“! Novinari i novinarke tih medija su potrošili kilograme maramica, na brisanje suza radosnica, spoznavši da se pojavio neko ko, kao i oni, smatra da Srbiji granice ne trebaju, pa ni Srbija baš preterano. Pošto se sad cela Evropa ujedinjuje a mi zapeli za tamo neke granice, nema veze da li će granice Srbije biti na Šar-planini, Kopaoniku ili Kosmaju, jer nikome u Evropi nije važno gde su granice država..

To nije tačno. To je šarena laža. Nijednoj državi EU, od Litvanije do Španije, nije svejedno gde su državne granice. Tehnički, one ne postoje, ali suštinski su veoma važne i veoma značajan faktor funkcionisanja EU. Najsvežiji primer pooštravanja kontrole granice od strane Danske, radi sprečavanja ulaska azilanata, ili pooštravanje kontrola granica u slučajevima epidemija, krastavaca iz Španije, i sličnih pojava. Jedino Srbija je „na izvol`te“. Zar nismo to iskustvo imali sa granicama unutar SFRJ!? Mogli smo i peške ići od Đevđelije do Maribora, dok je sve bilo u redu. Međutim, šta se desilo kada su kola krenula nizbrdo? Zašto nas Milan Panić ubeđuje da ponovimo grešku?

I konačno, da li je „krugu dvojke“ jasno, da pregovorima sa Velikom Albanijom, aminuje jednu, po balkanskim merilima veliku državu, koja se prostire od Jonskog mora do Raške i od Jadranskog mora do Vardara. Da zanemarimo za trenutak prekookeanskog Velikog brata, iza te države stoji sve moćnija Turska, najveća sila na Balkanu. Da li je dovoljno jasno da je na ovaj način ugrožen Koridor 10, kao strateški cilj naše zemlje (ukoliko više i imamo strateških ciljeva)? Da li je skijašima iz „kruga dvojke“ jasno da će ih prilikom silaska sa žičara na vrhovima Kopaonika, jednoga dana, umesto ugostiteljskih radnika, dočekivati naoružani albanski vojnici? A možda je to njima svejedno, otići će u Kicbil. Novac, za razliku od države, nema granica!