Latinizacija srbske dece

Rimokatolička crkva svoj prozelitski rad zasniva na stavu:

„Dajte nam decu do njihove sedamnaeste godine, a posle eto vam ih.“

Jugoslovenski komunisti su gornju granicu spustili na  devet godina!

Srbi su narod koji od samog početka svoje pismenosti već hiljadu godina ima svoje ćirilično pismo. Srbi u Austrijskom carstvu, u Austro-Ugarskoj monarhiji, a od Berlinskog kongresa i u Bosni i Hercegovini – u kojima je katoličanstvo bilo državna vera – bili su podvrgavani surovim pritiscima da odustanu od pravoslavlja, julijanskog kalendara i ćiriličnog pisma, i da pređu na rimokatoličku veru i latinično pismo. Srbi na prostorima pod turskom vlašću u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj nisu imali nikakvih smetnji da koriste svoje ćirilično pismo. Šta više, srbski jezik i ćirilično pismo su bili službeni jezik i pismo i samog turskog dvora. Još postoje izvorna dokumenta koja je turski dvor slao Dubrovniku, Srbiji i Bosni i Hercegovini, i koja su pisana na srbskom jeziku i ćirilici. I pored najsurovijih pritisaka da napuste ćirilicu, Srbi pod austro-ugarskom vlašću su koristili, negovali, čuvali i branili svoju ćirilicu i prenosili je na svoje potomstvo, jer su je doživljavali kao suštinsko svojstvo svog nacionalnog i verskog bića, kao vazduh koji se diše, kao svoj život.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

 Jednostrana priprema roditelja za prihvatanje drugog pisma

Različiti rezultati kod pravoslavnih i kod katolika

Stupanjem u Jugoslaviju sa Hrvatima i Slovencima,  i Srbi iz Srbije i Crne Gore prvi put dovode u iskušenje svoje ćirilično pismo. U Kraljevini Jugoslaviji, zajedničkoj državi naroda različitih vera i kulturnih tradicija, pisma su bila ravnopravna, ali tu „ravnopravnost“ pravoslavni i rimokatolici su doživljavali – različito! Srbi su u poslovima od jugoslovenskog značaja, pa čak i u svojim privatnim poslovima, pokazivali obzir prema katoličkim narodima, pa su strogo vodili računa da uz svoju ćirilicu uporedo koriste i hrvatsku latinicu, pismo koje su Hrvati stupanjem u Jugoslaviju uneli u zajedničku državu. Međutim, Hrvati i Slovenci se nisu obazirali na „ravnopravnost pisama“ i strogo su se držali stava rimokatoličke crkve da sva ostala pisma osim jevrejskog, grčkog i latinskog predstavljaju – đavolska dela, i dalje su koristili isključivo svoje dotadašnje latinično pismo. Srbi su svojoj deci govorili da je latinica „naše drugo pismo“, a katolici su svojoj deci za ćirilicu govorili da je to „tuđe pismo“. Tako su jugoslovenska deca već na samom početku života formirala različit odnos prema drugom pismu, u zavisnosti od verske pripadnosti njihovih roditelja.

Dvoazbučnost kod Srba već prve godine postojanja nove države.

Bečej 1920. g.

Kosovska Mitrovica 1930. g.

Zagreb

Slovenci ne mare ni za Hrvate, a pogotovo za Srbe

KOMUNISTIČKA JUGOSLAVIJA
Navikavanje Srba roditelja da žive bez ćirilice

Posle II svetskog rata u Jugoslaviji na vlast dolaze komunisti, među kojima su glavnu reč vodili Hrvati i Slovenci Josip Broz, Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, bivši podanici Austro-Ugarske monarhije odgojeni na katoličkoj mržnji prema ćirilici kao „đavolskom delu“. Vatikan je ovu priliku iskoristio da preko „ateista svoje vere“ zada konačan udarac srbskoj ćirilici. Već na samom početku svoje vlasti, komunistički pokret Jugoslavije je krenuo u iskorenjivanje srbske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. Evo dokumenta, do sada nepoznatog Jugoslaviji i Srbiji, koji to dokazuje. Gospodin Vasilije Kleftakis, rođen u Kraljevini Jugoslaviji od oca ruskog belogardejskog emigranta  i majke Srbkinje, veliki poštovalac ćirilice koji živi u inostranstvu, je udruženju „Ćirilica“ Beograd elektronskom poštom poslao jedan američki magistarski rad, i uz njega sledeći komentar:

„Radi se o tome da je hrvatska abeceda danas toliko preovlađujuća u Srbiji (novine, časopisi, knjige, saobraćajni znaci, firme, itd) i da se protiv toga treba boriti. Svestan sam da su stvari odmakle toliko daleko, da će bez aktivne političke i zakonodavne podrške od strane srbskih državnih vlasti ćirilica biti izgubljena i, verovatno kroz 20-30 godina potisnuta na nivo gotice u nemačkom jeziku. To i jeste bio podmukli plan jugoslovenskih komunista, u čemu su srbski komunisti bili najsvesrdniji učesnici. O tome se uzgred govori u jednoj američkoj magistarskoj tezi pisanoj na osnovu analitičkih izveštaje CIE o raskidu Tita sa Staljinom (Mehta, Coleman Armstrong: „A Rat Hole to be Watched?“ CIA Analyses of the Tito-Stalin Split 1948-1950. (https://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf - str.148). U razgovoru sa tadašnjim jugoslovenskim ministrom kulture, službenik CIE ga je upitao: „Pa, ako ste toliko željni da sa njima (Sovjetima) raskinete, da li to što kažete da će se u školama učiti ćirilična i latinična slova, uz POSTEPENO POTISKIVANJE, TJ. ELIMINACIJU ĆIRILICE značiti da ste raskinuli sa Rusijom?“ Ministar je odgovorio: „Pa, u izvesnom smislu to je tako. Mi kontrolišemo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, pa će se na kraju svega taj problem tako i rešiti“. 

Odmah po preuzimanju vlasti, komunisti su počeli da sprovode svoj plan o istrebljenju ćirilice. Za vreme II svetskog rata partizanski i četnički radio-telegrafisti su u Morzeovoj azbuci koristili srbsku ćirilicu sa 30 znakova, što su naučili još u Kraljevini Jugoslaviji. Broz je iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbacio srbsku ćirilicu i zamenio je sa „neutralnom“ latinskom abecedom  sa samo 26 znakova. Time je napravljena dvostruka šteta: izgubljena je  mogućnost slanja poruka Morzeovim telegrafom i radio-telegrafijom na svim jugoslovenskim jezicima, pa su građani navikavani na „vrskave“ telegrame „Srecan Bozic“, „Cestitam vencanje“, i znatno je smanjena mogućnost uspešnog šifrovanja u vojsci i diplomatiji, jer je umesto 30, na raspolaganju ostalo samo 26 znakova. Svi teleprinteri u vojsci, na pošti i u preduzećima su imali isključivo latinsku tastaturu, pa su ljudi u Tanjugu u svojim radio-teleprinterskim izveštajima morali da se dovijaju i izmišljaju rešenja za slova „č“, „ć“, „ž“ i „š“, pa je tako „c“ bilo „c“, „ć“ je bilo „ch“, a „č“ je bilo „cc“, dok je „ž“ bilo „zh“, a „š“ je bilo „sh“ da bi novinske redakcije mogle tačno da štampaju Tanjugove izveštaje! Sa konja na magarca. Svesno su prihvatane ovakve štete samo da se ostvari postepeno istrebljenje ćirilice.

A onda je usledila vatikanska dosetka koja se pokazala pogubnija za ćirilicu nego sve surovosti, bezakonja i nasilja katoličke crkve u Austro-Ugarskoj i NDH prema ćirilici – zloglasni Novosadski „dogovor“ iz 1954. godine! Hrvatski šloser Broz je preko srbskog abadžije Aleksandra Rankovića uredio da se srbski i hrvatski lingvisti i književnici „dogovore“, i tako je rođen Novosadski „dogovor“. Zanatlije su lingvistima, pa i Aleksandru Beliću, predsedniku Srbske akademije nauka, i Ivu Andriću, čoveku sa doktoratom, naredile šta treba da se „dogovore“! Milovan Vitezović će nekoliko decenija kasnije za ovakve snishodljivce reći: „Akademici su citirali osnovce“!

Šloser i abadžija – tvorci Novosadskog „dogovora“,
osnovci koje su citirali akademici i doktori nauka.

Ovde narodu treba otvoreno reći nešto što mu nije bilo poznato i o čemu nije ni sanjao, nešto o čemu nije ostavljen pisani trag, nešto o čemu su se tvorci Novosadskog „dogovora“ „sporazumevali pogledima“ i krili to od naroda: da je Novosadski „dogovor“ imao svoje objavljene i svoje neobjavljene ciljeve! Objavljeni ciljevi su mamac koji se vidi i koji treba da obmane i privuče ribu – „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“, a neobjavljeni cilj je udica koja se ne vidi od mamca a koja treba da obavi suštinski posao – iskorenjivanje srbske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom“! I pecaroš ribi priča da je glista na njegovoj udici – bogatstvo. Nudi joj obrok, ne da bi nahranio nju, nego da bi njome nahranio – sebe!  I počelo je postepeno sprovođenje neobjavljenih odluka Novosadskog „dogovora“:

-  U vojsci je u propisima važila  „ravnopravnost pisama“. Naglašavam, u propisima, a u praksi je to izgledalo ovako:
- u vojnom školstvu – udžbenici, učila, diplome – isključivo latinica;
- u vojnoj administraciji – lične karte, zdravstvene i partijske knjižice, dozvole za izlazak u grad, obrasci, formulari, tehničke knjižice za oružje, oruđa, motorna vozila i inženjerijske mašine – isključivo latinica;
-  predmeti koji su pojedincima i jedinicama dodeljivani u znak priznanja – Medalja odličnog strelca, Zastavica „Najbolji vozač“, Zastavica „Najbolja jedinica“, pehari u sportu – isključivo latinica;
-  vojna štampa i stručna periodika – isključivo latinica;
-  u Vojno-filmskom centru „Zastava film“ svi nastavni i dokumentarni filmovi – isključivo latinica, itd do poslednje pore života u toj vojsci.
 Svi muškarci su služili vojni rok u ovakvoj vojsci, što znači da je time polovina srbskog stanovništva već bila pripremljena za život bez ćirilice!
-  Prvih 20 godina svog rada (1958 – 1978) Televizija Beograd je koristila isključivo hrvatsku latinicu, iako su svi ostali republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Sprovođene su neobjavljene odluke Novosadskog „dogovora“.
- Godine 1961. izvršena je zamena registarskih tablica na vozilima. Do tada su tablice označavale republike: S = Slovenija, N = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija, M = Makedonija. Dakle, samo Slovenija i Hrvatska su imale latinične registarske tablice, a 4 preostale republike su imale ćirilične tablice. Zašto? Pa zato što je do tada bio takav raspored pisama u Jugoslaviji. A od tada su tablice označavale gradove i sve su bile na latinici. Zašto? Pa sprovođene su neobjavljene odluke Novosadskog „dogovora“!
-  Naređeno je da se ćirilične pisaće mašine povuku iz upotrebe i sklone u magacine, skladišta i ostave za pribor čistačica, i zabranjena je njihova dalja proizvodnja i uvoz. 19.1.1974. godine smenjen je dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu zato što je tražio da se ćirilične pisaće mašine „puste iz zatvora“ i vrate u upotrebu.  I to smenjivanje je bilo zastrašivanje Srba da ne ometaju sprovođenje neobjavljenih odluka Novosadskog „dogovora“.
-  Prvi računari su imali samo engleski operativni sistem, meni i korisničke programe, što je po definiciji isključivalo mogućnost korišćenja ćiriličnog pisma. Cilj je bio da se Srbi postepeno „naviknu “ da je ćirilica „prevaziđeno, nepraktično i za tehniku neupotrebljivo pismo“, da kasnije ne bi „talasali“.
-  Mobilni telefoni jedino u Srbiji ne mogu da pišu pismom domicilnog naroda, srbskom ćirilicom, iako svi evropski narodi, pa i manji od srbskog – Grci,  Mađari, Bugari, Rumuni, Hrvati, Šveđani, Španci, Holanđani itd od prve pojave tih uređaja imaju te mogućnosti za svoje jezike i pisma. Ovo uopšte nije „slučajno“, i to je sprovođenje neobjavljenih odluka Novosadskog „dogovora“.
-  Jedino u Srbiji televizije, pa ni državna! nemaju teletekst na pismu dotične zemlje, iako Grci, Bugari, Rusi, Hrvati, Rumuni itd  nemaju nikakvih „tehničkih“ smetnji za to. Ni to nije slučajno! Vatikan ima načina i sredstava da obezbedi sprovođenje svoje odluke.
-  U prodavnicama industrijski proizvodi imaju etikete isključivo na hrvatskoj latinici. I to je sprovođenje neobjavljenih odluka Novosadskog „dogovora“.

Grčki teletekst

Ruski ćirilični teletekst

Navikavanje srbske dece na život bez ćirilice

U takvom okruženju „ravnopravnosti pisama i bogatstva dvoazbučja“, kada se u Srbiji rodi dete, svi prehrambeni, higijenski, odevni predmeti i igračke koji se zbog prinove unose u kuću, na sebi imaju isključivo latinična slova. Svi predmeti koje deci dajemo kao rođendanske poklone – bicikli, fotoaparati, računari, slikovnice, knjige za decu natpisi na odeći i sl. imaju isključivo latinična slova. Crtani filmovi i dečiji programi koje deca gledaju na kontrolisanim srbskim televizijama prikazuju isključivo latinična slova. Kad sednu za računar, sretaće se isključivo sa latiničnim slovima. Kada pođu u školu, u Srbiji više ne postoje sveske koje bi na vinjeti ili koricama imale srbska ćirilična slova. Roditelji će moći da biraju između kineskih, italijanskih, turskih ili hrvatskih svesaka, a sve su na latinici pa čak i na stranim jezicima! Roditelji, evo vam jedno, pa birajte! Svojim rođenjem i odrastanjem u dirigovanom i kontrolisanom okruženju isključivosti latinice u „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ Srbi stasavaju uz zabludu o „našem pismu“, pa su danas spremni da se tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Takvi Srbi, kad odrastu, sami će postati zaprega upregnuta u Vatikanska kola i sami će nastaviti da iskorenjuju srbsku ćirilicu i da „kao svoju“ koriste hrvatsku latinicu!

Pozivnice za rođendane za srbsku decu

Karte za igranje za srbsku decu

Crtani film na srbskoj televiziji

Crtani film na srbskoj televiziji

Ovde će se igrati i proslavljati rođendane

Ovo će sretati na ulicama Srbije

Kafić u Nišu: Igraće se uz Horse Derby, Rosie, Cat Rebel, Dog Suzette

U dečijim emisijama na televiziji (državnoj, jedinoj) videće samo latinicu

Emisija za decu na Televiziji Beograd

Slatkiši kao mamac za tuđa slova!

Skupljanje sličica za album. Žvake kao „putokaz za slova“!

I Vukom protiv Vuka! Sličice za album.

Čak i ovakva dela su štampana latinicom! Deca više ništa i ne primećuju!

Vojvodina pred popis: štancovanje nacija i ruganje ćirilici!

Godine 2009. učenici trećeg razreda osnovne škole u Nišu su na kraju školske godine na tabli ispisali poruku zahvalnosti svojoj učiteljici, i svi su se potpisali. Roditelj koji je došao da svom detetu čestita završetak školske godine video je da su se od 30 učenika samo dva deteta potpisala pismom svog naroda, pismom na kome su se opismenili – „ravnopravnom“ srbskom ćirilicom. U drugom razredu su učili tuđe pismo, a u trećem su zaboravili svoje. Eto pravog cilja sedativa o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ – da podvali! Čim su naučili tuđe, smesta su zaboravili svoje!

I, ciklus iz vremena rođenja njihovih roditelja se ponavlja i nastavlja. Vatikan je znao: u prvoj generaciji će imati protivnike; u drugoj generaciji protivnici će ćutati; u trećoj generaciji unuci bivših protivnika će postati dobrovoljni saradnici sopstvenog okupatora, zaprega dobrovoljno upregnuta u vatikanska kola, i sami će nastaviti da iskorenjuju ćirilicu i da umesto nje koriste hrvatsku latinicu. Ovim je Vatikan postigao savršenstvo okupacije – da okupirani preuzme na sebe čuvanje tekovina sopstvenog okupatora! Da dobrovoljno nastavi da živi pod okupacijom!

Srbska dečica, rođena i odrasla u smišljenom, planiranom, organizovanom i kontrolisanom okruženju isključivosti hrvatske latinice uz sedativ „ravnopravnosti pisama i bogatstva dvoazbučja“, neizbežno će odrasti na zabludi da je „i latinica – naše pismo“, pa će se tući za tuđe u uverenju da brane svoje. Komunisti su završili posao u prvoj fazi preslovljavanja. U kasnijim fazama sami Srbi su nastavili da izbegavaju svoje pismo, i Vatikan je ostvario svoj cilj. Uz pomoć svoje sopstvene žrtve! Današnje generacije srbskog naroda ćirilicu doživljavaju kao folklorno obeležje, kao slamaricu, lampu petrolejku, šporet na drva, zapregu, narodnu nošnju, pa je se čak i stide! Njihovi preci su se ponosili najsavršenijim pismom i pravopisom u istoriji ljudske pismenosti, a današnje generacije, gledajući praksu drugih naroda, smatraju da je dupliranje slova i pisanje „o“ a čitanje „a“ – stvar otmenosti! A srbska ćirilica takvu „otmenost“ ne dopušta!  

Posle Novosadskog „dogovora“ ni jedan učitelj, nastavnik ili profesor nije srbskoj deci rekao zašto ona  za svoj jezik uče dva pisma. U početku to nisu smeli da kažu, jer su se bojali za svoja radna mesta, a kasnije, kad su i sami rođeni i odrasli na isključivosti hrvatske latinice uz limunadu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, to nisu ni znali da kažu, pa su deca odrasla na zabludi da je i latinica – srbsko pismo. Zbog toga današnji Srbi nervozno reaguju  kad čuju izraz „hrvatska latinica“. Prosvetni radnici već mnogo generacija ni sami ne znaju kako je došlo do toga da se u Jugoslaviji koriste dva pisma, i ko je šta uneo u Jugoslaviju kao miraz, pa srbska deca nisu ni mogla da saznaju da su u Jugoslaviju Srbi uneli svoju hiljadugodišnju ćirilicu, a Hrvati svoje treće pismo – dvovekovnu latinicu, jer su i sami prethodno vekovima pisali glagoljicom, pa i ćirilicom! Ali to danas ne znaju ni sami Hrvati – da su prethodno vekovima pisali glagoljicom i ćirilicom – pa onda  mladim Srbima ne možemo ni zameriti što to ne znaju. A lingvisti iz vremena komunista su to srbsko neznanje zloupotrebili, pa su srbskom narodu podvalili tako što su istiniti stav: „Mi Jugosloveni imamo dva pisma“ žonglerski preokrenuli u podvalu: „Mi  Srbi imamo dva pisma“! I današnji lingvisti svesno nastavljaju sa ovom podvalom, pa su čak otišli i korak dalje – izmislili su „srbsku latinicu“! „Srbska latinica“ je zubna proteza koja je Srbima ugrađena posle prethodnog nasilnog izbijanja zdravih zuba!

Pa hajde da mi ovde, umesto neobaveštenih prosvetnih radnika, pokažemo sadašnjim generacijama srbskog naroda da je drugo pismo koje su učili zaista hrvatska latinica. Nije dovoljno reći samo „ćirilica“, ili samo „latinica“, ili samo „arapsko pismo“. Postoji i više nacionalnih ćirilica, i više nacionalnih latinica, i više nacionalnih arapskih pisama. Srbi kao drugo pismo nisu učili bilo kakvu „latinicu“, nego sasvim konkretnu hrvatsku latinicu.

Nije svaka latinica ista. Srbi uče hrvatsku latinicu!

Alhamijado: „arapska slova“ koja ne postoje u arapskom jeziku,
nego u nearapskim jezicima, pa i srbskoj arabici!

Posle ovoga, nadamo se da će prestati nervozno reagovanje na pomen „hrvatske latinice“. Lingvisti i prosvetni radnici su svesno skrivali od srbskog naroda da je latinica koju on uči kao drugo pismo ustvari – hrvatska latinica, da bi ga održali u neznanju da bi stvorili uslove za narednu podvalu – o „srbskoj latinici“. Prva podvala je bila „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“. Današnji Srbi sa strahom dočekuju istinitu tvrdnju da je srbsko pismo samo ćirilica, jer im Ivan Klajn i ostali lingvisti i prosvetni radnici svesno podvaljuju i plaše ih babarogom ćirilicom da bi ih održali u neznanju, pa kažu:

„Bez latinice ne možete slati pisane poruke preko mobilnih telefona“. Zastraši pa vladaj!

„Bez latinice ne možete koristiti formule u matematici, fizici i hemiji“.

Nije nego! Zaglupi pa vladaj! Koja latinica nam je potrebna za formule? To je latinska abeceda! Hrvatska latinica nam tu ničemu ne služi. Da li ste ikada u formulama videli slova Ž, Š, Č, Ć, Đ?  Uostalom, oko 3 milijarde ljudi na svetu (Rusija, Kina, Indija, muslimani) formule prikazuju i bez latinice:

Arapski prikaz matematičkih formula

„Bez latinice ne možete pisati dijagnoze i lekarske recepte“.

Opet zaglupljivanje naroda! U kojoj dijagnozi postoje slova Ž, Š, Č, Ć, Đ? U Grčkoj i na Kipru lekari i dijagnoze i recepte pišu na grčkom pismu! I nama je za te poslove dovoljna latinska abeceda, a ne hrvatska latinica!

Evo dijagnoze bez hrvatske, pa i bilo koje latinice! 25.10.2010. g.

„Latinica vam treba za registarske tablice“.

O tom po tom, ali već smo imali i ćirilične tablice:

Registracija Srbije 1948 – 1961.

CG = Crna Gora

BH – 3789 = Bosna i Hercegovina

„Bez latinice ne možete raditi sa računarima“.

Tu neistinu podvaljuju oni informatičari i sistem administratori koji ne znaju da rade sa računarima, pa svoje neznanje uzimaju kao jedinicu mere kojom ocenjuju druge. Takve neznalice su se uvukle čak i u Narodnu kancelariju predsednika Republike, odakle drugima dele lekcije:

Sami nenaučeni, a uzeli su da budu učitelji drugima!