Evropljani će ipak morati da reaguju

Na skorašnjerm samitu RuisijaEU u Portugaliji lideri Unije zapinjali su iz petnih žila da bi izbegli razmatranje za njih neugodne teme američke protivraketne odbrane u Češkoj i Poljskoj. To je, navodno, isključio stvar Moskve i Vašingtona. Ali evropski političari neće moći da se uvek kriju iza tuđih leđa. Vašington je već počeo individualnu obradu onih koji se dvoume da bi isposlovao kolektivno odobravanje svojih planova u okviru NATOa. Komentar našeg posmatrača Sergeja Guka.
Situacija je, međutim, vrlo interesantna. Lideri Češke i poljske objavili su da je pitanje o razmeštanju radara i protivraketa isključivo u njihovoj nacionalnoj nadležnosti i da ne nameravaju da ikoga mole za dozvolu. Ali ujedno, Varšava i Prag nastoje da izdejstvuju političku podršku zemalja o lije se mišljenje oglušuju.
Uz to, čečki i poljski politički vrh ne krije stvarne zamisli američkih partnera. Prošle nedelje Robert Gejts je ulio javnosti izvesnu nadu aluzijom na mogućnost kompromisa sa Rusijom. Ali ova nada je odmah nestala. U Pragu i Varšavi je tim povodom bez okolišanja objašnjeno da ne može biti ni govora o nekom sporazumu sa Moskvom pošto su i radar, i rakete upereni protiv Rusije.
Naravno da je time donekle pogoršan efekt od «propagandnog pucnja» Pentagona. Uostalom, jedva da bi SAD mogle duže vreme da drže u tajnosti svoje prave planove. Podnoseći predlog Rusiji, Robert Gejts je polazio od stava da ovaj predlog ne može da se realizuje — smatra direktor ruskih i azijskih programa u Vašingtonskom institutu za svetsku bezbednost Nikolaj Zlobin. Predloživši na rečima Moskvi saradnju u u oblasti protivraketne odbrane, Vašington čak nije dao pismeni odgovor na predlog Kremlja o odgovarajućim zajedničkim akcijama SAD, EU i Rusije. Bela kuća traži povod za realizaciju programa protivraketne odbrane. Otuda su i diplomatski trikovi poput mitskog kompromisa čijki je cilj stvaranje utiska o nepopustljivosti Moskve. U stvari, pak, SAD su već donele definitivnu odluku o razmeštanju elemenata protivraketne odbrane u Evropi – ubeđen je ekspert.
Ove nedelje na uzbunu su zazvonili šefovi diplomatija Nemačke i Francuske. Razlog je namera Rusije da objavi moratoriju na Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi. Dokument je potpisao u Parizu 1990. godine. U međutvremenu, NATO se brzo širio i, ujedno, odbijao da prilagodi dokument novim uslovima. A sada pokušava da prebaci na Rusiju odgovornost za moguću trku u naoružanju. Na Balkanu su se pojavile ove američke baze. I najzad, protivraketna odbrana — opet pored granica Rusije koju odgovorni američki političari, a kamoli mediji, proglašavaju neprijateljem. Šta Moskvi preostaje da radi? Da čeka kada će SAD zaklonjene antiraketnim štitom pokušati da unište neprijatelja? Novija istorija uči: Vašington je u prošlom i ovom veku počinjao ratove protiv zemalja koje nisu mogle da mu pruže adekvatan otpor.
S obzirom na to, apeli Severnoatlantske alijanse da Rusija «ne treba da se boji približavanja demokratija njenim granicama» izazivaju samo smeh. Ovo «približavanje demokratija» osetili su na svojoj koži stanovnici Jugolsavije koju je NATO nemilosrdno bombardovao i Iračani koji se podvrgavaju genocidu. I u Rusiji se dobro pamte brojna obećanja zapadnih političara da se, u slučaju pristanka Moskve naq ujedinjenje Nemačke, Alijansa ni na pedalj neće proširiti na Istok. Sada se na Zapadu nada da će Rusija zagristi isti mamac: da poveruje u još jedan mit o približavanju demokratija njrnim granicama. Ali Moskva je naučila da uzima u obzir ne izjave o namerama koje, kako pokazuje primer NATOa, mogu da se menjaju, već realne vojne potencijale.
Opasnost od nepostojećih iranskih raketa samo je izgovor za novu, i to raketnonuklearnu, militarizaciju Evrope. Međutim, odgovorni političari iz EU strahuju da javno priznaju ovu groznu činjenicu. Guranje glave u pesak pred novom realnošću nije najbolja usluga svom stanovništvu. A možda neki od njih osećaju nostalgiju za vremenima kada je opasnost od raketnonuklearnog konflikta između Istoka i Zapada svakog trenutka mogla da postane realnost? Kada je tako, vrh EU kreće se pravim putem – zaključuje naš posmatrač Sergej Guk.