Spas redova Obame

 Zašto su se SAD zabrinule za stanje stvari u EU

Samit SAD-EU, planiran za ponedeljak u Vašingtonu, održava se, bez preterivanja, u sudbonosni momenat za njegove učesnike. Šta su sada SAD za EU – strateški partner, geopolitički konkurent ili izvor problema? O tome razmišlja naš komentator Petar Iskenderov.

Izjava američkog Stejtdepartmenta koja je najavila samit u Beloj Kući, sastavljena je u maksimalno rasplinutim izrazima. Iz dokumenta sledi da će predsednik SAD Barak Obama razmotriti sa predsednikom Saveta EU Hermanom Van Rompejom, predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozuom i vrhovnim komesarom EU za međunarodne poslove i politiku bezbednosti Ketri Ešton široki krug pitanja od međusobnog interesa. Vodeće novinske agencije su otvorenije. Prema svedočenju britanske agencije Rojter, koja se poziva na svoje vašingtonske izvore, predsednik Obama će pritisnuti evropske činovnike kako bi oni dostigli konačno regulisanje krize sa svojim suverenim dugom. A razlog zašto Obamu toliko birne finansijsko-ekonomska sitauciaj u Evropi veoma je prost: dužnička kriza postaje glavna glavobolja za predsedničke izbore u SAD 2012. godine, svedoči Rojter. Po rečima eksperta vašingtonskog Centra strateških i međunarodnih istraživanja Hiter Konli, američki predsednik održava tesne zatvorene kontakte sa kancelarom Nemačke Angelom Merkel i predsednikom Francuske Nikolom Sarkozijem, pošto je ubeđen da je reč o problemu evropskog vođstva.

Razume se, evropski suvereni dug je samo jenda od tema koja će se razmatrati u Vašingtonu. Među drugima se navode pitanja tradicionalna za slične forume kao što je osiguranje energetske bezbednosti, popularizacija demokratije u svetu, iranski nuklearni problem. Ipak vezivanje odnosa SAD i EU za reizbor Baraka Obame nesumnjivo je nova pojava u praksi „evroatlantizma“. Do sada Vašington je bio oprezan da otvoreno ucenjuje evropske kolege svojim unutarpolitičkim kolizijama. U svakom slučaju, kada su se ranije ove godine u Kongresu SAD vodile ozbiljne dbate o nacionalnim antikriznim merama – njihovi učesnici se nisu pozivali na interese evropljana.

Zašto administraciju Obame toliko brine sitaucija u zoni evra? Pre svega zato što ona doprinosi jačanju nacionalne američke valute – dolara – lišavajući Federalni rezervni sistem SAD mogućnosti da igra na slabom kursu. Jer jak dolar nije baš veliko blago za američku ekonomiju. Nije slučajno to što paralelno sa pritiskom na EU, Vašington vrši pritisak i na Kinu, koja drži najviše američkih dužničkih obveznica, tražeći da se promeni kurs juana u pravcu povoljnom po SAD. Teorijski Kina i EU posredstvom finansijskih poluga mogu da sruše američku ekonomiju. N ečudi što nobelovac-mirotvorac Obama ne želi da svoje birače učini taocima verolomnih evropljana i Kineza. Upravo time, a ne brigom o novčanicima Grka, Italijana, Španaca i drugih evropskih poreskih obveznika, diktirana je briga o zoni evra koja se pojavila kod Amerikanaca.

Ipak ne radi se o ekonomiji. Upravo u trouglu Bašington-Berlin-Pariz poslednjih godina dešavaju se najsloženiji i najnepredvidiviji geopolitički procesi. Početak je bio označen 2003. godine američko-britanskom operacijom u Iraku, protiv koje su oštro, koliko to dopuštaju okviri NATO-a, istupile Francuska i Nemačka. U administraciji SAD tada su se do mile volje trenirali na račun „stare Evrope“ koja tobože koči razvoj kontinenta – i uvredu su zapamtili. I kada je došao red vojne operacije u Libiji, već nova američka administracija je povukla uzvratni potez, podržavši ratoborni elan Sarkozija i skromno odstupivši u stranu kada je bilo rečo o sopstvenom direktnom učešću u građanskom ratu. Na kraju su se Francuska i Nemačka, koja se nije ni upustila u libijsku svađu, udaljile jedna od druge – još više potkopavši jedinstvo EU. SAD su postigle svoje geopolitičke ciljeve rukama – i novcem – evropljana. Prema priznanju eksperta londonskog Centra za evropske reforme Tomasa Valaseka, Libija je postala neočekivani trijumf američke diplomatije, pošto je prvo jedan od glavnih ciljeva Vašingtona bio da ubedi svoje evropske saveznike da podele vojni teret sa SAD. I ovaj cilj je bio postignut.

Što se tiče regulisanja aktuelnih problema u EU, čak ne treba podsećati da je finansijsko-ekonomska kriza došla u Evropu upravo iz SAD – podsetila je slušaoce Glasa Rusije ekspert za uporednu politikologiju MGIMO MID RF Jelena Ponomarjova. Jednostavno, po njenim rečima...

U pojam prevladavanja krize ulazi i regulisanje situacije, nastale u konkretnim zemljama. Šta više, upravo stalna žarišta na kraju krajeva dovode do novog uvećanja ukupne nestabilnosti. Mi odlično to vidimo. Evropljane ne treba ubeđivati na neophodnost rešavanja problema dužničkih obaveza. Jednostavno evropska ekonomija predstavlja mnogo složeniju i slojevitiju pojavu nego što se to čini Vašingtonu, pa čak i rukovodstvu EU. A sama kriza u redovima EU u mnogome je vezana za pokušaj Brisela da realizuje previše ambiciozne i skupe geopolitičke projekte na Balkanu, na postsovjetskom prostoru, u Sefernoj Africi, na Bliskom Istoku. A ovi projekti su bili, recimo, uporno „preporučeni“ evropljanima sa druge strane okeana.

Danas EU zaista ima mnogo fiansijskih i ekonomskih problema i sopstvenih protivrečnosti. Predlog Barozua koji se čuo ovih dana o emisiji zajedničkih antikriznih evropskih obveznica u zemljama zone evra, naišao je na strogu grdnju nemačke vlade. Vice-kancelar Filip Rosler nazvao je neodgovornim pokušaj da se položi odgovornost za rešavanje dužničkih problema jednih zemalja na pleća drugih. Ipak očigledno je da evropljani treba sami da traže rešenja. Kako pokazuje praksa, i prekookeanske demokrate i njihove kolege republikanci vide u Evropi pre svega sredstvo za zadovoljenje svojih geopolitičkih ambicija i metod rešavanja sopstvenih problema.