Sjaj daleke zvezde

Imala je samo pet godina kad je otišla iz Carigrada. Verovatno je jedva ponešto pamtila iz roditeljskog doma, možda cvrkut ptica oko dvorca, visoke zidove boje meda ili odsjaj svetlosti što se razliva nad Zlatnim rogom i kupolama kad sunce tone u more. Bila je mala, veoma mala, kad je krenula na zapad - među Tribale (kako su u Vizantiji nazivali Srbe), gde su je dali, poklonili, prodali... Koja je prava reč, pitala bi se u sebi mnogo godina kasnije u miru manastira, dok bi spuštenih očiju prinosila hranu ostarelom, gotovo poluslepom ocu Androniku. Znala je šta bi joj odgovorio. Ponavljao je to već stotinu puta i sve češće što je bivao stariji: „Pokrajine carstva bile su opustošene, stanovništvo odvedeno u ropstvo i carica i ja nismo imali drugog izbora nego da se rastanemo sa svojim dragim i premladim detetom i da ga predamo u ruke jednog varvarina - kralja bez osećaja. Oružje nije moglo naterati neprijatelja na mir, a nijedan mir zaključen s njim ne bi bio tako potpun i trajan kao mir potkrepljen ženidbom. A car nema drugog roditelja osim zakona i nema druge dece osim svih Romeja.”
Sve te reči primala je s mirom, hrišćanskom pokornošću i poniznošću, onako kako joj dužnost nalaže kad se radi o rečima oca, pa uz to još i cara, iako bivšeg. Jer Bog - koji je jedan, uvek pravedan i milosrdan - Bog joj je odredio sudbinu kakvu je imala i na koju ne sme da se žali nego, i pored svega, treba da bude ponosna. Ispunila je svoj dug princeze rođene u purpuru. Simonida Paleolog, porfirogenita i kraljica Srbije.

Štićenica svetog Simona

Setna je priča o carskom rodu Paleologa jer to je povest o opadanju i kraju velike civilizacije, o sumraku carstva koje je neprekidno s Rimskom imperijom vladalo i opstajalo mediteranskim svetom više od dva milenijuma. Carstva ne umiru lako. Tako ni Romejsko carstvo (tj. Vizantija) nije palo čak ni onda kad su zapadni krstaši u 4. krstaškom ratu 1204. godine osvojili Carigrad. Samo pola veka kasnije, jedan Paleolog - Simonidin deda i osnivač nove carske dinastije - Mihailo VIII na čelu vizantijske vojske ponovo će ući u Konstantinopolj (1264. godine) koji će još dva veka biti glavni grad carstva. Ali, iako je obnovio carstvo, Mihailo VIII Paleolog nije za sobom ostavio dobru uspomenu. Upamćena su dva njegova velika greha: oslepeo je svog suvladara, desetogodišnjeg dečaka Jovana IV Laskarisa čiji je bio tutor. Drugi greh je u očima pravoslavnih bio još veći, toliki da je naslednik Mihaila VIII - Andronik II Paleolog - morao da sahrani oca na tajnom mestu kako mu ogorčeni monasi i vernici ne bi obeščastili posmrtne ostatke. Greh Mihaila VIII bio je u tome što je prihvatio crkvenu uniju s katoličkom crkvom, pa je, ne pokajavši se, i umro kao unijat. Andronik II vratio se pravoslavlju, ali to mu nije mnogo pomoglo da ojača već sasvim oslabljeno i smanjeno carstvo. Da li je greh prvog Paleologa, u dva navrata izopštenog iz crkve, bacio senku prokletstva na sve njegovo potomstvo, pa i na državu?

Simonida se rodila oko 1292. godine, u ono doba kad se Vizantija već pretvorila u svoju senku. Ostala je priča da je njena majka Irina od Monferata, druga žena Andronika II, imala nekoliko neuspešnih trudnoća. Kad je Simonida trebalo da se rodi, zapaljeno je 12 sveća pred ikonama 12 apostola. Najduže je gorela sveća pred ikonom apostola Simona po kome je princeza tako dobila ime. Andronik II bio je dugovečan ali slab vladar. Više je voleo da se bavi učenim teološkim raspravama nego da ratuje. Pritisnut nedaćama, ponudio je osvajaču sa severa, srpskom kralju Milutinu, ruku svoje petogodišnje kćerke Simonide. Tako je Bog odredio i o tome nema šta više da se razmišlja, govorila bi u sebi Simonida osećajući, ipak, negde duboko u sebi nepravdu. Iako odrasla u Srbiji, i dalje je često sanjala carski istok gde se sunce rađa, i onaj topli vetar i beskrajno svetlucavo more koje zapljuskuje zidine šarenog grada u kome stoluje jedini car.
Stefan Uroš II Milutin imao je nepunih pedeset godina, nekoliko brakova i odraslu decu kad se oženio petogodišnjom princezom (1299. godine). Strastan i nagao, nije sačekao da od devojčice postane žena, nego, kako je zabeleženo u vizantijskim hronikama, Simonidu povredio i učinio doživotno nerotkinjom. Trpela je cele dve decenije. Trpela je kralja, tog za nju starog čoveka, izboranog, bradatog, i s jezom se sećala onog trenutka kad joj je postao muž. Trpela je svekrvu Jelenu Anžujsku koja je nije volela, jer nije volela ni Vizantiju. Trpela je i rođenu majku, caricu Irinu koja je samo mislila na to kako da iskoristi kćerkin položaj da bi sinovima Dimitriju ili Teodoru obezbedila nasleđe na srpskom prestolu. I od sveg tog života u Srbiji, punog svile i brokata, svetkovina, kraljevskih gošćenja i lepih jela, proslava, panađura, sjaja sveća, kaluđera, crkvi, manastira, dvorova, ostali su joj samo trpljenje i skrivena seta.

Dugo je vrebala priliku za konačno bekstvo s dvora. Kad joj je umrla majka, otišla je na sahranu u Carigrad i rešila da zauvek ostane u gradu svog detinjstva (1317). Milutin je besneo i pretio... sve dok kolebljivi Andronik II na kraju nije popustio. Ali, Simonida je smislila nov način da izbegne povratak mužu. Pre granice, u gradu Seru, odlučila je da se zamonaši i obukla je kaluđersku odeću. Nije joj pomoglo. Došao je njen polubrat, pocepao joj kaluđerski veo i predao je Srbima. U to doba imala je nešto više od 20 godina, a Milutin skoro 70.

Već ostareli srpski kralj, možda u želji da bar pred kraj života odobrovolji svoju razočaranu kraljicu, naredio je da se izgradi jedna od najlepših među njegovim mnogobrojnim zadužbinama - Gračanica. U crkvi su sačuvani portreti kralja i kraljice koji ne stoje zajedno, kako to često biva, nego su naslikani na dva odvojena stuba. Možda je, nakon bekstva u Carigrad, Simonida tako poželela. Na fresci, Milutin - starac duge, bele brade - u rukama drži zadužbinu. Bogato odevena, s raskošnom krunom i nakitom, naslikana je kraljica, žena prefinjenog izgleda, koja ostavlja utisak izvesne odsutnosti. Kao da je slikar želeo da pokaže da su kraljičine misli već negde drugde, izvan zemlje Tribala.

Kandilo za Milutinov grob

Prisećala se Simonida i onog dana kad je njen muž, Bogom i roditeljima dan, malaksao i nepokretan pao u postelju. Silnik je odjednom postao slabiji od deteta. „I ne beše glasa ni slušanja od njega jer se beše svezao jezik njegov”, zapisao je arhiepiskop Danilo II. Dvor se skoro odmah ispraznio. Većina je tražila naklonost mogućih naslednika. Samrtnika su ostavili kaluđerima i Simonidi koja ga je negovala tih poslednjih dana. Davala mu je vode tek da preživi, ali da trpi žeđ. Molio je pogledom za malo vode onaj koji tokom života nikada nije zamolio. Milutin je uvek, bez pitanja, grabio sve što bi poželeo - zemlje, žene, bogatstvo. Srbiju je udvostručio na račun Vizantije, bratu je preoteo kraljevstvo, bratanca bacio u tamnicu, sina oslepeo. Kasnije bi se kajao, ispovedao i svake godine gradio po jednu zadužbinu. Dok ga je Simonida sahranjivala u manastiru Banjska, već su međusobno vojevali pretendenti za srpsko nasleđe: Stefan, Konstantin i Vladislav. Te, 1322, godine Simonida se vratila u Carigrad, gde je takođe trajao građanski rat za presto između ostarelog ali upornog Andronika II i njegovog unuka Andronika III. Najzad je bila slobodna. Ostala je verna ocu, koga je hrabrila lažnim predskazanjima gatara. Iako je još bila mlada, nije želela drugog muža. Sklonila se u manastir Svetog Andrije. Tamo ju je čekao mir. Ali, pošto je Andronik II bio primoran da siđe s prestola i ode u manastir (maja 1328), kćerka Simonida ga je negovala. Posle očeve smrti (1332) zamolila je učenog Grigoru da sastavi posmrtnu pesmu za bivšeg cara. Kad su joj nakon nekoliko godina stigle vesti o tome da je Srpska crkva proglasila Milutina za sveca, tek na trenutak ponovo je osetila onaj stari nemir koji je već počela da zaboravlja. Ali, brzo se pribrala i vratila svojim dužnostima. U hagiografiji svetog kralja Milutina Danilov učenik zapisao je da je kraljica udova iz Carigrada poslala „kandilo od skupocenog zlata i takođe platna skupocena” za Milutinov grob. Poslednji put Simonida se spominje 1336. godine kad je bila prisutna na velikom zboru koji je sazvao njen nećak. Tom prilikom car Andronik III je bivšoj srpskoj kraljici iskazao posebno poštovanje. Ne zna se tačno kad je umrla.

Carske veze

Iako najpoznatija, Simonida nije bila jedina princeza na srpskom dvoru iz kuće Paleologa. Stefan Uroš III Dečanski (Milutinov sin) oženio se 1325. (drugi put) Marijom Paleolog, kćerkom panipersevasta i ćesara Jovana, namesnika Soluna (sinovca cara Andronika II). Opsednut željom svakog potomka roda Paleologa za vlast po svaku cenu, Jovan je pokušao da uz pomoć srpskog zeta stvori sebi nezavisnu državicu oko grada Soluna. Međutim, ubrzo je umro. Kad se udala, Marija je imala dvanaest godina, a njen muž pedeset. Imali su više dece, od kojih je najpoznatiji Simeon (Siniša) Nemanjić, srpski despot u vreme cara Dušana, kasnije car u Tesaliji. Nakon muževljeve smrti, Marija se nije vratila u Vizantiju kao njena tetka Simonida, nego se zamonašila u Srbiji. Umrla je u Skoplju 1355. godine kao monahinja Marta.

„Iz carskog ruha proistekoh i u carsko opet stigoh, koja u ovom svetu milošću onog ko me sazda vladarkom zvana bejah Marija. Monaškog udostojih se obraza i u njemu narečena bejah Marta kad smrtni čas na me dođe. I zemlji bejah predata u leto 6863. meseca aprila u sedmi dan, dok carstvova premili moj sin svim Srbljima i Grcima, samodržavni car Stefan i premili moj unuk, kralj Uroš.
A vas, oci i braćo u Gospodu, molim pomenite me u molitvama svojim”.
Despot Stefan Lazarević oženio se 1405. godine Jelenom iz plemićke porodice Gatiluzi, svastikom cara Jovana VII Paleologa. Njeni otac i deda vladali su ostrvom Lezbosom i bili su u bliskom srodstvu s vizantijskim Paleolozima, zbog čega se verovatno Stefan i odlučio na ovaj brak u kome nije bilo dece.
Treća princeza iz kuće Paleologa bila je Jelena, kći poslednjeg morejskog (peloponeskog) despota Tome Paleologa (brata poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI Dragaša), koja se udala za despota Lazara Brankovića (sina despota Đurđa). Bio je to brak sklopljen 1446. godine između potomaka vladarskih kuća dve države - Vizantije i Srbije - koje su obe već bile osuđene na propast. U dubrovačkom arhivu sačuvana je zanimljiva beleška o proputovanju princeze Jelene kroz Dubrovnik. Na zahtev srpskog despota Dubrovčani su spremili dve galije i dali detaljna uputstva zapovednicima kako da se ponašaju prilikom prevoza neveste. Priređena je i svečanost za doček princeze. Pet plemića pošlo joj je u susret u Cavtat, a na pristaništu u Dubrovniku dočekali su je knez s Malim većem i s dubrovačkim damama. Komisija od tri člana starala se o smeštaju i hrani princeze, u iznosu od 50 perpera dnevno, uz „žive kokote (tj. petlove) koje će Grci prigotoviti na svoj način”. U toku boravka dubrovačke gospođe pozvane su „na tanac” (tj. ples), zatim na gozbu u velikoj dvorani vladine palate. Za bračni poklon budućoj despotici Dubrovčani su u Mlecima naručili baršun i hermelin u vrednosti od 300 dukata. U poslednjim danima pred propast despotovine, Jelena je igrala značajnu političku ulogu u Srbiji. Umrla je kao monahinja Hipomena 1476. godine na dvoru svog zeta Leonarda Toka, vojvode od Santa Maure (ostrva u Kefaloniji). Despot Lazar i Jelena imali su tri kćeri od kojih su dve ostavile potomstvo. Zanimljivo je da se Jelenina sestra Zoe (Sofija), mlađa kćerka despota Tome Paleologa, 1472. godine udala za ruskog velikog kneza Ivana III Vasiljeviča. Na osnovu tog braka s naslednicom Paleologa, potonji ruski carevi izvodili su pravo na nasleđe Vizantijskog carstva i proglasili Moskvu za „treći Rim”.

Poznato je da su i neke srpske princeze bile udate u kuću Paleologa. Jedina Srpkinja koja je postala vizantijska carica bila je Jelena Dragaš, kći gospodara Makedonije Konstantina Dejanovića. Udala se 1392. godine za cara Manojla II Paleologa s kojim je rodila desetoro dece, od kojih su odrasla osmorica sinova. Njeni sinovi bili su i dva poslednja vizantijska cara, Jovan VIII i nezaboravni car Konstantin XI, po dedi nazivan Dragaš. Tek je Konstantin, poslednji od Paleologa, braneći do poslednjeg daha zidine Carigrada, uspeo svojom mučeničkom smrću 1453. godine da iskupi davni greh svog pretka Mihaila VIII i da ostavi primer hrabrosti za daleko neko pokolenje. Jelena je, preko sina Tome, bila baba gore pomenutoj srpskoj despotici Jeleni, kao i ruskoj carici Zoe Sofiji. Umrla je kao monahinja Ipomena, tri godine pre konačnog pada Vizantije.
Marija Branković, kći despota Stefana Slepog, udala se 1485. godine za Bonifacija III Paleologa, markiza od Monferata. Markiz Bonifacije bio je potomak mlađe, italijanske grane vizantijskih careva koja je poticala od rođenog brata srpske kraljice Simonide po imenu Teodor. Preko majčinog nasleđa (carica Irina od Monferata), Teodor Paleolog postao je italijanski markiz od Monferata (1306. godine) i tako zasnovao italijansku granu loze Paleologa. Venčanje Marije Branković i markiza Bonifacija Paleologa obavljeno je u Insbruku preko predstavnika (par procurationem), a uz prisustvo nemačkog cara Fridriha III koji je i posredovao u zaključenju ovog braka između dva potomka čuvenih vladarskih porodica s Balkana. Iz Insbruka Marija je s majkom (sveta Angelina) i bratom Đorđem (sveti Maksim Branković) otišla u muževljevu prestonicu Kazale. U braku je bila samo osam godina. Ostala je udovica s 27 godina, a umrla dve godine kasnije. Iza sebe ostavila je dva sina koji su postali markizi od Monferata: Giljelma IX Lazara (umro 1518) i Đanđorđa Sebastijana (umro 1533). Muška grana italijanskih Paleologa izumrla je s Marijinim unukom po imenu Bonifacije IV. Međutim, vanbračna grana ove porodice produžila se sve do danas. Po ženskoj liniji, Marija Branković je predak mnogih čuvenih evropskih dinastija, poput porodica Burbon, Braganca, Habzburg, Este, Gonzaga, Orlean, Meternih, Savoja, Sforca i drugi.

Kraljica Marija Paleologina

„Iz carskog ruha proistekoh i u carsko opet stigoh, koja u ovom svetu milošću onog ko me sazda vladarkom zvana bejah Marija. Monaškog udostojih se obraza i u njemu narečena bejah Marta kad smrtni čas na me dođe. I zemlji bejah predata u leto 6863. meseca aprila u sedmi dan, dok carstvova premili moj sin svim Srbljima i Grcima, samodržavni car Stefan i premili moj unuk, kralj Uroš.
A vas, oci i braćo u Gospodu, molim pomenite me u molitvama svojim”.

SIMONIDA
(Milan Rakić)
Iskopaše ti oči lepa sliko,
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući tad da ga ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju
Te čovek vidi sjaj, oblik i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnog zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.