Evroatlantski janičari i majka Srbija

Na političkoj sceni Srbije se pojavio novo-stari pokret sastavljen od LDP Čede Jovanovića i propalog SPO-a Vuka Draškovića (uz još neke marginalce i „umetnike“ koji ih podržavaju). Oni su pod parolom Preokret ponudili u jasnijoj formi ono što su i do sada nudili – zahtev za napuštanje Kosova i za konačnom kapitulacijom zarad više nego mizerne koristi – statusa kandidata (verovatno „bez datuma“). Naš bi narod rekao – prodali veru za večeru.

Svako je u ovoj promociji evroatlantske političke nakaze dobio nešto: zapad je dobio čisto kolaboracionističku političku opciju, ova politička bulumenta povod da se okupe konačno zajedno svi oni koji su za kapitulaciju, sa nadom da će zajedno imati više od cenzusa. Zatim tu je vlast oličena u predsedniku Tadiću i ministru Jeremiću dobila povod da malo medijski demonstritra svoj „patriotizam“, tako što će reći, ali samo reći, da oni ipak ne odustaju od Kosova. Tek da uberu koji poen kod naivne javnosti pred izbore. Svako je dobio nešto, naravno svi osim naroda i države.

Ono čime želimo da se bavimo u ovom tekstu nije tek politička analiza i kritika defetizma i kapitulanstva, već i dublji koreni političkog i kulturološkog konvertitstva. Otkud taj svojevrsni „stokholmski sindrom“ – spremnosti da se deo elite identifikuje sa neprijateljem. Na žalost ona ima svoju vekovnu istorijsku tradiciju i najasnije se ogleda u konvertitstvu, preveravanju i janičarstvu.

Ovde možemo da napravimo digresiju i setimo se pesme „Janičar“ u izvođenju Cuneta Gojkovića kultna srbska pesma koja decenijama uspeva da gane srca i onih koji ne važe za slabiće. Šta je to u toj pesmi što uspeva da pogodi onu frekvenciju na kojoj prestaju podele na leve i desne, na moderniste i tradicionaliste i koja izaziva snažne emocije kod mnogih pa čak i uspeva da izmami suze? Kultna pesma govori o ratniku koji je palio selo gde je rođen ni ne znajući za to. Na ognjištu puste kuće plakala je jedna stara žena a na nju je digao sablju „ratnik koji hara“ – janičar. Stara žena mu govori „ne diži na me ruku sine, ako svoje jade znadeš, majka sam ti jer prepoznah iznad usne mladež“. Zatim s konja sjaha „mlad janičar, baci sablju dizgin pusti, majka htede nešto reći ali ne izusti“. Zatim sledi refren koji sve objašnjava: „sina majci iz naručja oteo je zulumćar, sada kune svoju sudbu što je janičar“.

Ovo jeste jedna potresna priča o jednoj mogućoj srbskoj sudbini u vremenu turske okupacije Balkana. Zaista bi dramatična i tragična scena susreta sina janičara i stare majke mogla poslužiti kao okosnica dobrog istorijskog romana ili filmskog scenarija šekspirovske snage. Teško da neko može biti ravnodušan na ovakvu scenu susreta majke i sina, pa je prirodno što ona deluje i na one kojima inače mnogo ne znači srbska istorija i tradicija. Bez obzira da li se slušalac pesme identifikuje sa nesrećnom starom majkom ili možda sa sinom koji „kune svoju sudbu što je janičar“ osetiće u sebi zaista nemoć pojedinca u istorijskim sudbinskim vrtlozima na brdovitom Balkanu.

No nama ovde nije toliko značajan nivo lične dramatike «susreta» majke i sina već više istorijski kontekst koji je ceo jedan narod doveo u njihovu poziciju. Da bi se to razumelo potrebno je prisetiti se ko su bili janičari. Janičari su vekovima predstavljali turske elitne jedinice („nove jedinice“) koji su bile i sultanova garda. Ove jedinice su sastavljene od dečaka koji su nasilno oduzeti roditeljima u instituciji „krvavog danka“. Vrlo često su to bila deca hrišćanskih roditelja, oteta od roditelja sa rubnih područja turskog carstva sa ciljem da se napravi verna vojska i klasa administratora nad pokorenim narodima. Prostor pod kontrolom osmanlija se širio a time je rasla potreba za novim ljudima u vojsci i administraciji nad okupiranim teritorijama, kao i radi daljeg širenja vlasti Sultana. Nama najpoznatiji janičar je bio Mehmed Paša Sokolović koji je u jednom momentu u ime sultana vodio osmansko carstvo.

Računa se da je za nekoliko vekova „sakupljeno“ 200 – 300.000 dečaka u ime danka u krvi. Obično su dečaci imali manje od deset godina iako su i stariji bili odvođeni na višegodišnju „edukaciju“ u sultanovu palatu ili turskim porodicama. Odvođen je svaki deseti ili četrnaesti dečak u određenoj zajednici. Obrazovanje je trajalo od 3 do 7 godina tokom kojeg su se dečaci učili otomanskom načinu života i uvodili u novu veru. Oni talentovaniji su prolazili i obuku koja je trajala i 14 godina i oni su bili rezervoar osmanlijske elite u vekovima kada je carstvo bilo moćno. Sistem je bio tako postavljen da se mladim janičarima otvarala šansa za karijeru, iako su retko dolazili na pozicije ključnih nosilaca vlasti.
                                                                             
Ono što je nama značajno je da se priča o „janičarima“ ponavlja na nov način i u savremenim uslovima. Posle epohe turskih janičara i mimo njih Srbi su preživeli slična nasilna odrođavanja koja su imala za posledicu odvajanja delova našeg naroda od svoje matice. No na žalost ne samo da se to dešavalo već su „janičari“ drugih vera i ideologija bili i najagresivniji mrzitelji naroda iz koga su proistekli. Srbska tragična sudbina je prepuna primera u kojima oni koji su „sakupljeni“ na manje ili više nasilan način, sledeći konvertitsku psihologiju, postaju pripadnici drugih vera i nacija i tako i najljući neprijatelji naroda iz koga potiču. Tako su „bivši Srbi svih vera i ideologija“ postajali „veći katolici od pape“ i gotovo po pravilu najveći antisrbi. Veliki deo današnje srbofobije na Balkanu potiče upravo od tih bivših Srba.

Danas je stasala nova generacija janičara – janičari globalizma. Oni su poput svoji „predaka“ prošli „obuku“ u kojoj su prihvatili tuđe običaje, uverenja i time se odrekli svoje tradicije pa neretko i nacionalnog identiteta. Sistem talentovanu decu kroz ideologizovano obrazovanje i medije «prevaspitava» te uključuju u globalistički poredal koji im nudi karijeru i perspektivu, naravno pod uslovom da se odreknu temelja svoje tradicije i porekla ili barem da ga potisnu na marginu života. Od njih se nastoji formirati nova administrativna, ekonomska i kulturna elita koja globalnim gospodarima omogućava efikasnu i trajniju kontrolu ovog prostora. Oni na prvi pogled pripadaju narodu iz koga potiču, ali se u sebi ne osećaju njegovim delom. Običaji i način života im se razlikuje, oni su stranci u svojoj zemlji. No na žalost idu i korak dalje – jer to otuđenje rađa prezir prema «svom» narodu, kao i spremnost da dr uzme aktivno učešće u napadima na njega. Opet se ponavlja arhetipska scena - „janičari“ dižu svoju ruku na „majku“ koja ih je rodila. Evroatlanski janičari se nisu samo otuđili od svog naroda i njegove tradicije već i što iz interesa, što iz uverenja rade protiv njegovih vitalnih interesa, pa čak pomažu neprijateljima koji mu ugrožavaju opstanak.

Kao i ona stara majka iz pesme „Janičar“ i Srbija kao da govori ovim pripadnicima Antisrbije (nikako to nije Druga Srbija kako se oni lažno predstavljaju) da ne dižu ruku na nju, da joj ne nose propast, jer su i oni njena deca, iako toga oni nisu svesni ili ne žele da budu svesni. Zbog toga ta pesma ima veliki simbolički i emocionalni naboj, bez obzira da li su ga slušapci u punoj meri svesni.

Tragedija naroda koji kroz vekove ima mučeničku sudbinu i koga imperijalne sile, religije i ideologije na naročitom strašću pokušavaju da otmu i preobrate se i danas nastavlja kroz procese evropeizacije i globalizacije. Na naše oči kroz delovanje škola, medija, moda i nvo sektora stasavaju nove generacije janičara. Godine „obrazovanja“ u tuđinskim idejama i načinu života kao i karijera u imperijalnim strukturama im deformiše svest i guši savest. Oni u tolikoj meri postaju stranci sopstvenom narodu, bez obzira što govore srbski i imaju srbska imena, da apeli „stare majke“ – Srbije koja ih je prepoznala kao svoju decu nemaju za sada odjek u njihovim srcima i umovima. Nema tu preokreta.

Njihova su srca očigledno je tvrđa i otuđenija nego što je to bilo srce janičara koji je sjahao sa konja i bacio sablju na zemlju. On je doživeo katarzu spoznajući da je njegov život do tada bio pogrešan i da „kune svoju sudbinu“ jer je bio neprijatelj naroda iz koga potiču. Srbija bi krenula napred ako bi se veći broj pripadnika evroatlantskih janičara suočio sa samim sobom i osvestio, te „bacio sablju“ koju je digao na svoju staru majku - „ako svoje jade znadu“. To je pravi egzistencijalni preokret koji bi zaista prevrednovao sve vrednosti i doneo novi dah slobode, a ne ono što se potura kao «Preokret» u kome imamo samo žalosni kontinuitet konvertitske, kapitulantske i janičarske «tradicije» koje nas vode u postmoderno ropstvo. 
 


Izvor: Fond strateške kulture
www.vidovdan.org