S PUTA PO KOSOVSKIM MANASTIRIMA

O lepoti srbskih manastira na Kosovu i Metohiji napisane su brojne knjige, mnogi su uvršteni na listu svetske baštine UNESKO. Kosovo je riznica srpske duhovnosti i pored toga što su brojni manstiri i crkve paljene i rušene od strane albanskih ekstremista. Pored već čuvenih manstira Visokih Dečana, Bogorodice Ljeviške, Pećke Patrijaršije, postoje i brojni manje poznati manastiri, u kojima i danas žive monasi, deleći sudbinu svog naroda i srdačno dočekujući goste ma koje vere, nacije i opredeljenja bili.

Iz Raške krećemo uz planinu alternativnim putem, jer su Srbi napravili barikade na administrativnim prelazima kao odgovor na postavljanje takozvanih carina i policije Kosova. Davno zaboravljeni put preko planine, iako uzan, neasfaltiran, neobezbeđen i često opasan, sada je Srbima veza sa Srbijom. Jedva se mimoilazimo i nadamo se da nam u susret neće naići kamion ili autobus. Spuštamo se polako niz planinu i onda na susednom brdu ugledamo manastir Vračevo, koji se beli na suncu. Dočekuje nas nasmejano lice o. Sofronija: „Uđite, uđite u konak da se ugrejete, da popijete kafu, čaj, vino“. Kažemo, da želimo prvo da snimimo neveliku ali lepu crkvu, koja je pre nekoliko godina obnovljena i stare grobove koji svedoče da su se ovde Srbi od davnina molili Bogu, tu je nekada bila i škola. Monah nas ostavlja, veli da je crkva otključana i da uđemo jer to je i naša kuća, a on ode da nam skuva čaj. Snimamo drveno klepalo kraj vrata, crkvene sasude, prelepi ikonostas. Dok pijemo čaj i domaće vino, o. Sofronije nam kaže da ih je u manastiru četvorica, pored molitve, bogosluženja, izrađuju sveće, brinu o manastiru, dočekuju ljubazno goste.

Pričao bi još s nama ali mi žurimo dalje, trkajući se s vremenom, želimo da stignemo pre mraka do o. Jovana u Ceraljsku reku, koji živi u šumi bez struje i vode. Zatičemo ga kako radi sa još nekolicinom ljudi, žele pre zime da završe šanac za odvod vode. Ugledao nas je iz daljine a kako se primičemo, on već briše ruke i ide nam u susret: „Hajde da ručate, mora da ste gladni, idete s puta,“ gostoljubivo nam govori smešeći se. Zahvaljujemo se, lako ćemo za hranu, željni smo priče o ovom srbskoj svetinji i njegovom usamljeničkom životu. Kućica u kojoj živi više je nego skromna, bila je još manja i skoro neupotrebljivo ali je on za dva meseca, otkako je tu, sredio i spremio za zimu. Unutra je prijatno toplo, vatrica pucketa, na zidovima okačene ikone a kraj kreveta njegova brojanica. „Bio sam atrakcija kad sam došao, priželjkivao sam da me vladika Teodosije ovde pošalje i ispunila mi se želja. A vladika je već dva puta dolazio da me obiđe“, priča nam o. Jovan. Među onima koji pomažu je i čika Branko, on iz svog sela često dođe kod o. Jovana da mu pomogne. Pokazuje nam tamo, u daljini na vrhu planine albanske kuće. Kaže da se nekada u miru živelo, pominje prijatelja Albanca, doktora koji sada živi u Prištini. A na pitanje, da li ga je skoro video i čuo, odgovara da nije ali da veruje da mu je još uvek prijatelj. Dok priča niz njegovo izborano lice kaplju suze.

Prethodnog dana smo se najavili i igumanu manastira Banjska, o. Danilu pa ostavljamo o. Jovana u njegovim poslovima, želeći da stigne sve što je planirao pre nego što ga sneg  zaveje. U manastir Bansjka stižemo po mraku, jer na Kosovu često nema struje. Jedva uspevamo da snimimo nešto u ovoj staroj srbskoj svetinji koju je još kralj Milutin zidao u 14 veku. Autentični zidovi i lukovi izmešani sa novim kamenom, tritraj sveća u mraku i tihi glas o. Danila zrače mističnom atmosferom, nadilaze vreme u kome smo. Ovu svetinju pohode brojni vernici, priča nam o. Danilo. Srbi sa Kosova pogotovo, njima je ovaj kao i drugi manastiri oslonac, daju im snagu da izdrže sve muke koje su pretrpeli prethodnih godina, hrabre ih u nadi da će jednoga dana biti bolje i da će ostati na svojoj zemlji kojom su preci hodali.

Sledećeg dana krećemo rano u posetu manastiru Sokolica, igumaniji Makariji i njenim sestrama. Skrećemo sa glavnog puta, zaobilazeći barikade, jer je oko manastira albansko stanovništvo. Penjemo se uz planinu sve više i više a na samom vrhu ugnezdio se zajedno sa sokolovima manastir koji je po njima i dobio ime. Mati Makarija, doktor hemije, nekada akademski profesor, čuveni ikonopisac, govori nekoliko jezika, pleni odlučnošću, tvrdom verom i hrabrošću koja joj je u prethodim godinama bila potrebna da zaštiti ne samo sestre i manastir, već i monahinje u drugim manastirima, Srbe. Priča novom pukovniku Kfor Adolfu Konradu, koji je došao da je upozna, da održava dobre odnose sa komšijama Albancima, da sama govori nekoliko jezika ali da joj je u srcu uvek srbski. Priča mu i o tome da Srbi teško žive, da se i dalje njihove kuće pale, oni ubijaju i da se nikada za te zločine ne pronađe krivac. On je uverava da kao čovek saoseća ali kao pukovnik Kfora razmišlja drugačije i govori da je vrlo iskusan jer je bio na mnogim kriznim područjima, Eritreji, Libanu, Jerusalimu, a ona ga prekida i pita: „A kada ste bili u svojoj kući, pukovniče!“ Dalje mu kaže da je njen manastir stecište ljudi sa raznih krajeva, da su tu dolazili vojnici Grci, Danci, da ga posećuju Rusi, dolaze tu i Albanci i sve njih domaćinski dočekuju. Ostavljamo mati kasnije u čuvenoj ikonopisačkoj radionici, tu slika, piše. Upravo priprema monografiju o ovoj srpskjoj svetinji, da ne bude kako se piše u kosovskim novinama da su manastir gradili Albanci i da je on njihova kulturna baština.

Spuštamo se niz planinu i krećemo ka Sočanici, prelepom selu u čijem miru, tišini i jesenjoj lepoti čovek zaboravi na vreme i teške okolnosti u kojima Srbi žive na Kosovu. Okićene kapije govore o skorašnjem venčanju, kuće se doziđuju i prepravljaju, zidaju se nove, dečica idu u školu, što kazuje da su Srbi rešeni da ostanu na Kosovu, bez obzira na probleme koje imaju. Dočekuje nas mladi o. Justin i čudi se kad ga pitamo da li se boji, kaže da mu to ne pada na pamet. Na zidu visi zidni sat a kazaljke su još na letnjem računanju vremena. Mi i ne gledamo na sat, govori smešeći se. Upravo kako reče m. Makarija monah jeste daleko od sveta, ali on živi u svetu, on diše ovim svetom, želeći da mu udahne i duh božanski.

22. novembar 2011.

https://www.glassrbije.org/C/index.php?option=com_content&task=view&id=90019&Itemid=57