Čije je njeno dete

Svaki treći muškarac koji pređe prag Instituta za sudsku medicinu u želji da proveri svoje očinstvo u DNK laboratoriji Instituta za sudsku medicinu, dobija negativan odgovor. Skrivena kamera bi u prostorijama ove medicinske ustanove mogla da snimi zanimljivije kadrove nego one koje viđamo u španskim serijama: muškarci donose čaše sa otiscima prstiju ili usana, bočicu od mleka, četkicu za zube i pidžamu u kojoj dete spava u želji da saznaju da li ono nosi „odgovarajuće” prezime. A zanimljivost u vezi s poreklom mališana kome se proverava poreklo glasi da je polovina dece za koje se traži odgovor na pitanje „čiji si ti, mali” – bračna deca.

Kada je grupa genetičara iz Edinburga pre nekoliko godina sprovela anonimnu studiju u jednom obdaništu rezultati su potvrdili da svako treće dete naziva ocem pogrešnog čoveka, a interesovanje za DNK analizu na velika vrata je ušlo u zonu radoznalosti čovečanstva.

U Americi, koju naseljava 200 miliona ljudi, godišnje se uradi oko 100.000 genetičkih analiza, a njihovi rezultati daju za pravo onima koji tvrde da bi jedanaesta božja zapovest mogla da glasi: „Pomiluj svako dete po glavi, možda je tvoje”.

Na domaćem terenu ta statistika se malo razlikuje – oko petnaest muškaraca mesečno potraži i dobije potvrdu o svom roditeljskom statusu, a svaki treći muškarac koji uđe na Institut za sudsku medicinu kao otac – izađe kao staratelj. I dok cinici tvrde da su muškarci i žene verni proporcionalno mogućnosti izbora, iz vizure biologa vernost je sinonim za (ne)postojanje određenih gena pod staklenim okom laboratorijskog mikroskopa. Iako je „crvu sumnje” verovatno potrebno da prevali stotinu kilometara da bi stigao do praga Instituta za sudsku medicinu, genetičaru je potrebnu svega nekoliko sati da otkloni sve dileme u vezi sa identitetom deteta.

– Svaki roditelj predaje svom detetu u nasleđe po 30.000 gena, ali mi proveravamo samo 16 gena za koje znamo da se veoma razlikuju među ljudima, odnosno proveravamo da li identična kombinacija tih 16 gena postoji i kod deteta i kod muškarca koji je označen kao otac.

A odgovor na pitanje koja je verovatnoća da dva muškarca nikada ne saznaju koji je „pravi” otac glasi – identična kombinacija gena javlja se kod jedne u nekoliko kvintiliona osoba. Izuzetak su, naravno, jednojajčani blizanci – objašnjava dr Oliver Stojković, molekularni biolog i šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu.

Početkom prošle godine Sekcija za sudsku medicinu Srpskog lekarskog društva uvela je standarde za utvrđivanje očinstva kojima se precizno definišu načini na koji se veštačenje sprovodi. Osim toga, stručnost rada Instituta za sudsku medicinu svake godine proveravaju međunarodni eksperti iz Nemačke koji nadziru kvalitet rada više od 540 laboratorija u svetu.

Odgovor na pitanje „čije je dete” dobija se jednostavnim uzimanjem brisa iz usta, a praksa uzimanja krvi je napuštena zato što će, teoretski posmatrano, u slučaju transfuzije krvi ili transplantacije koštane srži venama osobe teći tuđa krv. Naš sagovornik se priseća lekara, koji je ubio svoju suprugu i čija se krv nalazila na mestu zločina, koji je inplantirao u svoju venu mali rezervoar krvi iz koga su mu tri puta vadili – tuđu krv. Tek kada mu je uzet bris iz usta pravda je bila zadovoljena.

Ljubav i vernost nemaju cenu, a cena sumnje iznosi 42.750 dinara. Ova ekonomsko-genetička računica važi za tri osobe – mamu, (potencijalnog) tatu i dete, a svaki sledeći „osumnjičeni” košta 8.000 dinara. Drugim rečima, ako se ustanovi da muškarac koji je dao bris iz sluzokože usne duplje nije otac, doplata za sledećeg muškarca koji bi mogao da konkuriše za tatu košta oko sto evra. Iako po slovu zakona niko nema prava da osumnjičenog oca prisili da ode na genetičko testiranje, praksa pokazuje da su baka i deka često ti koji dolaze na DNK analizu u želji da saznaju da li imaju unuke.

U genetičkoj laboratoriji sve predrasude o ženskom šestom čulu padaju kao kula od karata– dešavalo se da majka sumnja na dvojicu muškaraca, a da DNK analiza potvrdi da je u pitanju „treći čovek”. Našem sagovorniku je u živom pamćenju ostala jedna žena koja je, u želji da sazna koje prezime da upiše u krštenicu svog deteta, dovela nekoliko muškaraca u DNK laboratoriju. Naravno, bilo je i obrnutih slučajeva – da muškarac dovede dvoje dece u genetičku laboratoriju i ustanovi da nije ostavio naslednike. Prag Instituta za sudsku medicinu prelaze i trudnice koje (ni)su sigurne čije ime treba da upišu u krštenicu svog deteta, a dr Stojković se priseća i žene koja je imala vanbračne seksualne odnose sa crncem i koja je tražila odgovor na pitanje – koje je boje beba.

„Nauka nam je omogućila da već od desete nedelje trudnoće ustanovimo genetički profil embriona i da razrešimo dileme budućih mama o identitetu očeva, a genetika je otvorila neverovatne mogućnosti i razvejala neke od mitova i zabluda čovečanstva. Posthumnom analizom DNK Ane Anderson stavljena je istorijska tačka na legendu u poslednjoj princezi Romanovih, a genetička analiza potomaka robinje Seli Hemings ustanovila je da je američki predsednik Tomas Džeferson zaista imao tamnopute naslednike. Zahvaljujući DNK analizi uzorka kostiju iz manastira Manasija dobili smo konačnu potvrdu da tu počiva sin cara Lazara – despot Stefan Lazarević, a na isti način su identifikovane mošti Luke Jevanđeliste i Če Gevare. Treba napomenuti da vreme raspada molekula DNK iznosi 100.000 godina i da zahvaljujući genetičkoj analizi možemo proveriti većinu istorijskih mitova i legendi”, podseća dr Stojković.