Povratak u Vizantiju

 Završen je najveći u novijoj crkvenoj istoriji obilazak svetinja drevne Vizantije – na teritoriji savremene Turske od strane ruskih hodočasnika.
 Grupa od 60 ljudi je u pratnji klira posetila Pravoslavlju draga mesta od Carigrada do Efesa, prešavši put po zemljama Vitinije, Ponta, Likije, Pamfilije, Kilikije, Kapadokije, Galatije, Frigije i Pisidije osvećujući svoj put sabornom molitvom, bogosluženjima u polurazrušenim hramovima, srećući se s klirom i visokim svetovnim činovnicima, koji pružaju živu pomoć u razvoju ove važne hodočasničke maršrute.

O tome kako se odvijalo ovo putovanje bogato događajima nešto nam je ispričao Podoljski episkop Tihon, koji je predvodio grupu.

- Vladiko, u čemu je glavni značaj ove zemlje za pravoslavne hodočasnike?

- Teritorija današnje Tuske je kolevka crkvene istorije i tradicije. Ovde su živeli i propovedali apostoli Petar, Jovan, Filip i Andrej; Pavle je rodom odavde; ovde je stradanje za Hrista primilo veliko mnoštvo mučenika utvrdivši svojim podvigom veru i obrativši na spasonosni jevanđeljski put čitave narode. Ovde je delovalo svih sedam Vaseljenskih sabora, koji su učvrstili Hristovu Crkvu skladnom veronaukom; stvarali su najveći bogoslovi. Ovde je čitavih hiljadu godina trajalo Vizantijsko carstvo – zemlja koja je pokazala najslavniji primer hrišćanske državnosti, moćna i duboko duhovna. Teško je izdvojiti nešto glavno. Ovde se nalazi retka koncentracija duhovnog smisla po kvadratnom kilometru teritorije. Važno je to što ova neponovljiva mesta postaju dostupna za molitvu.

- Kako ste uspeli da organizujete tako veliko putovanje? Da li je bilo teškoća?

  - Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Kirila pre godinu dana mi je poverena briga o hodočasničkom pravcu delatnosti Moskovske Patrijaršije. Razvoj Vizantijske maršrute je deo ovog poslušanja. Sve smo morali da razradimo vrlo pažljivo – da uzmemo u obzir nijanse međucrkvenih i međukonfesionalnih odnosa. Trebalo je dovesti u ravnotežu prirodan oprez u suštini islamske, premda ne i po formi, države s ekonomskim perspektivama od kojih ona može imati veliku korist. Bilo je i čisto tehničkih pitanja, na primer, vrlo složeno pitanje pristupačnosti mnogiv svetinja u smislu saobraćaja. Međutim, sve teškoće izobilno pokriva današnja radost zbog toga što pravoslavci sad imaju mogućnost da organizovano posećuju ova mesta i da se na njima mole.

- Priča se o tome da putovanja u Vizantiju imaju neki specijalan status?

- To je sasvim tačno. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha, hodočasničke grupe u

- Potrebna je dozvola da bi se čovek molio kod svetinja?

- Naravno. Dobijanje dozvole je vrlo složen proces od više etapa. Ovo pitanje se usaglašava kako s Konstantinopoljskom Patrijaršijom, tako i s različitim svetovnim stukturama ako se radi o hramu koji, na primer, ima status muzeja. I u različitim oblastima zemlje postoji svoja birokratija koju treba prevladati.

- Koliko je već takvih „arhijerejskih“ grupa bilo i Vizantiji?

 - Naša grupa je bila peta. Ranije su Tursku s grupama klira i hodočasnika posetili mitropolit Taškentski i Uzbekistanski Vikentije, mitropolit Jekaterinburški i Verhoturski Kiril, episkop Bobrujski i Bihovski Serafim, mitropolit Kišinjovski i cele Moldavije Vladimir. Svim srcem bratski blagodarim svakom od njih za ovaj kolosalni doprinos našem zajedničkom crkvenom delu.

- Da li je Vaše putovanje bilo najveće u geografskom smislu?

 - Da, zaista. Pošto sam bio odgovoran za smer smatrao sam da mi je dužnost da posetim sva mesta koja nudimo našim hodočasnicima. U običnu maršrutu ne ulazi ni polovina mesta koja smo uspeli da obiđemo. Bilo je vrlo napeto zbog broja pravaca, ali sam morao svojim očima da se uverim da smo u organizacionom smislu odradili sva mesta obilaska. Međutim, moj glavni cilj je bio da ispitam i pripremim što više mogućnosti za bogosluženja u buduće. Na primer, sledeći će posle nas u Tursku krenuti arhiepiskop Sergijevo-Posadski Teognost i vladika je izrazio želju da svakog dana služi liturgiju. Moramo biti spremni da pružimo takvu mogućnost.

- Vladiko, a gde ste Vi uspeli da služite ovog puta?

- Služili smo tri Svete liturgije: u hramu svetih ravnoapostolnih Konstantina i Jelene u gradu Sinasosi (Mustafa-paša) u Kapadokiji, u Mirama Likijskim u hramu svetitelja Nikolaja i u Efesu u hramu Presvete Bogorodice. To su divna mesta po svom duhovnom značaju. U Mirama je svetitelj Nikolaj bio imenovan za episkopa, dugo godina je služio, ovde su dugo vremena počivale njegove svete mošti. Članovi ruske zajednice i radnici Generalnog konzulata Ruske Federacije su doputovali da se pomole s nama. A u hramu Presvete Bogorodice u Efesu – to je prvi hram na svetu osvećen u ime Majke Božije – održan je III Vaseljenski sabor. Nažalost, od njega su ostale samo ruševine i naše bogosluženje se odvijalo pod otvorenim nebom.

- Koja još mesta biste želeli da otkrijete, ako mogu tako da kažem, za bogoslužbeni život?

- Vrlo su mi draga mesta povezana s imenima Grigorija Bogoslova i Vasilija Velikog. Voleo bih da služim u pešterskim kapadokijskim hramovima. Nikeja je ostavila snažan utisak na sve nas. Hodočasnici tamo odlaze krajnje retko, i to mi je žao: to su mesta na kojima su održani I i VII Vaseljenski sabor, na kojima je počelo i završeno dogmatsko uobličavanje naše vere. Takođe ću navesti podvorje manastira svetog Pantelejmona u Istambulu. To su mesta gde je s ovim ili onim stepenom verovatnoće moguće dobiti dozvolu za bogosluženje.

- A Sveta Sofija? Da li možete da zamislite uslove u kojima bismo mogli tamo da se pomolimo?

- Ovaj san, naravno, ostaje samo san. Sad čovek tamo ne sme ni da se prekrsti: biće kažnjen, a možda i priveden. Donedavno kliru uopšte nije dozvoljavano da ulazi zajedno sa svima – samo kroz poseban ulaz i pod strožom prismotrom. Međutim, ovaj biser zadivljuje čak i kad čovek prosto gleda njegovu veličinu. Ovaj hram je najupečatljiviji primer izraza beskonačne ljudske ljubavi prema Gospodu. Kad je počinjala izgradnja svi su znali da će za njeno ostvarenje biti potrebne tri carske blagajne! Međutim, ljubavi prema Gospodu je bila tuđa računica i car Justinijan i narod su bili jedinstveni u želji da posvete Bogu sve najbolje što su imali. I plod ove ljubavi je Sveta Sofija – to je najpotpunije umetničko ovaploćenje religiozne misli istočnog hrišćanstva, dvorac Božji, ideal crkvenog neimarstva za celo Pravoslavlje.

- Grupu je u punom sastavu primio Konstantinopoljski patrijarh Vartolomej?

- Da. Naše hodočasničko putovanje je počelo od Svete liturgije koja je služena u hramu velikomučenika Georgija na Fanari, a zatim nas je primio patrijarh Vartolomej. On je pozdravio našu grupu vrlo srdačnom besedom, istakao je da smo sad dobili blagoslov za put od dvojice patrijaraha (imajući u vidu Njegovu Svetost Patrijarha Kirila i sebe) i poželeo nam je da dobijemo svu moguću korist od blagodati ovih mesta.

- A ko je pratio ekskurzije?

- Po propisima ove zemlje grupe mora da prati lokalni vodič. Ne treba se plašiti: to su kvalifikovani i vrlo obrazovani ljudi. Naravno, mera njihove verske tolerancije je uvek povezana s njihovim ličnim osobinama. Zato smo za svaki slučaj poveli još i svog stručnjaka – vrsnog istoričara, vizantologa Pavela Vladimiroviča Kuzenkova. Njegovo znanje i shvatanje ovih mesta i njihovog značaja za crkvenu istoriju nam je naravno i pomoglo da sve pravilno vidimo, osetimo i shvatimo. Smatram da svaka grupa koja putuje za Tursku treba da ima svog pravoslavnog stručnjaka.

- Vladiko, u čemu vidite dalje zadatke u pogledu razvoja ovog pravca?

- Glavna stvar prema kojoj treba težiti jeste obnova liturgijskog života u vizantijskim svetinjama. Održao sam mnoštvo sastanaka u najrazličitijim krajevima ove zemlje i s predstavnicima centralnih i regionalnih ministarstava za kulturu i turizam i s našim diplomatama, s grčkim klirom, ruskim zajednicama i o mnogim stvarima smo uspeli da se dogovorimo. Sad imamo dodirne tačke. Svi počinju da shvataju da će ruski hodočasnici masovno posećivati turska mesta tek onda kad budu mogli da se mole pokraj srcu dragih svetinja. Za Tursku to znači da će mnogi regioni, koji su danas ekonomski zaostali, dobiti novi impuls za razvoj. Pritom će dolazak ruskih pravoslavaca biti naročito mnogobrojan kad čak i u srećnoj Antaliji nema turista: u jesen, zimu i proleće. Leto je ipak previše topao period za hodočasnike. A u perspektivi vidim da poseta vizantijskih svetinja može postati jedna od omiljenih hodočasničkih maršruta. I u Kapadokiju će krenuti direktni letovi iz Moskve. Sa vremenom, naravno. Ipak prvo treba valjano da organizujemo šemu ove saradnje. Ovde mnogo toga treba uzeti u obzir i odraditi. Mislim da zasad na čelu svih ruskih grupa treba da putuju arhijereji. To su za nas vrlo dragocena mesta, ali ih treba oprezno osvajati.

Šta će hodočasnici videti u Vizantiji

Ova zemlja obiluje novozavetnim i svetootačkim uspomenama, zato što su s njom povezani život i istorija Crkve od prvih vekova njenog postojanja. U izvesnom smislu ona se može smatrati drugom domovinom Crkve posle Palestine. U stara vremena je ovu teritoriju zauzimalo nekoliko oblasti: Trakija – na zapadnoj obali Bosfora, a na istočnoj – Vitinija, Pont, Likija, Pamfilija, Kilikija, Kapadokija, Galatija, Frigija i Pisidija, koji su zajedno činili Malu Aziju ili Anadoliju. Na teritoriji današnje Turske nalazio se i deo drevne Sirije. Ovde su živeli i propovedali sveti apostoli Petar, Jovan, Filip i Andrej. Ovde je rođen apostol Pavle i ovde se odvijao značajan deo njegovih misionarskih putovanja u kojima su ga pratili verni saradnici – apostoli Varnava i Luka. Hristov voljeni učenik apostol Jovan Bogoslov i apostol Filip su ovde okončali svoj zemaljski put. Trudom apostola i njihovih sapodvižnika u Antiohiji, Efesu, Smirni i drugim gradovima koje znamo po knjizi Otkrovenja, osnovane su najveće hrišćanske zajednice. To se odvijalo s neviđenim poletom: od 50 nama poznatih mesta koja su primila propoved o Hristu u I veku, polovina se nalazila u današnjoj Turskoj. Ovde su za Hrista postradali: sveštenomučenici Polikarp Smirnski i Ignjatije Antiohijski; velikomučenica Jefimija Svehvalna, koja je postradala u Halkidonu; mučenici Kiprijan i Justina, čiji je zavičaj bila Antiohija; Kirik i Julita koji su rođeni u Ikoniji i postradali u Tarsu; Evod i Vavila, koji su postradali u Antiohiji Sirijskoj; mučenica Margarita, koja je postradala u Antiohiji Pisidskoj; mučenici Jakinf, Gorgije i Mamant, koji su postradali u Kesariji Kapadokijskoj; sveštenomučenik Antipa – prvi od maloazijskih učenika, kao i Karp i Papila, koji su postradali u Pergamu; velikomučenik Georgije Pobedonosac i još ko sto mučenika postradalih u Nikomidiji; čitava hrišćanska Evemenijeva zajednica u Frigiji i 40 Sevestijskih mučenika. Ovde je nastalo i hiljadu godina je trajalo Vizantijsko carstvo sa svojim obrascem vere koja se temelji na hrišćanskoj državnosti, na čijim izvorima je stajao ravnoapostolni car Konstantin Veliki. Ovde, u Nikeji, Konstantinopolju, Efesu i Halkidonu održano je svih sedam Vaseljenskih sabora, koji su formulisali osnove hrišćanske veronauke. Ovde su stvarali najveći bogoslovi – svetitelj Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski, svetitelji Teofil Antiohijski, Meliton Sardijski, Irinej Lionski, Metodije Olimpijski, Grigorije Čudotvorac, Amfilohije Ikonijski, svetitelji Prokl, Flavijan, German, Tarasije i Nikifor Konstantinopoljski, svetitelji Grigorije Palama i Marko Efeski, prepodobni Jefrem Sirijski, Roman Slatkopojac, Maksim Ispovednik, Teodor Studit, Simeon Metafrast i Simeon Novi Bogoslov, crkveni istoričari Sokrat i Sozomen. Ovde je bio episkop i činio čuda milosrđa svetitelj Nikolaj Čudotvorac, ovde se obilnim dobročinstvom proslavio pravedni Filaret Milostivi, ovde je svoj životni podvig završio pravedni Jovan Rus.