Proces Radovanu Karadžiću. Dve godine od početka

Novembar 2011. godine je označio završetak druge godine procesa protiv predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića u Međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Nekoliko nedelja pre toga imao sam priliku da budem u sudnici i da posmatram stupanje procesa u treću godinu. .. Sala je bila prazna. Samo sam ja bio „sa one  strane stakla“. Zašto su na  prvom zasedanju novinari čekali u redu za karte nekoliko dana unapred a danas, od preko 150 sedišta  - sva su bila prazna. Odgovor postaje jasan, ako se potrudimo  da proanaliziramo prve rezultate procesa.

U protekle dve godine tužilaštvo je predstavilo  skoro sto svedoka. Međutim, istovremeno je iskorišteno jedva nešto preko polovine za to predviđenog vremena. Ukoliko se tako nastavi – prvi deo procesa, optužba, trajaće  još dve godine što će, naravno, biti jedinstven slučaj (čak je i u slučaju S.Miloševića optužba trajala „samo“ ukupno dve godine). Uostalom, takva sporost MTBJ je razumljiva. Bliži se kraj 2014. godine, kada tribunal treba da prekine svoje postojanje, te je zato jako važno da se taj proces ne završi do tog vremena, da bi proces „mirno uplivao“ u novi tribunal koji je, kao radi ruganja, formiran „umesto“ MTBJ.

Proces Radovanu Kardžiću očigledno ne ide kako je očekivano. Istina - u sredstvima  za masovno informisanje, R.Karadžić je odavno osuđen. Smatrano je da postoji  toliko dokaza za njegovu krivicu, da će sudu samo trebati da odabere one „najteže“. Međutim, tok procesa je pokazao nešto sasvim drugo. Dokaza koji su zaista ubedljivi nema. Zato nije slučajno, što sud pokušava  da Karadžiću stvori sve nove i nove prepreke. Tako je sudsko veće odbilo da mu dozvoli uvid u tajne materijale sa suđenja Slobodanu Miloševiću. Da podsetimo da je i kod predsednika Jugoslavije jedna tačka optužbe bila „genocid u Srebrenici“. Šta više, u obe optužnice imena S.Miloševića i  R.Karadžića postoje kao imena udruženih u tzv. „udruženom zločinačkom poduhvatu“. U skladu sa principima svih  pravnih sistema – lica, koja su okrivljena za isti prestup imaju pravo uvida u sve materijale procesa. Ali ne i u MTBJ. Pri čemu se ti tajni materijali tiču zapisa  koje su američke tajne službe napravile prisluškujući razgovore S.Miloševića i generala Ratka Mladića u vezi sa događajima u Srebrenici. Ma kakav proces S.Miloševiću!?  Radovanu Karadžiću nisu dozvolili ni potpun uvid u tajne materijale (a u procesu njemu su skoro svi materijali tajni!) u procesu generalu Mladiću. Da podsetimo, da je skoro deset godina optužnica protiv R.Karadžića i R.Mladića bila zajednička; ona je podeljena tek kada je uhapšen R.Karadžić.[1]

Uostalom, bivši glavni tužilac na procesu protiv S.Miloševića, Britanac Džefri Najs (koji je otpušten iz Tribunala odmah posle završetka procesa u vrlo neprijatnim okolnostima i za njega, i za još jednog saradnika Tribunala) je nedavno izjavio da je on pokušavao da od SAD dobije te beleške ali ih, jadnik, nije dobio. A sada je i Radovan Karadžić podneo zahtev sudu da se izda nalog američkim vlastima da dostave te materijale. Međutim, tužilaštvo odbija i samu činjenicu da se uopšte pokuša da se iz SAD dobije materijal od prisluškivanja, te je podneo sudu zahtev da se Karadžić odbije. Što je sud sa zadovoljstvom i učinio.[2]   Sa ništa manjim zadovoljstvom  sud je odbio Karadžića i u vezi sa pozivanjem predstavnika niza država koje su učestvovale u bosanskom konfliktu, konkretno – Irana.  Jasno je da je pri takvom prilazu nemoguće doći do istine. Uostalom, tek što je u drugom procesu – „Tužilac protiv N.Šainovića i drugih“ sud odbio da kao dokaz prihvati poznati Martijev izveštaj o trgovini ljudskim organima na Kosovu. Naravno, jer tribunal u svojim odlukama obezbeđuje „istoriju masovnog progona Albanaca od strane Srba“, te njemu Martijev izveštaj samo kvari celu sliku.

Ne može, a da se ne obrati pažnja na to, da proces i dalje u svemu nosi tajni karakter. Proglašavaju se za tajne ili svedoci, ili same izjave. Na primer, ovakva je statistika za 2011. godinu: u  nedelji 13. – 16.09. od pet svedoka četvorica su bili tajni; u nedelji 19. – 22.09. od šest svedoka za tajne je proglašeno njih pet, a dvoje je dalo i tajne izjave. U nedelji 16. – 18.08.  nije bilo ni jednog svedoka koji nije bio tajni. I tako čitave dve godine.

Što se tiče svedoka koji su izjave davali otvoreno – često su ti svedoci bili iz propagande, koji je trebalo da deluju ne na sud, već na javno mnjenje. I to - to su bili profesionalni propagandisti. Tako je britanski novinar Ed Vilami otvoreno priznao da je zauzeo antisrpsku poziciju zato što ne želi da ostane neutralan. On je Srbe otvoreno nazivao silnicima, a bošnjake – žrtvama. Vrednost izjave takvog svedoka za sud je ništavna, ali za sredstva javnog informisanja ona je važan dokaz, posebno kada postoje i tajni svedoci. Uostalom, tužilaštvo sve češće, zajedno sa svojim svedocima, „puca“.  Tako je tajni svedok  KZD-163 tvrdio da su zatvorenike iz srbskih logora „odvozili i oni se više nisu vraćali“, ali je on na unakrsnom ispitivanju kod R.Karadžića priznao da su zatvorenici ili menjani, ili oslobađani. Svedok optužbe Milan Komlenović je, tvrdeći da je u avgustu 1992. godine poginulo 200 Hrvata  i Bošnjaka tek na unakrsnom ispitivanju rekao, da je uzrok njihove pogibije bila pljačka, a ne nacionalnost. ... Vrlo je interesantno da krunski svedok MTBJ Dražen Erdemović uopšte nije bio pozivan u sudnicu. Da potsetimo da je Erdemović glavni svedok za tzv. „genocid“ u Srebrenici, jer se na njegovim izjavama zasnivaju sve presude u vezi sa tom optužbom  za preko deset ljudi. Međutim, u postupku protiv Karadžića tužilaštvo  je rešilo da ponudi samo njegovu pisanu izjavu, a okrivljenom je oduzeto pravo da izvrši unakrsno ispitivanje!  Eto suda, „najpravednijeg na svetu“! Uostalom odbijanje Erdemovića da se pojavi na sudu je lako shvatljivo i logično, jer ono dolazi posle izdavanja knjige „Krunski svedok“ koju je i napisao, i izdao Ž. Čivikov, poznati sručnjak za Haški tribunal. Čivikov je  u svojoj knjizi jasno pokazao da Erdemović ne govori istinu.[3] Svaki put on je ne samo sve nesposobniji da izdrži unakrsno ispitivanje, već sve češće kaže i ono što ne bi trebalo. U takvoj situaciji naravno da nije dobro Erdemovića dovesti u sudnicu, što je tužilaštvo MTBJ i samo dokazalo time, što je umesto živog čoveka ćušnulo njegovu pisanu izjavu.

Tako da mirno može da se zaključi, da proces Karadžiću očigledno šlajfuje. Svedoci daju izjave, ali se sadržina tih izjava ne zna. Svedoci daju izjave, ali na unakrsnom ispitivanju te izjave dobijaju potpuno drugačiji smisao od onoga, što je izgovoreno. Mit o neopozivoj krivici Radovana Karadžića, koji su proširila zapadna sredstva javnog informisanja, za sada pouzdan dokaz za to u sudu ne uspevaju da dobiju...

Aleksandar Mezjajev,