Ima nas više, samo nas niste popisali!

U Vladi Srbije su prošle nedelje predstavljeni prvi zvanični podaci Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova. Tada je, preneo je Tanjug, direktor Republičkog zavoda za statistiku Dragan Vukmirović, između ostalog, rekao da je u celoj Srbiji zabeleženo pet odsto manje populacije u odnosu na poslednji popis 2002. godine kada je popisano 7. 498.001 stanovništva, a najugroženiji je istočni i južni deo zemlje. Zanimljivo!

 

 

 

Pomenuti popis nije održan na Kosovu i Metohiji pa se mi, Srbi, pitamo gde je naše mesto u toj priči? Ako je to još uvek naša južna srbska pokrajina, a mi je nismo priznali kao “nezavisnu državu“, šta je sa Albancima kao nacionalnom manjinom? Država Srbija izdaje Albancima sa Kosova i Metohije lične karte i pasoše pa je logično i da popisivači zakucaju na njihova vrata. Kada malo bolje razmislim, nas nema nigde ni u popisu iz 2002. godine. Da li to znači da mi ne postojimo? Kada pročitamo nekoliko puta ovo što je gospodin Vukmirović rekao prepoznajemo se samo u reči “najugroženiji“ i znamo da “južni deo zemlje“ nismo mi. I ako nam je u izveštaju Republičkog zavoda za statistiku posvećena jedna čitava rečenica, pojedini mediji (na primer Međunarodni radio Srbija) su preneli reči gospodina Vukmirovića gde on kaže da popis na Kosovu nije sproveden zbog strogih međunarodnih propisa EU i UN, koji ne preporučuju sprovođenje popisa na teritoriji ili delu teritorije gde uslovi nisu u potpunosti mirnodopski. Stvarno je zanimljivo! E što nam brinu!

 

U aprilu su takozvane institucije države Kosovo sprovele popis stanovništva. To je ista teritorija ali “strogi međunarodni propisi“ očigledno ovde ne važe. Odnosno, ti isti što su nama stegli zube njima su popis dozvolili uz široki osmeh. Slažete li se da je zanimljivo ili još bolje: ko je ovde lud? Možda vam se čini da se zabavljam dok ovo pišem i da hoću da sve izgleda smešno ali, verujte, to je naš život, apsurdna situacija koja je toliko tragična da se slobodno može reći: da nije tužno bilo bi smešno, stvarno smešno. A mi smo samo ljuti, ogorčeni!

 

Srbi sa Kosova i Metohije su na poziv svoje države Srbije bojkotovali popis u režiji Prištine, u ogromnom broju. Popisala se šaka jada – uglavnom bliža i nešto šira familija “Srba“ koji učestvuju u radu “države Kosovo“. To što su oni rekli da im je popis uspeo, to je njihov problem. Da ne pominjem da severno od Ibra popisivači nisu ni kročili, toliko o uspešnosti. Bili smo jako ponosni što je stav Srbije bio jasniji nego obično, a nama ga je na terenu preneo ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović. Tako treba, oni nisu “država“, govorili smo sebi. Pitali smo se tada da li ćemo se popisati na popisu koji organizuje naša država? Nadali smo se. Najveću nadu za to gajili su Srbi na severu pokrajine, jer se o tome i govorilo dok smo mi “južni Srbi“ na vreme shvatili da od toga nema ništa, jer im ni na kraj pameti nismo bili. O albanskoj nacionalnoj manjini da ne pričamo. Ispalo je da se niko sa Kosova i Metohije nije popisao. Albanci jesu na jednom popisu, mi ni na jednom. Ne znači to da mi žalimo što se nismo popisali na aprilskom popisu Prištine, daleko im lepa kuća, ali se pitamo po kojim to kriterijumima državi Srbiji nije dozvoljeno da sprovede popis na delu svoje teritorije, jer taj deo kao “država“ nije priznat u Ujedinjenim nacijama? Ako je to protektorat UN-a, onda je to i za jedne i za druge. Stvarno smo se svega nagledali i naslušali u proteklih 12 godina a da dolazi sa demokratskog zapada. Zanima nas kako su nas tako lako ućutali, zašto smo i pred ovom nelogičnošću poklekli? Opet zbog puta u Evropsku uniju? Šta ako nam zabrane da dišemo? Nama na Kosovu i Metohiji jedino taj vazduh, za sada, niko ne brani.

 

Verujemo mi da je teško u uslovima svakodnevnih ucena voditi zemlju, ali nije li vreme da prestanemo da igramo uz muziku koju oni udaraju? I zato, nije nas manje za oko 378.000, i nema nas 7. 120. 666 stanovnika već više, samo nas niste popisali. Ako bi albanska nacionalna manjina bojkotovala popis, preko 100 000 Srba sigurno ne bi.