Dejan Katalina: Šljakamo na entuzijazam

Za to su zaslužni novinski kolumnisti čiji tekstovi se pojavljuju na home pagini portala novine za koju rade, kao i čitavoj armiji tzv. blogera koji predstavljaju neku vrstu alternative ovim prvopomenutim. E, sad, gde je razlika? Ovi prvi rade za kintu, tj. LD ili honorar, a na netu završavaju onako uzgred, čisto da home pagina deluje popunjenije i raznovrsnije. Ovi drugi rade za DŽ, bez cvonjka, na čist entuzijazam i maglovitu ideju (izgovor?) da bi od blogovanja jednog dana mogli početi i da zarađuju.

Zanimljivo je, ali i potpuno tipično za našu državu, da ovi drugi, dakle blogeri/enzuzijasti uglavnom pišu zanimljivije, duhovitije, smislenije, direktnije i nadasve kvalitetnije tekstove od ovih prvih – novinskih kolumnista s LD-om i honorarom. Da li zbog toga što su im sve teme „slobodne“, što ih niko ne cenzuriše, što ne boluju ni od autocenzure ili zato što su, fakat, kvalitetniji i inteligentniji od plaćenih kolega, teško je reći, mada se odgovor nameće sam, zar ne? Međutim, blogosfera postaje sve zagušenija i broj blogera, sajberkolumnista, svakodnevno raste, raste, raste, raste... Raste dotle da se među blogerima sve više pojavljuju i oni koji su pisali kolumne za novine, primali LD i čiji su se tekstovi uzgredno nalazili u sajbersferi. Zašto? Zato što je, kako reče „bloger“ Džad Lou u filmu „Kontejžn“, print mrtav.

Štampani mediji u svetu, pa samim tim i u Srbiji, gase se jedan za drugim, jer prosto ne mogu da prežive. Usled besparice, tiraži svakodnevno padaju, a marketinga gotovo da i nema. Preostali mogu za svoj opstanak zahvaliti činjenici da ih finansiraju političke partije, strane korporacije (koje opet dobijaju pare od nekih drugih politički zainteresovanih investitora), kao i maksimalnom rezanju troškova koje podrazumeva smanjenje zaposlenih (drastično), rezanje tiraža i kašnjenje plata od po tri i više meseci. Kad prođu izbori, zapamtite šta sam rekao, polovina dnevnih novina i sedamdeset posto magazina biće ugašeni.

Tako nezaposleni žurnalisti završavaju na netu, ali ne samo pojedinci – na primeru „Standarda“ možemo videti kako su u sajberpresu završila kompletna izdanja, i to skockana u džumla templejtu.

S početka pomenuti blogeri, koji behu protivteža dosadnim žurnalistima iz printa, dobili su konkurenciju tako što su „dosadni žurnalisti“ odjednom takođe postali „veseli blogeri“. Tako sad čitava Srbija najednom bloguje, bloguje, bloguje... A šta to znači, sva ta tehnologija, blogovanje i ostale tehnokratske zajebancije, najbolje je opisao televizijski Bukovski – Henk Mudi rekavši:

„Ljudi postaju sve tuplji i tuplji. Imamo svu tu zadivljujuću tehnologiju, a kompjuteri su se pretvorili u skupocene mašine za zaglupljivanje. Internet bi trebao da nas oslobodi, da nas demokratizuje, a umesto toga dobili smo sumanute političke opcije koje nas vrbuju glupošću i dvadesetčetvoročasovni pristup dečjoj pornografiji. Ljudi... Oni više ne pišu – oni bloguju. Umesto da razgovaraju međusobno, oni se kuckaju, bez interpukcije, bez gramatike: LOL ovo i LMFAO ovo. Meni to deluje kao da gomila glupih ljudi pseudokomunicira sa drugom gomilom glupih ljudi na kvazi jeziku koji više podseća na jezik pećinskih ljudi nego na maternji koji smo učili“ (citat je malo parafraziran da bi poentu prilagodio onima koji nisu upoznati s američkim facama i internim forama).

E, sad, Mudi, ili Tom Kapinos koji je scenarista serije „Kalifornikacija“, bavi se pomalo etičkim pitanjima upotrebe i dometa interneta, a ja bih se vratio na praktične stvari.

Dakle, Mudi je delimično u pravu i tu nema zamerki, zaglupili smo, ali opet glupost nas je i oslobodila, demokratizovala. Što je svakako zasluga blogosfere sa svim njenim kontraindikacijama. Međutim, cela ta priča oko blogova, blogspotova i portala ima jednu veliku falinku – neisplativa je. Saša Stojanović je u tekstu Ima li ‘leba od Weba? - pokušao da objasni da ima, mada je jedan od njegovih zaključaka bio prilično iracionalno ohrabrujući :

„...pišite blog. O bilo čemu. Postoji nešto šta vas interesuje, o tome pišite. Nemojte odmah ići na to da budete broj 1 na Web nebu. Ako vredite postaćete, ako ne postanete ipak ćete vredeti.“

Znači pišite, pišite, pišite...

Da, postoji ta jaka potreba, pogotovo u kriznim vremenima, da ljudi počnu da pišu. Nisu svi te sreće kao pojedini voditelji, glumci, propali političari, sisate i nosate novinarke... pa da im domaći izdavači objave knjigu, koja će postati i hit i bestseler i ako hoćeš i kandidat za neku književnu nagradu. Većina mora da svoj poriv realizuje negde drugde, a gde bi to bilo nego tamo gde je besplatno i jednostavno – na netu, putem famoznog bloga.

Neki zbirno bloguju u okviru raznih portala, neki se odlučuju da zauzmu mesto u blogspotu, dok ima mnogo onih koji pokreću svoj blog i onda tekstove šeruju putem svemoćnih društvenih mreža aka Fejsbuk i Tviter. S početka se bloguje na entuzijazam. Ako imaš sreće ubodeš pedesetak lajkova, pa stotinak lajkova, pa se zametne i neka kavga u sektoru za komentarisanje, entuzijazam raste, a uporedo sa njim i sujeta. Ti onda želiš da pišeš još više, da skupiš još više lajkova, još više komentara, još više pohvala... Mahnito čekiraš svoj tekst po desetak, dvadeset puta na sat da bi video kako se kotiraš.

Nekad si srećan i sve ti ima savršenog smisla i govoriš prijateljima da su internet i blogovanje zakon. Kad komentari omanu, kad se lajkovi smanje, kad imaš utisak da i ti što lajkuju to rade onako, po navici ili jer su tagovani, dakle iz pristojnosti, a nisu ni pročitali tvoj tekst, izbedačiš se; potpuno se slažeš s Mudijem i tvrdiš da su ljudi koji „vise na netu“ pravi paćenici i gikovi koji „nemaju svoj život“. A povrh svega shvataš – nema ’leba od neta i blogovanja.

Da rezimiram, blogosfera i internet portali šljakaju na entuzijazam i sujetu. Tu nema novca. Spisateljica (jeste, iako ima mnogo onih koji joj ovo „zvanje“ osporavaju) Maša Rebić svojevremeno je prilično tačno prokomentarisala ovaj slučaj baš na Fejsbuku: „Svi koji pišu za džabe, a izgleda da skoro svi to rade, uzimaju hleb iz usta nama koji pišemo za novac. Kad će ovi što pišu za dž shvatiti da pišu em loše, em da je pisanje posao kao i svaki drugi koji treba da se plati, em srozavaju ovu vrstu umetnosti na najniži nivo? Umetnici plaćaju račune, takođe, idioti glupi, a time što se nešto plati, pokazuje se koliko vaš trud, rad i talenat vrede“.

Isplati li se, zapravo, pisati za džabe? Isplati li se pisati besplatne blogove? Isplati li se toliko nagvaždati o muško-ženskim odnosima, šopingu, raznovrsnim pogledima na seksualne i emotivne frustracije, subjektivnim traumama, psihičkim bolestima, svakodnevnim životnim smicalicama, aktuelnim medijskim hajkama...? Ako je print zaista mrtav, ako je blogosfera njegova supstitucija, onda je odgovor svakako potvrdan. Ali, kako doći do situacije da se to pisanje naplati? Ne može se načiniti ozbiljna egzistencija od entuzijazma i sujete, to je potpuno nezrelo i detinjasto.

Kad se podvuče crta, moje je mišljenje, vrlo subjektivno, ali izvučeno iz prakse blogovanja i pisanja na internetu, da od toga vajde nema. Zamislite da vam neko ugasi internet na mesec dana, šta ćete onda? Kad vam na taj način ugase iluziju da ste bitni i da nekoga zanima to što imate da kažete?Internet nije realnost, on je iluzija, on je supstitucija za druge vidove zabave koje smo izgustirali. To što imamo utisak da putem bloga možemo da učinimo da se i naš glas čuje i da ćemo tako uspeti da „ostavimo nešto iza sebe“ čista je (samo)obmana, klasično bekstvo od anonimnosti, koja u današnjem društvu predstavlja izgleda najveću kaznu.

Internet je ustvari kao SMS. Vrednost našeg prisustva na njemu jednak je vrednosti našeg prisustva u razmeni SMS-ova. Kad shvatimo da se dopisujemo sami sa sobom, shvatićemo koliko smo patetični.