Neobjavljeno pismo pilota Aleksandra Jovanovića povodom istupanja Vuka Draškovića u Blicu

Poštovani iz Blica,
Nedavno ste gospodinu Draškoviću omogućili veoma veliki medijski prostor u vašim dnevnim novinama, a za uzvrat ste građanima ograničili mogućnost da sa samo 1500 slova odreaguju na njegove retoričke manipulacije. Stoga vam pišem pismo, a vi sami odlučite šta ćete sa njim.
Gospodin Drašković već po ko zna koji put koristi vešto svoje retoričko umeće da kroz metafore i perfidno osvrtanje na segmente istorije krivi sliku realnosti, na sreću samo kod običnog sveta.
Hajdemo prvo na istoriju...
Milica Hrebeljanović jeste posle smrti svoga muža poslala svoju 15-godišnju kćer Oliveru njihovom dušmanu Bajazitu u harem. Unštila joj je matericu i jajnike da ne bi mogla da dobije turski porod. Napravila je od svog tek stasalog sina Stefana Lazarevića otomanskog vazala, sa sve preostalom srbskom vojskom...
Proslavio se taj Stefan Visoki, Bog da mu dušu prosti, kao veliki borac, predvodeći pomoćnu srpsku vojsku u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Posle bitke kod Angore dobija titulu Despota (1402), a pošto nastavlja vazalni odnos i sa mađarskim kraljem Zigmundom, dobija od istog na poklon Mačvu i Beograd, od kojeg 1405 pravi svoju prestonicu. Važio je za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa.
Priča o Stefanu i Oliveri je veoma tužna i bolna. Samo je on, Stefan, poznavao težinu njegove istorijske uloge, čiji su protagonisti bili njegova pragmatična majka i trenutni politički uslovi. Verovatno je bol svoj i tužnu ulogu, koja mu je nametnuta, u očaju i patnji odneo u grob.
Kada su nastupila vremena mira, iskoristio je zatišje da ojača Srbiju na svim poljima. Despot Stefan Lazarević je sagradio Manastir Manasiju i manastir Koporin. Posvetio je svoj život širenju pravoslavlja, crkvi, književnosti. Davao je utočište izbeglicama koje su bežale pred Otomanskim hordama. Postao je jedan od najvećih srbskih književnika srednjeg veka. Kada su Turci ponovo krenuli na Srbiju, iznenada je preminuo od srčanog udara 1427 godine. Toliko o istoriji.
Tužno je, gospodine Draškoviću, da tako perfidno koristite stradanje jedne porodice za proste političke pobude. Ja ne znam šta je vas ovaj deo istorije naučio i kako vas je inspirisao? Meni svakako nije bitno koju pouku vi lično izvlačite iz toga. Ovaj narod mora da poznaje svoju istoriju i sasluša pomno zov svoga srca.
Ovaj narod ne sme da proda ono što nije na prodaju i što nema cenu.
Milica Hrebeljanović je prodala svoju decu da bi sačuvala svoj Kruševac i Kosovo. Milica, koja je bila potomak Cara Dušana Silnog, a ne njen suprug Lazar, koji je služio na Dušanovom dvoru i tu upoznao Milicu, ona, koja je polagala svo pravo na te zemlje, radije je žrtvovala svoj porod, no svoju grudu.
Neka vas, gospodine, ta Milica nauči da zemlja nije nikada na prodaju. Da se pre žrtvuje narod, rođena deca, a zemlja nikada. Kako bi ste vi to mogli da razumete, kad decu nemate. Ja ne kupujem tu priču da ste vi njenu poruku shvatili sasvim drugačije. Pojam licemerja mi se pojavljuje kao prva ideja vezana u tom kontekstu.
Pošto ni vi, gospodine, tako i niko iz Vlade Republike Srbije nije unuk i potomak Dušana Silnog, proizilazi logično da nemate privatnu tapiju na to imanje na jugu, po imenu Kosovo. Ono što nije vaše, ne možete da prodate. Prodajte vi ono što ste od oca nasledili, dede i pradede. Prodajte stanove, stolice u parlamentu i direktorske pozicije koje ste delili prema koalicionim dogovorima. Vi niste glas naroda, jer ne živite od 300 evra mesečno. Kosovo je naše imanje, zajedničko predanje naših predaka. I naše uspomene i naše prokletstvo.
Naše i u dobru i u zlu. Pa kako nam Bog da. Toliko prolivene krvi naših predaka, uz veru u pravoslavlje, toliko odvažnih, poštenih Srba, koji su ponosno odlazili u smrt u nadi da ostavljaju zavet svojoj deci. Nisu mogli tada ni da sanjaju da će njihova deca jednoga dana početi intelektualno da razmatraju kako da prodaju njihove krvave pašnjake Arbanasima sa juga. Turci su ih nazivali Arnautima.
Sada ćete vi, književnici, srednjoškolci, oni sa kupljenim diplomama, oni koji pre političkih karijera nisu ništa u životu radili, svi vi iz začaranog kruga, koji nemate nikakvog dodira sa narodom, da odlučujete o onome što narodu pripada.
Nekada ste bili zakleti nacionalista, a sada ste "mudri". Da ste tada imali 20 godina, a sada 40, čovek bi mogao da kaže da ste sazrevali i odrastali. Na žalost, već tada ste bili zreli čovek, svojevrsni retoričar, time opasni manipulator masa. Zbog toga, ovaj preobražaj, ne može se nazvati sazrevanjem i odrastanjem, već samo prostom prevrtljivošću. Počeli ste da lobirate u potpunom raskoraku sa vašim davnim eksponiranjima. Lobisti sa zapada ne žale ogromne količine novca, lobirajući za svoje više ciljeve. Već smo ozbiljno poučeni o zbivanjima 27. marta 1941 i engleskog novca prosutog po prevrtljivcima tadašnje srpske politike i elite. Upadaće u oči ogromni stanovi, pompezne vile, preskupi satovi, kolekcije slika, mnogoljudni bodigardi, koji nisu dokazivi i u balansu sa realnim primanjima.
Mogli su i naši preci sve odmah da im daju. Moglo je da se tada odluči da niko ne pogine. Nudiše im Turci kroz vekove opsade razne pogodnosti. Uslov je bio da pređu u Islam. Ali oni, verujem da znate, nisu nikada hteli. Oni sramotni Srbi koji su to učinili, danas su poznati kao izmišljeni bošnjački narod.
Možda je jedini razlog za to što dostojni Srbi to nisu hteli, zato što im Turci tada nisu ponudili "evropsku Uniju."
E pa, hajde da vidimo tog Srbina ili tu grupu Srba, kojih će se stideti i zauvek gnušati sva naša pokoljenja, dokle god Srblja bude postojalo.
Hajde da vidimo ko je iz redova vas beskičmenjaka spreman na trampu te vrste, u kojoj nudite čitav ponos i identitet jednog naroda, a zauzvrat dobijate članstvo u vazalne odnose i sramno mesto u istoriji pored onih bez prošlosti, ponosa i korenova. Ko će od vas, političkih štetočina da preuzme tu ekskluzivno-jedinstvenu, sramnu, istorijsku ulogu, u ime svih nas.
Ta lažna priča o Uniji, koju prodajete običnom narodu je jeftin politički trik i plagijat svoje vrste. Priča o ulaganjima, investicijama i skupim projektima je svesno površna i slatko plasirana, laskava bajka, narodu koji to želi da čuje.
Toliko imaju para, da jedva čekaju da dođu sa poklonima i do nas. Dolaze sa čarobnim štapićima i od sutra će sve biti drugačije. Dolaze da nam daju, a za uzvrat ne traže ništa. Dolaze da nam pomognu zato što nas vole i žele nas uz njih. Kakva farsa.
Evropska Unija ima velike probleme. Oni već sada znaju da ne mogu više da spasu Grčku. Mnoge velike evropske banke su dale našim komšijama ogromne kredite, obezbeđene preriskantnim, sada već bezvrednim, državnim, papirnim opcijama. Grčka ih je više puta prevarila i nije ispunila razne uslove, nametnute od njih, tako da su ternutno izgubili preko 300 miliardi evra samo na Helene. Polako stiže ekonomski sunovrat Italije, Španije, Portugalije. Svi se bore za spas svojih ekonomija, ali hej!!! Ako Srbi prodaju Kosovo, njima ćemo da odštampamo stotine milijardi evra sa lepim kamatama, pa ćemo da ih eksploatišemo do veka. Uvešćemo im hiljade novih zakona i objasniti šta smeju, a šta ne. Izbrisaćemo im identitet sa lica zemlje, sagradićemo NATO vojne baze, one koje smo koristili da ih sravnimo sa zemljom i slomimo im kičmu. Nateraćemo zbog toga i Ruse da ih mrze. Do sada smo ih mrzeli samo mi.
Mnoge zemlje nisu u Uniji. Nismo ni mi (Luksemburg), nikada bili. I gle, živi smo, zdravi, lepi, pametni. Nemamo puno, ali imamo nas. Možemo da se gledamo u lice. Nismo bednici, ne prodajemo dušu vragu svome. I posle svih nedaća, ja sam ponosan što sam Srbin. Zato što smo posebni, zato što smo jedinstveni. Mi nikada nećemo biti drugačiji, nadam se. Možemo mi da budemo evropljani, što i jesmo, i bez ulaska u Uniju. Cijena za članstvo je jednostavno prevelika i neprihvatljiva. Niko drugi nije ni groš platio.
Patriotizam je uzvišena forma, koja izuskuje viši cilj, hrabrost, odvažnost, lojalnost, žrtvu i poštenje. Gledajući vaše govore u retrospektivi vaše političke karijere, uvideo sam da ste i dobar dramaturg. Znate kada da podignete glas, pojačate dinamiku, sa tugom gledate i euforično skandirate. Znate kada da zaplačete i čiju ruku da ljubite. Vi ste ozbiljan intelektualac, i ništa ne zborite slučajno  i nepromišljeno. Izgleda da vas je samo neiskrenost i prevtljivost sprečila da u politickoj karijeri uspete. Zbog toga, gospodine Draškoviću, pišite i dalje lepe romane. U tim vodama se ipak bolje snalazite.
Aleksandar Jovanović
 
 
Komentar na objavljeno pismo gospodina Jovanovića sa sajta https://www.novinar.de/2011/11/03/neobjavljeno-pismo-blic-u.html
Srbin Svetosavac, 3.11.2011, 07:34
Poslije Vukovog romana „Nož“ i njegovog odlaska u „političare“ smatrao sam da su SRBi izgubili dobrog književnika, a dobili lošeg „političara“. Međutim, poslije sada ovde pročitanog moram da promjenim svoje mišljenje o Vuku, i da priznam samom sebi da moja sumnja u Vukovu iskrenost, sa kojom sam se dugo borio i nosio, ima svoje osnove u njegovom životu i radu, i da sam pogrešio u mojoj proceni Vuka kao SRBina i čovjeka. Da sam pogrešio samo u pogledu Vuka – lako bi. Ovako ispade, sreća moja sto nisam djevojka!
Izgleda da Vuk Drašković nikada nije bio ni dobar književnik, niti dobar političar. Najverovatnije da je Vuk bio i ostao samo jedan uspješni saradnik UDB-e i narodni MANIPULANT i ništa više. O toj njegovoj „junačkoj“ hercegovackoj osobini kao čovjeka mnogi su i do sada na to ukazivali, ali narod je Vuka volio, i zato mu vjerovao na njegovim riječima da će se pokajati za grehe svoje i popraviti. Zaboravio jadan narod u nesreći svojoj da „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikada“!
Vuk je kao „vođa“ studenskih nemira davno prohujale 1968 godine, svojim pregovorima sa nadležnim drugovima iz državnog vrha, uspješno smirio i tako obmanuo studente za vreme njihovih demostracija protiv Tita u Beogradu. Kao nagradu od strane države i UDB-e za uspješno obavljeni zadatak, Vuk je poslije toga postao lični sekretar Mike Špiljaka u njegovom kabinetu. Primajući se toga „teškog“ posla ili partijskog zadatka, Vuk je svima dokazao da je on bio i ostao verni i odani član partije. Kao novinar TANJUG-a, Vuk je uspješno izveštavao iz Afrike o ratu koji se nikad nije ni vodio. Te svoje izveštaje sa „prve linije fronta“ vuk je slao redakciji, kupajući se u bazenu hotela u kome je bio odseo o trošku države, u društvu crnih ljepotica. One su bile crne sa vana, a Vuk je bio i ostao, nažalost, crn iznutra.
Sa time nije kraj Vukovom „junaštvu“ i njegovim podvizima. On je kao „političar“ i presjednik Srbske Narodne Obnove ili SRBske Narodne Obmane, svojim umiljatim pričama o SRBSTVU, zavodio SRBski narod, željnog pravde i slobode za Goleš planinu, i tako neprimjetno prevodio žedna preko vode, prema potrebama svojih gospodara iz Novog svetskog poretka, koji zbog toga nisu ni dozvolili sudu u Hagu da protiv Vuka pokrenu sudski postupak za njegove priče iz vremena rata.
SRBski narod sa pravom kaže, da se istorija svakog čovjeka piše od njegovog rođenja pa do smrti, i da konac djelo krasi. Zato o nikome ne treba donositi svoj sud dok ne vidimo kraj njegovog života. Ljudi se menjaju, padaju i ustaju, i zato SRBi mudro kažu da „ne padne snijeg da pokrije brijeg, već svaka zvijerka svoj trag da pokaže“. Zbog svega toga, neka je G. Aleksandru Jovanoviću od nas SRBa: Pravoslavaca i Svetosavaca večna hvala, a od Boga nebeska nagrada, što je nama SRBima i cijeloj javnosti ukazao na Vukove tragove koji smrde licemerjem i nečoveštvom!
Koristiti narodnu nesreću za ostvarivanje svojih „političkih“ ciljeva jeste ZLOČIN, i to mogu da rade samo ljudi bez duše u sebi, a nikako ljudi koji drže do svoga obraza. Pokolenja djela sude šta je čije daju svakom. Zato, ne okreći se, Vuče, više kako vjetar piri, nego se pokaj za grehe svoje, i to još danas, jer sutra, promjenom vlasti, za tebe, Vuče, i slične tebi – može da bude isuviše kasno. Smrt dolazi iznenada, a poslije Sud i plata po djelima našim!