Rus daje život za srpsku braću
U prošlu nedelju po podne, na Vojničkom groblju u Višegradu, tokom otkrivanja spomenika ruskim dobrovoljcima koji su se borili u srbskim jedinicama tokom minulog rata u Bosni, jedan korpulentni mladić je i stasom i glasom i svojom pričom privlačio pažnju skoro svih učesnika velikog čina srpske zahvalnosti ruskoj braći po krvi i veri. Aleksej Aleksandrov (26) je sin Aleksandra Aleksandrova iz Sankt Peterburga, ruskog dobrovoljca koji je poginuo u ratnim okršajima 21. maja 1993. godine blizu Sarajeva. Nosio je uniformu Vojske Republike Srpske i, kako svedoče neki od njegovih saboraca tokom ranijih ratnih okršaja kod Višegrada i Skelana, bio je borac koga bi poželela svaka vojska na svetu. Kao Bikavac, visoki i široki Aleksej je imao samo sedam godina kad mu je otac, prilikom odlaska na Balkan, ostavio zavet: - Rekao mi je tada da ide da ratuje za svoju pravoslavnu srpsku braću i da ja, ako se njemu nešto desi, moram jednog dana doći u Srbiju i Bosnu, upoznati srbski narod i ako zatreba isto ga braniti... Eto, već pet godina živim na Palama i osećam se odlično - započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta. Živim svoj život- Ne znam da li neki Bošnjaci sa kojima povremeno imam kontakt znaju da je moj otac ratovao i dao život za Srpsku, ali to me ne interesuje. Ja ovde živim svoj život, trudim se da nikoga ne opterećujem sa pričom o mom ocu. Za sada nisam imao problema niti u Srbskoj, niti u Federaciji. Mislim da su ovde ljudi hiljadu puta bolji od onih slika kakve u svetu kruže o njima. Ovaj narod treba dobro upoznati da bi ga zavoleo - kaže Aleksej.Ipak, prvo je prelistao nekoliko stranica iz ratne priče o junačkom stradanju njegovog oca. - Otac je bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom svog radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu, upoznavao tamo ljude, družio se sa njima i pričao o njima. On je zaista bio zaljubljen u tu srpsku dušu. I kad je počeo rat u Bosni odmah je spakovao stvari i rekao: "Idem". Niko ga od toga nije mogao odvratiti - priča Aleksej. - Dolazio sam nekoliko puta sa majkom na Pale, pričao o tome da bih želeo da tu živim i na nagovor nekih očevih saboraca odlučio da na Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu oni mene mnogo ni nagovarali - kaže kroz osmeh Aleksej, koji je na paljanskom Univerzitetu upisao srbski jezik i književnost i već stigao do kraja. - Ostalo mi je još nekoliko ispita i gotovo. A posle, videćemo, postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati.O studentskim danima u zemlji, za koju je njegov otac položio život i svojim srbskim prijateljima, Aleksej priča sa puno ljubavi i poštovanja. - Verujte, dani i godine provedeni u ovoj zemlji za mene su nešto veliko, gotovo sveto. Ovde sam stekao mnogo, mnogo prijatelja, imam ih u gotovo svakoj varošici u Bosni. Gde god maknem, sretnem nekog jarana, neko na koga mogu da računam i ko na mene može da računa u svakom trenutku. Aleksej nevoljno priznaje da je zbog napunjenih 26 godina izgubio pravo na očevu penziju i da se sada malo teže finansijski snalazi na Palama. Međutim, kaže, uspeva da preživi zahvaljujući tome što povremeno nešto prevede ili nađe drugi posao. - Dobro, nešto pošalju mati i baba od kuće, nešto se ovde zaradi, nije problem. Bitno je da ću još malo završiti fakultet, a posle može da se desi svašta - ponovo širi osmeh Aleksej, teško priznajući kako je na nekoliko koraka od bračnih voda sa devojkom Milicom, "kršnom Hercegovkom". - Samo, pazite "Vesti", ako Milica ovo pročita mogu da se pakujem i vraćam u Rusiju!Na kraju, Aleksej je još priznao da bi, ako zatreba njegovoj braći, krenuo očevim putem i da bi, ako zatreba njegovoj braći, dao i ono što je dao njegov otac. Kad čovek upozna Alekseja Aleksandrova i, uz to, čuje sa strane nekoliko sjajnih reči o ovom ruskom mladiću, ostaje mu samo da sebi kaže: "Danas sam imao mnogo sreće".
Aleksej Aleksandrov (26) je sin Aleksandra Aleksandrova iz Sankt Peterburga, ruskog dobrovoljca koji je poginuo u ratnim okršajima 21. maja 1993. godine blizu Sarajeva.
Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je posle nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada, ranjen na ratištu blizu Skelana. Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu pokolebali Aleksandra. Obećanje dato nekim srbskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio. Na žalost, veliko junačko srce odvelo ga je u smrt na sarajevskom ratištu.
- O smrti mog oca mnogi su mi pričali i sve te priče mogu da stanu u jednu reč. Otac je bio "junak" i junački je poginuo. Ponosan sam na njega - kaže Aleksej, koji je nakon rata od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je napunio još neku godinu setio se i zaveta.
- Izvor
- Rusija RS
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.